Image default
Poezija

Ana Marija Grbić, poezija

2447073

Predmet koji postoji na ovome svetu
Oslobađa se zvukom i toplotom
A ne kao čovek u zoru – pomokrom
Mesecu Julu ulazili smo neograničeno
-Rodiću sina, rodiću sina!
Skloni mi se s očiju i ostalo
Pravekovna pesma roditelja
U jutro nezapamćeno vrelo
Uzdignuto skoro do
Zgusnutih oblaka i slika
Zgusnutih obraza i
Slika
Predmeta koji postoje na ovome svetu
A nisu živi niti pulsiraju.

Pravekovni ples roditelja:

Devojka koja ima stomak
Sasvim se razlikuje od prirode
Julskih bašti i parkova
-Rodiću sina, rodiću sina!
I ostalo
Sećam se preduge zime
Mržnje među sasvim prolaznim ljudima
Seksa bez znoja, plodnosti bez
Stida i
Predmeta koji postoje u stomaku gospođice M
Kašike, viljuške, malenih figura slonova
Igrački nekog nesrazmernog deteta
U crvenom u
Indiji obuhvaćenoj dimom.

 

277 1987

Zeleni zidovi govore mnogo
Ljušte ljude a ne
A ne obratno u
Letnjem paklenom
-Izvini, nisam mislio tako da te
Napravim ženom, sinom nisam
Mislio-
I sve je oprošteno. I sve se večno
Razvodnjava u pustoši materice
Udahnuto
Biće
Veoma retko ili nikada
Ostaje svoje i govori o
Osećanjima koja su izvan.

-Idoli ti se zatri da Bog da
Kako samo slobodno govoriš!
Smeješ raspaljenog u utrobi
Dan je čudan i
Bestidni bi ovde pomislili–
Šta sam to uradio ili
Šta sam to mogao
A jesam
A nisam
Sretan.

 

11 Tishrei, 5748

Početak je nešto veliko–
Sudbonosni vodozemci su prokrčili
I zapaljeno žbunje i zapaljeno
Grotlo reči
Matej sedi na sredini reke
-Da li to drvo raste ispod njega
Ili je tu bilo oduvek?
On vidi sve što nije mogao
Glupi, vazdušni Tiresija
Matej,
Jednopolni svitac grada
Vidi previše nežne mladiće
U tačkastim prostorima žene
-Kako si samo naivan ako misliš da se tako voli
Ti je udari, tu je udari!

Pretužni mladići hodaju ulicama i
Pitaju se gde su počeli.

Matej odmahuje glavom
Nije se to od žene napravilo
To se još uvek nije ni napravilo
-Smešno, smešno
I zagleda se u jedinu tačku koju poznaje
On koji jedini nije postao deo nje

 

1408, Safar, 10

I evo opet suženo postojanje trpi
Svu tu valovitost svemira
Neke zvezde
Neke tek upaljene opominju da
Evo opet da
Pravekovna pesma roditelja–
Doteruje strašnu liniju
Puteve popravlja a
-Kuda da pođem i
Šta se to razvija u ovoj devojci
Jesam li ta devojka
Je li ovo ispod mene
Priroda ili beskonačno?
Sporo padam u nemateriju
I evo opet se sve
Otvara da se zatvori
Pregledi očnih jama su tamni
Predeli toplih materica

-Ne znamo se, skloni te ruke iz mene
Skolni kao da
opet ne mogu da se oduprem
I prestajemo a da nismo ni počeli
I počinjemo a da nismo ni.

 

1366, Mehr, 12

Reka – ljušteći se zeleno
Na devojku neprirodno velikog stomaka
Baca školjke
I čini joj se
Pokušava da ubije
Nabreklost njoj strane nade

Ona je veštački sunčana
Ona koja je sve videla
Koja je postala žena zato što je
Bilo toplo i
Maglovito i
Svetski i
Normalno i
Vreme
Zato što je bilo

Ka svemu tome se kreće
Rulja stenja od oblaka i duhova

Ne plašim se ja
I gore su izdržale iste!
Ni ja nisam bolja!
Kada raspem kosu po zemlji
Ona prži travu i
Ubija krtice

Tako je besnela na hladnoću kamena
Ali ne zla
Ali nije zla!
Uplakano grebe priroda
Zastrašene granice tla

 

12,18,14,7,10

Sve je to o nama
Ne tako blaga pravekovna roditeljska pesma
U novovekovnim okolnostima nogu, ruku i
Prostora za noge i ruke
Kao da ni ispod nema
Jer ništa se još nije desilo
A sve će se desiti
Kažem ti–
Rodili smo se
A ti znaš za
Samo smo se rodili da bi…
I tako dalje
Tumarali

Vidiš genocid nad nama
Prevelike predslobode
Pretrpane ili preširoke zemlje
Sve je put i sve na ovom svetu ima
Puteve

To se ni u raju ne dešava
Bestelesna
Divna
Tumaranja
O čemu si mislila?
Dok si se širila, širila, skupljala
O čemu si mislila?

 

1366, Rezber,12

Šta sam to uradio?
Sedim Pod
I jesu li to moje noge
I je li ovo moja stolica i
Bitnije
Jesam li ovo ja napolju
U gužvi sa kosom i
Pogledom i
Hodanjem
Kako sam se lepo u tebi osetio
Bilo je to vraćanje neshvaćenom
Potpuno beskorisno
Hvalisanje mirom
Tako sam se u tebi osetio
Pa pao
PAO!
Kroz sitne pore zauvek zatvorene
Pokidao je sitne pore zauvek
Otvorene
I opet smo na tome
I iznad
I ispod
I pored
Istine

 

1,8,Bahhaj, Mashiyyat, Kamal

Sedi Matej ispod krošnji korena
A snažno zastrašena
Dakle strašna je ona
I opasna, radi mu
O glavi
U stomaku
U čestici njega u svima
U malobrojnom podeljenom
Vremenu koje se čuva

Ništa nisam razumela
Samo me je stavio na
Mesto za umiranje ili rađanje
I šta sam drugo mogla

Nogavica
Nogavica
Gaće
Čarapa
Čarapa

I šta sam sada izgubila
To obrisi udaraju i besne o predmete
To oko nje sme
-Dešava se
-Dešava se

Buše se unakrst plafoni
Iza njih nema ničega
Ispred njih više nema ničega
Samo ne tako blaga prevekovna pesma roditelja

Sveotvorena
Svaki je dan to slušala
I bubrela

 

04.10.1987.

Strašno su ozelenele reke
Prevagnule na stranu čoveka
Potekle kroz
Suptilna
Polja bora.

Mir i tišina
Večno vraćaju sebe
Postavljajući nas na
Tačke
Nežno sklupčane
-Nismo male
Nismo male!
Viču
I onda sasvim mirno spavaju
I onda sasvim raspoređeno pulsiraju
Iz pupka
Vodene
Grudve
Ja znam gde si
Ja Znam gde sam
Vrati me.


Ana Marija Grbić: rođena je 1987. godine u Beogradu. Apsolventkinja srpske i opšte književnosti. Pisanjem poezije, proze i drame bavi se oko osam godina. Autorka je poetskih stripova i organizatorka poetskih večeri ARGH-a. Poezija joj je prevođena na engleski i poljski jezik. Izdala je knjigu poezije Da, ali nemoj se plašiti u ediciji Prvenac 2012. godine. Trenutno radi na novoj zbirci poezije.


Pročitajte ostale radove ove autorke:
Ana Marija Grbić, poezija (Senka, Jednom u mesecu, Teofilov poslednji dan) (Anatomija antinomija, decembar 2011)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Povezani članci

Saša Skalušević, poezija

Uroš Bojanović, poezija

Stefan Mitić, Fijaker

Ostavite komentar