Image default
Proza

Ana Šijan – Postojanje

Dan prvi

Ali sve je to postalo jako dosadno. Naš junak je rešio da baci sve u kantu za smeće. I račune, i obećanja, i osećaje promašenosti. Zajedno sa ljudima koji mu ništa nisu značili i koji su, da budemo potpuno otvoreni, oduvek nalazili nešto u njemu od čega bi zazirali. Bilo je dosta đubreta. Iznenađujuće mnogo, i u svim bojama – kičastim, političko-propagandnim, andergraund kritičarsko-govnastim. Veliko šarenilo otpada koji mu je smetao i čija su ga isparenja budila izjutra. I svi ti ljudi sa svim njihovim mislima ogadiše mu se. Sa odlaganjem tih gmizavaca, kako su se često predstavljali njegovoj mašti, imao je malo poteškoća. Njihova kruta tela i monumentalna zdanja poganih misli morao je najpre da prereže na sitnije komade. Video je sebe u gomili ljudskih ruku, nogu, i ostalih beskorisnih udova. I pomisli kako je dobro, kako je sve dobro, kako je on dobar, i kako će od sada živeti dobro. I ode u obližnju birtiju na pivo.

 

Dan drugi

Probudio se srećan, i udisao je čist vazduh. Skuvao je sebi kafu i uživao u pogledu. Pomišljao je na patnje ostalih smrtnika koji nisu doživeli prosvetljenje kroz kakvo je on prošao prethodnog dana. I bi zadovoljan sobom. Ali mu opet beše dosadno pa naruči sebi kurvu. Ali omanu i zgadi se sebi. I kurva ode. Ostade naš junak sam sa sobom. Pokušao je da ne pridaje značaja onome što se desilo i da zažmuri. Nešto ga je i dalje jednolično tištalo, ali on to nije želeo da čuje. Umesto toga, rešio je da uzme rakiju iz frižidera. I popi dosta rakije, i u tom pijanstvu ugleda nešto i prestravi se. I popi još mnogo rakije i od toga se onesvesti.

 

Dan treći

Probudi ga vrisak. Zapomagao je i jecao, molio za milost neku neman iz sna. Ubrzo vidi razbijenu flašu rakije na podu i shvati šta se desilo. Nije zapamtio san, zaboravio je i šta je onda video u pijanstvu – ali oseti gadan zadah iz svojih usta i to mu zasmeta. Htede da obriše znoj sa čela svog, ali u tom trenutku ugleda nešto ispisano na svojoj ruci. Prepoznao je svoj rukopis. „IZLAZ“, govorio je natpis tik ispod šake, sa unutrašnje strane. I odmah mu bi jasno, i shvati ko je zapravo trebalo da bude u kanti za smeće — onaj najogavniji, onaj koji truli i smrdi. I seti se kurve. I prestade da voli sebe. Ceo taj dan je naš junak razmišljao. Ko zna šta je sve toj zabrinutoj i napaćenoj glavi moglo pasti na pamet. I ostade do kasno u noć da bdije i traži odgovore od napukline u zidu. U cik zore, umori se od ćutanja i htede da zaspi. Ali san mu ne dolaziše.

 

Dan četvrti

Dočeka ga zakrvavljenih očiju. I kako ih nije sklopio cele prethodne noći, već je ostao da tupo pilji u onu pukotinu – umor ga svlada negde oko podneva, i on pade nauznak. San ga okrepi i izbistrenih misli shvati šta mu je činiti. Protumačio je reči iz napukline i poruku na ruci, i one su mu rekle gde leži koren njegovog čira. Ali previše se plašio da posluša zapovest sa ruke, i taj ga kukavičluk žicnu, on se još više zgadi na sebe i pljunu. Padala je kiša. I on kroz prozor ugleda velike bele delove svoje pljuvačke, i celo mu se nebo učini kao jeftino obojen, pokisli karton. I donese odluku – reši da sebe umori glađu. Sebe – kukavicu koja ne sme drugačije da preseče iovako bedan život jedne izbljuvotine od čoveka koji mrzi samog sebe.

 

Dan peti

Probudi ga glad. Nije jeo, i nije razmišljao. Trudio se i da ne oseća. Naš junak je bio odlučan. Presedeo je dan gledajući kako se jeftina kutija cepa. Nije ga više bolelo što ne može da vidi u njoj nebo. Trudio se da nema ništa s tim. A i kakav bi stav o tome mogla da ima jedna gnjida poput njega.

 

Dan šesti

Probudi ga glad. Nije jeo, i nije razmišljao. Trudio se i da ne oseća. Naš junak je bio odlučan. Presedeo je dan gledajući kako se jeftina kutija cepa. Nije ga više bolelo što ne može da vidi u njoj nebo. Trudio se da nema ništa s tim. A i kakav bi stav o tome mogla da ima jedna gnjida poput njega.

 

Dan sedmi

Tako se naš junak i probudio – pored nje i sit. I videše da sve to nije dobro, i da je pojeo sopstvena govna, i reši da napusti tu sobu. Tako i bi. Oriba je i zaključa. A taj ključ baci u reku, kako niko nikada ne bi mogao tu ponovo da uđe. I vidi kako je to dobro, kako je sve dobro, kako je on dobar, i kako će od sada živeti dobro. Tako se naš junak vrati kući. Deca ga zagrliše, a žena mu skuva supu da se okrepi.

 


Ana Šijan: filolog opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu. Piše kratke priče, pesme i kuva odličan pasulj.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, februara 2011.

Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Proza.

Related posts

Nikolina Todorović, Vaše će duše ići u raj

Vladimira Becić – Savršeno oružje za ubojstvo

Libartes

Dejan Atanacković, Ljudožder