Crna rotkva
Rendam crnu rotkvu
dok napolju
pada
sitan sneg,
vejem ljutkaste, bele pahulje
na dasku od bambusovog drveta
a one pršte i na ono na šta ne bi smele:
na sto, stolice, kuhinjski pod, ruke.
Kad posečem prst,
kap krvi
upije belina.
Bog i ja, uposleni sličnim,
u jedinstvu trajne razlike:
on bez rasipanja prijatne ljutine,
ja bez jedne kapi krvi
koja ljutinu blaži,
a da toga nisam ni svesna.
I tako, rendamo dugo,
i jedno i drugo,
i jedno drugo,
dok nas ne savlada
ipak, uvek ista,
glad.
A napolju, mećava,
izvan nas odavno traje
i tako lako,
bez ikakve brige,
pomete svaki
pa i zajednički
prag.
Retke vrste ptica
Dve kran-dizalice
poput dva strvinara
kidaju jutros zidove kineske ambasade
uništene bombama pre jedanaest godina
Čim jedan zagnjuri glavu u rečitu prazninu
i kljuca kljuca
drugi je podiže i vari vari
A možda to i nisu kranovi a ni ptice
već deca onog samozvanog anđela
koja će, kad poravna se dobra zemlja,
podići na tom mestu banku
– pitanje je da li ikakve zemlje uopšte ima –
preko puta je ionako YU BIZNIS CENTAR
– a ni YU odavno nema –
Na rubu Dunava cvrkuću neke
sasvim posebne ptice
žive od samog pogleda
i preleta krila iznad svake ruševine
Kuća im ono što se zove Ratno ostrvo
a oaza je mira
Peglom preko crte
Jedna prastara karirana
platnena maramica
iznebuha zalutala među oprani veš
ne zahteva od pegle
baš ništa posebno.
Osim da se vrhom pažljivo, nežno
kreće po njenim poljima
kao po šahovskoj tabli koja pamti
gde je nekoliko suza
davno izgubilo partiju
od jesenje kijavice.
Jedna prastara platnena maramica
ima dušu
koja bi mogla stati
u bočicu uzorka parfema –
dušu ni veću ni manju od tvoje.
Zato se i pitate isto – da li joj je
privremeno svratište
u ormanu među peškirima i posteljinom,
pamučnim terasama što šuškaju smiraj
ili je ipak krajnje vreme
da se našije džep
tamo gde nikad predviđen nije bio
a gde šum osluškuje šum
i ne zahteva
ama baš ništa.
Ana Ristović je rođena 5.4.1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Objavila je 9 pesničkih zbirki: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999) Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P.S. (Izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli, izabrane pesme (2014), Čistina (2015). Dobitnica je nekoliko najuglednijih nagrada za poeziju; nagrade ,,Branko Miljković“, ,,Brankove nagrade“, nagrade ,,Milica Stojadinović Sprkinja“, ,;Disove nagrade“ za kompletan pesnički opus (2014), nagrade ,,Desanka Maksimović“ za ukupni doprinos srpskoj poeziji, kao i nemačke nagrade “Hubert Burda” za mladu evropsku poeziju, 2005. godine. Njene pesme su prevođene na brojne jezike (engleski, nemački, francuski, španski, poljski, češki, slovački, slovenački, makednoski, bugarski, arapski, finski ….) i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Pojedinačne knjige izabranih pesama su joj prevedene na engleski, nemački, slovenački, slovački, makedonski, i mađarski jezik. Prošle godine, 2017. njena knjiga izabranih pesama objavljena je u Americi, pod nazivom ,,Directions for Use» (prevodioci Maja i Stiven Teref) i našla se među finalistima prestižne američke nagrade National Book Critics Award koja se dodeljuje najboljim knjigama američkih i inostranih pisaca u protekloj godini.
Bavi se i prevođenjem sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela više od 30 knjiga savremene slovenačke proze i poezije.
Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, P.E.N. centra Srbije i počasni član Društva slovenačkih pisaca.
Tokom 2018/19. godine stipendista je rezicencijalnog programa DAAD – Artists in residence – u Berlinu.
Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, u februaru 2011.
Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Poezija.