Image default
Reč i misao

Aleksa Đukanović, Maksim Gorki – moralista našeg doba

Maksim Gorki – moralista našeg doba

Piše: Aleksa Đukanović

Čovek je ukrаs svetа.
Deca – to su naše sutrašnje sudije.

M. Gorki

 

Aleksej Maksimovič Peškov (1868–1936) – Maksim Gorki, bio je ruski i sovjetski književnik, osnivač i začetnik socijalističkog realizma – novog književnog pravca u socijalističkoj eri ruskog i sovjetskog društva. Bio je i politički aktivist koji je aktivno sudelovao u klasnoj borbi radničke klase Rusije protiv carističkog režima Nikolaja II Aleksandroviča Romanova u godinama pred Oktobarsku revoluciju 1917.

Životni put velikog umetnika Maksima Gorkog bio je poput klatna na zidnom časovniku: išao je pravom linijom od najvećih posrnuća do najviših visina; sa svoga nepokolebljivog puta i misije koju je još u ranom detinjstvu sebi zacrtao, Maksim Gorki nikada, ni po cenu života, nije skretao.

Godine 1904. umire Čehov, u Badenvajleru u Nemačkoj, na lečenju, veliki zaštitnik Maksima Gorkog. Sledeće godine, 22. januara 1905. izbija Prva ruska revolucija koja je u krvi ugušena vojskom i policijom cara Nikolaja II Romanova. Maksim Gorki te godine piše proglase, letke, manifeste i pamflete protiv carizma, tada biva i uhapšen. Ali na javnom protestu mnogih pisaca i umetnika sveta, među kojima je bio i naš pisac Radoje Domanović, Maksim Gorki biva oslobođen. Tada napušta Rusiju u koju se vraća tek 1929. i postaje prvi pisac mlade sovjetske države.

Maksim Gorki je od prvih literarnih dana bio strastveno uključen u političke i društvene zbilje. Opus Gorkoga opus je jedinog revolucionara u književnosti – Maksimilijan Robespjer bio je njegov uzor.U svetskoj književnosti ne postoji takav umetnik pisane reči, takav iskreni moralist, kakav je Gorki –koji je celim svojim delom: romanima, pričama, esejima, člancima i memoarskoj prozi, bio posvećen i zaokupljen onom velikom idejom na kojoj su mnogi pali: vraćanja čoveka – čoveku; uspostavi i pokušaju povratka svega onoga što su Adam i Eva u rajskom Edenu, zarad jedne jabuke prodali. Mladi Gorki uspeo se uz književne merdevine koje su ga odvele u sam vrh svestke književnosti jednom od svojih prvih priča – Makar Čudra i saradnjom u časopisu Kavkaz 1892. godine. Ova priča je prvo književno delo u kojoj se Aleksej Maksimovič Peškov potpisao svojim slavnim pseudonimom – Gorki, koji je zadržao do kraja života.

Lično poznanstvo sa Lenjinom, a kasnije sa Staljinom, omogućiće mu nesmetani monopol na kulturnoj sceni Sovjetske Rusije. Međutim, tu „kulturnu vlast“ Gorki 1929. i docnije neće koristiti za promociju sebe i svoga dela, naprotiv; Maksim Gorki bio je pisac koji je toliko posvećeno radio na ideji socijalizma u književnosti i stvaranju socijalne književnosti da je svoje delo ostavio u senci svoga rada na pomoći mladim piscima i sovjetskoj kulturi. Poznato je danas u Rusiji koliko je Gorki bio visoko moralan čovek, ma koliko ovaj epitet danas bio izlišan i posprdan; knjiga memoaristike Maksima Gorkog Moji savremenici ispisana je duboko razumevajućim stilom velikog umetničkog dobričine. Danas je prosto nezamislivo da jedan literata može pisati tako afirmativno i pozitivno, osećajno i razumno o svojim kolegama piscima, pa i o idejnim, političkim i književnim protivnicima. Gorki nije voleo Dostojevskog, ali je bio jedan od onih pisaca, kakvi su bili Krleža, Bertolt Breht i Andrić, koji je sagledavao sve i objektivno govorio o svim pojavama – pa je tako i o Dostojevskom (koji mu je apsolutno u svakoj formi bio protivan) govorio najrealističnijim tonom: za Gorkog je Dostojevski, uz Tolstoja, najveći genij svetske umetnosti, ramenom uz Šekspira, Dantea i Servantesa, ali po idejnom aksiomu hrišćanskog trpljenja – Dostojevski je po Gorkome nazadan. Naime, cela ruska umetnost i kultura toliko su osobeni i složeni da je to nama danas, i dalje nejasno i nezamislivo. Po primeru Dostojevskog i Gorkog to se može ovako objasniti: i Dostojevski i Gorki (dakle, i zagovornici postojećeg stanja carizma, feudalizma i hiršćanskog pravoslavlja čiji je predstavnik bio Dostojevski, i s druge strane – socijalisti, reformatori društva i boljševici čiji je izdanak bio Maksim Gorki) smatrali su da ruska misao ima istorijsku misiju u preporodu sveta i čovečanstva; da je ruski čovek osoben i drugačiji u odnosu na mentalitete ostalih naroda sveta. Različitosti ove dve koncepcije koje su se permanentno smenjivale i međusobno kroz istoriju Rusije nadvladavale jedna drugu, razlikovale su se u metodama i istrumentima kako sprovesti ovu istovetnu idejnu filozofiju u praksi. Po Gorkome, Dostojevski kaže ruskom narodu: „Trpi! U trpljenju je spas!“,  a Tolstoj viče: „Ne protivi se zlu nasiljem!“, i to je po Gorkome najveće zlodelo prema Rusiji. Gorki ovako definiše svoj pogled na društvene probleme Rusije: „Mene su kudili, i kude, ne zbog ocenjivanja malograđanstva u smislu izvesnog duševnog sklopa, već zbog mog negativnog stava prema Tolstoju i Dostojevskom, kao društvenim pedagozima. Znam da je taj moj stav izražen oštrim rečima; kada bih danas pisao o toj temi, – našao bih mekše, i možda upotrebljivije reči. Ali, u suštini, moj stav prema društvenoj pedagogiji Dostojevskog i Tolstoja nije se izmenio, i on se ne može izmeniti. Smisao mog dvadesetpetogodišnjeg društvenog rada, kako ga ja shvatam, svodi se na moju strasnu želju da u ljudima izazovem aktivan odnos prema životu. Suviše sam mnogo pretrpeo, i moram još da trpim, da bih mogao ravnodušno da slušam propoved i neophodnosti trpljenja; ne mogu sebi dozvoliti da druge učim sumnjivim vrlinama – pokornosti i trpljenju. Takve propovedi su meni organski mrske, ja ih smatram bezuslovno štetnim za moju zemlju.“ (M. Gorki Beleške o malograđanstvu, časopis Novi život, 1905).

Nikada se nije u svetskoj književnosti javljalo književnih kritičara, ideoloških i politički angažovanih pisaca koji su tvrdili da je Maksim Gorki veći po svojoj književno–umetničkoj i društveno–istorijskoj vrednosti od Dostojevskog ili Tolstoja. Ne, takvih nije bilo, čak ni u eri boljševizma. Jer, Maksim Gorki zaista nije pisao tako misaono duboko kao Tolstoj ili Dostojevski; proza Gorkog nije pogađala svojom tematikom tako široke slojeve društva kao što je to učinila proza Dostojevskog koji je, zahvaljujući svome geniju osećao i za ubice, manijake, zelenaše, prostitutke, lopove, i za vernike, smirene i staložene dobroćudne likove, i za progonitelje i za progonjene, i za mučitelje i za žrtve; Gorki nije uspeo da stvorio takav opus kao Tolstoj ili Čehov. Ali moralno–umetnička vrednost Gorkog nesrazmerno je veća od mnogih pisaca sovjetskog i današnjeg perioda; moralna iskrenost i doslednost Gorkog u mnogim elementima veća je i svetlija od moralnosti Dostojevskog ili Tolstoja; poredeći samo privatne živote ove dvojice velikih literata sa životom Gorkog matematski se dobija rezultat koji je kasnije odredio Gorkog i njegovo delo; poređenja u ovakvom moralnom smislu moguća su u svakoj formi između Dostojevskog i Gorkoga, i u formi umetničkih opusa.

Romanom Mati, Maksim Gorki uspeo je da napiše protivroman Kamijevom Strancu i pokaže koliko čovek kao moralno–misleće biće ne može biti uništen i otuđen od sebe samoga ni zbog kakvih društvenih nedaća i pritisaka: revolucije i borbe za idele ovoga sveta ili zbog sopstvenih sebičnih aktivnosti, koje su opet posledica negativne društvene klime, osim ako sam sebe ne potčini traženim i diktiranim aršinima. Sam je bio poklonik genija Šopenhauerovog i Ničeovog. Ali takav sugestivan opis i motiv majčinstva kakav je Maksim Gorki oslikao u romanu Mati, nije ponovljen ni u jednom književnom delu; frapantna je i činjenica da je upravo pero Maksima Gorkog napisalo takve redove o osećajnosti i brižnosti majke prema detetu revolucionaru koji trpi ponižavanja, bezvlašća i nepravde, i pomaže svesrdno sinu u toj borbi, jer upravo Maksim Gorki u najvažnijem periodu svoga života nije imao majku.

Detinjstvo malog Maksima Gorkog bilo je teško i mučno: u četvrtoj godini razboleo se od kolere, zarazio je pritom svoju majku i oca Maksima koji je od posledica teške bolesti preminuo, što je njegova majka Varvara teško podnela; mali Maksim Gorki čuo je pukim slučajem svoju majku kako se jada svojoj poznanici da joj je sin „teret“. U trinaestoj godini Maksima Gorkog, umrla mu je i majka Varvara, kada je ostao da živi sa babom i dedom. Svojim bliskim drugovima piscima – Nikolaju Telješovu, Leonidu Andrejevu i Čehovu pričao je o svom teškom životu. Nikolaj Telješov u svojoj knjizi Zapisi jednog pisca ubeležio je i priču Maksima Gorkog kako ga je njegov deda isterao iz kuće, rekavši mu: „Nisi orden da mi visiš oko vrata, idi u ljude i postani čovek!“

Godine 1921. Maksim Gorki je ponovo otišao iz Rusije u Nemačku i Italiju. Tada je oboleo od tuberkuloze. Bio je razočaran u revoluciju i kritikovao ju je, ali nikada sa pozicija buržoazije i kapitalista. Međutim, agresivna ratnohuškačka propaganda zapadnoevropskih država ka Sovjetskom Savezu navela je J. V. Staljina da 1929. pozove Gorkog da se vrati u Rusiju i pomogne izgradnju socijalizma. Gorki oberučke prihvata poziv i vraća se u svoju domovinu.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadestog veka Maksim Gorki pretežno piše i objavljuje kritičku i publicističku prozu. Piše eseje i književne kritike. U svojim Pismima piscima početnicima kvalifikuje mnoge mlade pesnike i pisce, koji su mu se obraćali i nudili mu svoje rukopise, „netalentovanim“, ali analagno s tom konstatacijom, Gorki se ponaša kao veliki učitelj: daje objašnjenje na svaku svoju kritiku, govori i precizira kako se sve negativne pojave u jednom delu mogu ispraviti. Svestrano se zalaže za podršku stvaranju dečije književnosti, ističući koliko je bitna lektira i čitanje u dečijoj dobi za kasniji život, navodeći svoj primer. Noseći se realnim socijalizmom kao književnim pravcem, Maksim Gorki upozorava: „Pisac mora gledati na svoje junake kao na žive ljude!“ Gorki stavlja veliki usklik na značaju istine i realizma u književnom delu: „Tamo gde se pisac ne pridržava tačnosti opisa, nema istine, a naš čitalac zna istinu.“ Pred smrt žestoko napada „malograđanštinu“ – svrstavajući u ovaj društveni sloj sve one koji bi da zadrže neke svoje društvene beneficije na račun velikih društvenih zala, koje unesrećuju većinu naroda. Napada Gorki čak i Tolstoja, svog velikog učitelja, koga je gledao kao u Boga, i čiju je smrt 1910, po vlasitom priznanju, doživeo kao „eksploziju bombe u sebi samom, praćenu velikom tugom i plačem“. U svojim političkim člancima Maksim Gorki 1934. i 1935. svom svojom moralnom snagom obrušava se na novi politički sistem u Nemačkoj – nacionalsocijalizam, na čijem je čelu rasista, antisemita, antikomunista i bivši kaplar Nemačke armije iz Drugog svetskog rata – Adolf Hitler. Maksim Gorki ne štedi reči koje optužuju nemački narod koji je demokratskim putem izabrao Adolfa Hitlera za firera, ali, kao najveća moralna figura tadašnje svetske literature, Gorki ističe koliko je nemački narod star, bogat, prosvećen, drevan i vredan i čudi se kako je takav narod mogao da izabere takvog vođu? Za Geteovog Fausta Gorki piše da je to delo „jedno od najviših dometa umetničkog stvaranja“. Što se tiče našeg jezika i naše književnosti, možda je zanimljiv podatak da je Maksim Gorki bio upućen u neke retke prevode Vuka S. Karadžića na ruski jezik; Gorki pominje u hvalospevnom tonu Vukove prevode nemačkih i evropskih poslovica na ruski jezik u eseju O književnosti, poredeći i analizirajući nemačke reči u odnosu na rusko originalno značenje.

Danas, u ekspanziji najrigidnijih oblika isključivosti ljudske svesti i mišljenja koji se drastično negativno manifestuju u svim porama ljudskog delanja, moramo se, makar i nakratko, latiti ideja i misli velikog mislioca Maksima Gorkog, ako želimo, bar delimično, da isperemo sopstvene mozgove od zamisli koja naše umove, i sve naše duhovne produkte duboko zagađuje – jednoumlja svesti, ma koje vrste ono bilo i iz koje glave poteklo, jer kao što bi rekao Krleža – jedino protivurečnost i kontradiktornost vode ka Istini.

To bi nam sigurno danas preporučili i veliki književni i moralni pregaoci: Čarls Dikens, Bertolt Breht i Balzak. Jer u krizi današnje književnosti živimo, ne u ljudskoj komediji, već zasigurno i nažalost u ljudskoj tragediji – i tako bi posigurno Onore de Balzak nazvao svoj novi opus – da je imao još jedan život na poklon, da stvara i piše o vremenu oko sebe – o društvenim, filozofskim i političkim kretanjima, o životu svih društvenih klasa i slojeva danas, o današnjoj ljudskoj psihi.

Godine 1936, u junu, Gorki umire od tuberkuloze pluća i njegova sahrana u Moskvi obavlja se u velu najveće državne ceremonije, pri kojoj je bio prisutan ogroman broj stranih novinara, pisaca i kulturnih atašea, kao i kulturnih i književnih ličnosti Sovjetskog Saveza; kovčeg sa telom Maksima Gorkog nosili su predstavnici vladajuće klike Sovjetskog Saveza: J. V. Staljin, Vjačeslav Molotov, Nikita Hruščov i Nikolaj Ivanovič Buharin. Nekoliko stotina hiljada Moskovljana prisustvovalo je pogrebu Maksima Gorkog.


Aleksa Đukanović, rođen 1998. u Beogradu. Prozaista je, pesnik i esejista.Po struci je strukovni pravnik. Objavljivao je u dvadesetak dnevnih listova, književnih časopisa i veb portala za umetnost i kulturu novele, kratkepriče, pesme, eseje i kritiku: „Politika“, „Istok“, „Trag“, „Sizif“, „Kult“, „Srp“, „Ekerman“, „Proza onlajn“, „Suština poetike“, „P.U.L.S.E.,“ i u drugima. Stalni je saradnik časopisa „Kult“ i „Sizif“. Trenutno je na specijalističkim studijama Akademije poslovnih strukovnih studija u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Protivrečnosti na putu ka središtu i nazad

Uniženi činovnik kod Ljermontova i Gogolja

Nasuprot – Žoris-Karl Uismans

Ostavite komentar