Image default
Poezija

Anastasia Stojiljković, Arhipelag

VIDOKRUG

Na levoj dojci napipala sam mrak.
Treba tiho brinuti o svemogućim rizicima.

Ponavljaš: „Budi strpljiva kada me konačno
nadživi sećanje na tvoje ruke.“

I dan danas ježi nas graja dece
bez naših gena

dok teškim uzdasima obmanjujemo
svet i posmatramo

kako prostor lomljivog vidokruga
dopušta svima da ga ispune.


ARHIPELAG

“U raju sam odabrao ostrvo
Sasvim kao ti sa kućom na moru”
Odisej Eliti

Zauzmi položaj arhipelaga.
Izdresiraj porozne vode
i razlij se po oblacima kao navika.

Po mom vratu oblikuj greben
gde se mogu ispružiti nakon utapanja.
Zakloni se ostrvima kao ličnom gardom

dok se pred tobom pružaju
nepregledne mogućnosti
čvrstog karaktera;

Neka u oštroj polemici sa vetrovima
naša ravnodušnost bude
poslednja reč.


POST-OFFICE

U eri dominirajućih laži
post-istina
recesivni je gen.

Bestelesno suzdržavanje
u retkim trenucima putenosti:
post što samom sebi je svrha.

Rođenjem zapečaćena,
podlizana voskom sudbine,
između žiga i kanapa za pakovanje:

poštarina dolazi na naplatu.
Možda ambis empatije
još uvek nema obeležene ulice.


PRORICANJE PROŠLOSTI

Koraci, koji znaju kuda idu,nikada
nisu bili garantovano vlasništvo.

Nebeska kapa pristaje glavama
u čije se poglede nastanio albatros.

Izgubljeni tragaju za sobom
spaseni posedovanja.

Samo nepoznanica nomadskim usnama
pruža osećaj sitosti

a vernost budi
klaustrofobiju tela.

Opirali se ili ćutali-
sve dođe baš tamo gde ne treba.


METROPOLA

Previše nereda
u redovnom stanju.

Između redova
kohabitiraju proredi.

Mogu biti manji
i veći,
poput gradova.

Između mene i tebe
posustaje metropola.


PRE NEKE DRUGE RADNJE

Ime sa patetičnim prizvukom
samo se šapuće.
Da ne razori eho.
Da ne razbaruši žegu.

Udahni lakoću egzistencije
pod mojim bedrima.
Pre nego ostarim za milimetar.
Pre nego brizneš u smeh.


SUMNJA

Prezir uklesan na kamenom jeziku
napada mucanjem.

Neutešne ruševine velikih očekivanja
zaudaraju na setu.

Ono što udomiš postane napušteno
kada prvom prilikom odbaciš lovorike.

U snovima te obgrljuju ruke
prepune prošlosti.

Izražavaš sumnju u svoj
oblik u vazduhu.


TALJIGE KAJANJA

„i to je sve
moja daleka bliska
i do kraja
strana“
Tadeuš Ruževič

U mom kraju gavrani grakću
kao iznevereni podanici.
U tvom soliteru zaboravljene
hladnoće zriju na stepeništu

gde godinama nikoga ne srećeš.
Pun kapacitet gorčine prevazilazi
granice tvog poimanja.
Rastrojenost postaje

precenjeno agregatno stanje.
Nepoznati oblici ljubavi
gamižu po kosi.

Kada bi nas konačno uništile
taljige kajanja, bila bi to, da,
bila bi to sasvim legalna smrt.


Anastasia Stojiljković rođena je 1993. godine u Friburgu (Švajcarska).
Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu.
Pohađala je Školu kreativnog pisanja „Think Tank Town“ u Leskovcu.
Objavila je zbirku pesama SVAKODNEVNA ANTIKA kao laureatkinja 33. Festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru.

Objavljivala je pesme u „Gradini“, “Buktinji”, “Braničevu” i veb-časopisu za književnost „Eckermann“. Živi u Leskovcu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Fanis Papageorgiu, Razglednica svakog mesta

Emina Marovac Hulusić, Borba nije trajala dugo

Petra Rosandić, Pred lavu

Ostavite komentar