Osvajanje slobode
Piše: Jagoda Nikačević
Pa dobro, rekoh sebi – ovo se mora poštovati. Mislim na zabranu kretanja tzv. seniora, grupe 65+ kojoj i sama pripadam, kao jedne od mera iz upravo obznanjenog vanrednog stanja. Ne znam da li je ovo stanje proglašeno legalno i legitimno i ne razmišljam o tome, jer nemam nikakvu kopču sa pravnom strukom. Ali mislim da upravo seniori važe za odgovornu, revnosnu i najdisciplinovaniju grupu u izvršavanju obaveza, pa mere koje se odnose na njih izgledaju surove. Možda sa „surovo“ preterujem, ali svakako su neprimerene i neopravdane. I da, više vređa nepoverenje u našu svest i odgovornost. Samo zbog činjenice da mogu ignorisanjem izazvati kobne posledice, odlučujem da ih sve prihvatim bez pogovora. Odlučujem da verujem da je lekarska struka u pravu.
Nekoliko dana preobjave, zovu me sinovi. Obojica počinju – pričom o zabrani kretanja! Paradoksalno, mislim se. Jer, nismo li mi, roditelji, zaduženi za zabrane? Čine to, doduše obazrivo, sa puno takta i reklo bi se molećivo: blagim pritiskom kako bi bilo poželjno što manje, u ovim okolnostima, izlaziti iz kuće i kretati se (jer, oni znaju za moje dnevne rute od najmanje pet do dvadeset kilometara hodanja). Ali, mislim se, nije li važno imati dobar imunitet, upravo sada najpotrebniji, a koji se najbolje tako održava?! Misli li neko iz „struke“ o tome? Ova zapitanost o opravdanosti potpune zabrane kretanja unosi u mene strah: kako u izolaciji održati balans u organizmu, stican godinama? Usput, sačuvati i zdrav razum? Jer, odmah zatim dolazi i drugi strah, da ću fizičkim izopštenjem iz zajednice nešto važno propustiti. Da će se nešto, bilo šta, dešavati, a da sama neću osetiti, doživeti, okrzrnuti makar pogledom? Eto, na primer, proleće se razmahalo – u divljem, raspojasanom, varvarskom pohodu na grad. Dobro,ostaviću poetičnost po strani. Kako rešiti one uobičajene, dnevne potrebe o kojima mislimo da su prozaične, ali ipak su bitne i nužne? Deca kažu da „malo iskuliram“. Oni će brinuti o nabavkama, doneće mi sve do vrata stana. Ne, nećemo se viđati. Bunim se: kako ne videti i ne zagrliti unučicu, i koliko će, uostalom, to sve trajati?!Upravo to, druženje baka i deka sa unucima je, rekoše,opasno za sve. A može biti pogubno po starije. Naravno, oni su u pravu, iako deluje čudno da nas vlastita deca pozivaju na odgovornost prema našim životima. Ali i životima njihovih porodica. Na moje „Pa mora li se baš, u zatvor?!“ malo povišenijim tonom detaljno obrazlažu mišljenje„struke“. Mislim na lekarsku. I, rekoše, trajaće 2-3 nedelje. Možda malo duže. Rekoh im, u sebi se smejući, da sam razumela sve, da se slažem i da ću postupiti po naređenjima. Jer, pada mi na pamet moja majka. Sve do svoje smrti je vešto žonglirala jednom rečenicom kojom bi mi, u prezrivom i nadmoćnom tonu, uspevala zapušiti usta i poništiti nastojanja (naročito u godinama kad ju je demencija uzela pod svoje) da joj racionalno objasnim nešto čemu je pružala žestok otpor: „Pile uči koku!“ Do sada, prebiram po sećanju, nisam svojoj deci ni jednom izgovorila tu, meni omraženu, rečenicu. Mislim da sam od njih puno dobrog naučila, te se zbog toga osećam privilegovanom i zahvalnom.
Moj stan postaje, dakle, kaznionica u koju će neko drugi strpati moje telo i još gore, duh. Spavaća soba, po prirodi stvari je samica, a dnevna – grupna ćelija, jer ću zatvorske dane deliti sa nekima koji se čuju, ali ne vide uživo. Doduše, ne govorimo među sobom – svako gura svoju priču, ali barem nije gluva soba. Pre svega, tu je radio-aparat i omiljena stanica sa koje ne pomeram skalu. Onda TV, ali naređujem sebi da prijemnik uključujemšto ređe, ponešto i preskočim… Na kraju, tu su ove moćne, čarobne, moderne spravice: mobilni telefon i laptop, tj. internet i društvene mreže.
Da bih se u tom krugu „spavaća-dnevna-toalet-spavaća“ osećala bezbednom, pre svega morala sam ih pripremiti za dane koji slede. Počinjem manijakalnim čišćenjem prostora, istresanjem, vetrenjem i pranjem stvari i, na kraju, prozora. Oni sada dobijaju posebno mesto i značaj – jedini su okrenuti prema spolja i veza su sa svetom koji postaje nedodirljiv. A napolju (ne rekoh li?) – divlja proleće! Zeleni, cveta, miriše. Komšije gačci i svrake svili nova gnezda i vrzmaju se oko njih. Golubovi popadali u jatima po zemlji i šepure se opustelim igralištem i dvorištem dečjeg vrtića. Divota!
Šta sad? Dobro, sredila sam kuću, oprala sve šta se moralo i šta ne, spremila knjige koje ću čitati, napravila spisak filmova koje bih odgledala. Idem dalje: otkrivam čari virtualnih šetnji kroz svetske muzeje i iznova obilazim one u kojima sam boravila i na koja me podsećaju kopanja po uspomenama ili pedantno složene fotografije. Poslala sam pozitivne, šaljive i ohrabrujuće poruke svim prijateljima i rodbini kojima je do mene stalo. Pozivala svoje najbliže da se rečju i slikom (ah! taj divni, moćni Viber!) uzajamno hrabrimo i ispričamo. Odgledala snimke pozorišnih predstava koje nisam gledala uživo (nije isti osećaj, priznajem, ali – važno je ispuniti vreme). I, sve vreme sam pisala. Nije važno šta, kako i koliko. Prvo, dnevnik. I haiku. Ili pesmu. Svela poneki utisak nakon „šetnji“ kroz muzeje, pozorišta, internet. Analizirala pročitanu knjigu.
Ipak, dani su bili beskrajno dugi. Nikako da se smrkne. A tek noći?! Vreme je uglavnom prolazilo u čekanju da prođu „naredne dve nedelje“označene kao „ključne“. Čekanje, u potpunoj izolaciji, bez „žive“ komunikacije sa ljudima dovelo me je u stanje da započnem priču sa zidovima. I stvarima oko sebe. Znala sam da nije normalno, ali tešilo me to što mi je bilo jasno – da nije normalno. Znači, prestaće. Onda su se nadležni smilovali. Objavu da možemo izaći na tri sata iz kuće dočekala sam nespremna. Sa dvojakim osećanjem. Prvo je bio bes, pomešan sa razočarenjem: koje je to vreme od 4-7 h ujutro? Zar smo mi duhovi? Pre, zlodusi noći? Moramo li poput aveti tumarati mrakom? Pa taj policijski čas bio je dovoljno dug da se upriliči vreme za nas starije i da bude primerenije našem stanju i potrebama?! Drugo je bio strah. Strah od samog izlaska iz kuće i odlaska u nabavku. Pretvorio se u pravu fobiju: da li je bezbedno? Da li će me oprema dovoljno zaštititi od ostalih? Koliko stvarno smem da se opustim? Kad je pravi čas da izađem? Da li su prodavnice pripremljene, dezinfikovane, bezbedne? A prodavci? I, da li uopšte to udeljeno vreme trebam koristiti za nabavku ili samo šetnju? Jer, u međuvremenu sam se dobro organizovala za nabavke, uz kućne dostave iz marketa, sa pijace, iz apoteke. Na taj način sam i decu oslobodila obaveza da trčkaju amo-tamo i borave u redovima zbog mene. Živeo internet i e-nabavka! Ovolika količina pitanja i briga nadišla je zadovoljstvo zbog popuštanja mera i, izgleda paradoksalno (i smešno), ali je istinito – učinila da se osećam lošije. Kao da nisam imala ni volje ni snage da se iz brižljivo formirane ljušture izvučem na svetlost dana (ups! mislim noći). Zato u naredne dve „ključne nedelje“, nisam izašla. Tvdoglavo sam ostajala kod kuće, buljeći u pomrčinu, tražeći pogledom„ispisnike“ koji su tumarali krajem. Onda sam popustila. Jer, i pored redovnih vežbi (istezanja, zatezanja, utezanja) i joge, čeznula sam za šetnjom.
Prvi izlazak iz kuće bio je uzbudljiv. Kao osvajanje slobode. Dan pre izlaska brižljivo sam se pripremila: sredila obrve, nausnice, nokte – kao uobičajeno za neki događaj. Ili izlazak. Podrazumeva se, i frizuru. Čak sam razmišljala o malo šminke, ali sam se setila da ću biti pod maskom, pa se neće videti. A ko bi,uopšte, i gledao? Nije važno ko, rekoh – bitno je da ja znam! Onda sam se „blindirala“: maskom, maramom, kapom, kapuljačom, rukavicama, dubokim cipelama… i tako zakukuljena i otežala– jedva da sam prešla par kilometara. Ono najgore je tek sledilo: trebalo je sve to u povratku, na kućnom pragu maknuti sa sebe. I to po pravilima koje je preporučila „struka“. Trajalo je čitavu večnost…Ali je vredelo.
Jagoda Nikačević je rođena 1951.g. u Šibeniku. Osnovnu i srednju školu je završila u Aranđelovcu, a Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu. Živi u Beogradu.
Pisanjem kratkih priča, poezije i haiku pesama bavi se od 2008.g. Članica je Haiku udruženja Srbije i Crne Gore.
Objavila je knjigu poezije Poznajemo li se, Malinovski, 2014.g.
Objavila je sa grupom autora knjigu haiku poezije Bit ću haijin, 2012.g.
Dobitnica je više nagrada, pohvala i priznanja na konkursima u zemlji i regionu.
Više kratkih priča, poezije i haiku pesama objavljeno joj je u zbornicima, štampanim i elektronskim časopisima.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]