Image default
Reč i misao

Dragana Stanković, Jedan pogled na Sofkinu sudbinu u patrijarhalnim okvirima (okovima)

Jedan pogled na Sofkinu sudbinu u patrijarhalnim okvirima (okovima)

Piše: Dragana Stanković

 

Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost,

ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost.

Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.

Borisav Stanković

Davno je već ušlo u upotrebu poređenje umetnosti sa životom (Lotman, 1976, str. 38), a proza Bore Stankovića je odista to – sam život književno modelovan. On je pisac koji govori o univerzalnim temama i zato njegovo delo ne prestaje da bude predmet proučavanja i analize i da intrigira kako književnu kritiku tako i čitalačku publiku. Stanković je u našoj književnosti aktivno prisutan od pojave knjige ,,Iz starog jevanđelja” 1899. godine do objavljivanja ,,Nečiste krvi” 1910. godine. Za taj nedugi period svoga delovanja uspeo je da u velikoj meri utiče na pravac koji će naša književnost imati, a roman ,,Nečista krv” postao je jedan od najboljih u nas.

Književna pojava ovog pisca umnogome je određena činjenicom da se javlja na prelazu dveju epoha: realizma i moderne književnosti. Ova dva pravca, različita po svojim programskim utemeljenjima, doprinela su tome da se njegovo delo ne može jednoznačno odrediti i da se kritika u vrednovanju koleba i izriče posve oprečne sudove. Dok su ga jedni hvalili1Govoreći o romanu Bore Stankovića, strogi Jovan Skerlić (1971, str. 377 – 379) zapaža: ,, Nečista krv je dvostruka dobit za srpsku književnost: ne samo što srpska književnost dobija jedan roman od velike vrednosti, no i stoga što se sada potpuno razbija strah koji je vladao i kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića. […] Stare zamerke, koje su toliko puta činjene Stankoviću, i ovoga puta se daju ponoviti. On teško, katkada i nepravilno piše, i više no jedanput čitalac iskreno zažali što forma nije na visini sadržine. Ali silan utisak koji ostaje od cele ove knjige suzbija nelagodno osećanje zbog čestih spoticanja u stilu. Stanković je u prvim, sasvim prvim redovima ne samo onih koji danas pišu, no i svih onih koji su do danas pisali na srpskom jeziku, a Nečista krv je dokaz da on još nije kazao svoju poslednju reč, i da njegova tako originalna, čulna, vrela, emotivna poezija još nije došla do svoga vrhunca.” , drugi su ga kudili i nalazili slabe strane i zamerke njegovom radu. U izricanju ocena neretko se dešavalo da kritičari zanemare specifičnost podneblja za koje je pisac bio vezan i koje ga je inspirisalo. Otuda je dolazilo do nesporazuma i diskvalifikacije autora, a kroz to i njegovog dela.2Radomir Konstantinović je za Boru Stankovića oštro kazao da je ,,primitivac, eruptivni, senzibilni i introvertirani primitivac koji je pisao kako je mogao i kako mu se dalo.” (Radomir Kontantinović, Ranjav i željan, u: Književne novine, 1954, I, br. 36, str. 3, prema: Petković, 2009, str. 172)

Dezintegracija realizma i nadiranje moderne književnosti uticale su i na poetiku Borisava Stankovića. Stankovićevo je umetničko delo upilo u sebe sve istorijske, sociološke, psihološke i antropološke promene na razmeđi vekova, (Bajac, 2016, str. 249) te kod njega, kao i kod drugih pisaca ovoga perioda3Petar Kočić, Milutin Uskoković, Veljko Milićević i drugi pisci ovoga perioda., srećemo okrenutost unutrašnjem svetu junaka; protivrečnosti, nemiri i lomovi pojedinca, njegovi sukobi sa sredinom i još više sa samim sobom postaju glavni predmet pisanja; antropološka suština čovekova javlja se kao osnovna inspiracija; psihološki i unutarnji činioci prožimaju se i prepliću sa spoljašnjim i socijalnoistorijskim.

Priča o Borinom književnom svetu i njegovim junacima se ne može otpočeti, a da se ne zastane nad čuvenim odlomkom iz pripovetke Stari dani:

Ali dosta! Našto ovo? Ovo je sve tako sirovo, masno! Neću to… Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce

(Stanković, 1970, str. 6)

U ovim rečima je skriveno ono što je pisac duboko osećao, ono što ga je ispunjavalo melanholijom i tugom, pa i osećanjem tragike, za čim je žalio i čemu je težio. I sve to je uspeo da prenese u svoja dela i na uverljiv način oživi minulo vreme. Jaka i neraskidiva veza sa prošlošću učinila je njegovu prozu aktuelnom i danas. Jer, u prošlosti se kriju odgovori na ontološka pitanja iz sadašnjosti, ono što je suštinsko i antropološko ostaje nepromenjeno u svim vremenima, prošlost je na jedinstven način praslika onoga što budućnost donosi. Zato ,,Nečista krv” tako silno uzbuđuje i podstiče na razmišljanje.

Simbioza između umetnika i njegovog rodnog kraja u ovom je slučaju takva da mi ne možemo pomisliti na Vranje, a da se pritom ne setimo Bore Stankovića i njegovog žala za mladošću i prohujalim vremenima. Zato je ispitivanje u kulturološkom ključu i u kontekstu patrijarhalnog životnog modela od izuzetnog značaja za razumevanje gorepomenutog dela. Sagledavanje tradicionalnih obrazaca po kojima se živelo (po kojima se živi i danas!), sa posebno strogim pravilima koji ograničavaju život žena, pomaže nam da bolje razumemo sredinu iz koje je pisac potekao i da proniknemo u njegovu romanesknu tvorevinu i, posebno, u lik glavne junakinje. Premda pri povezivanju stvarnog i literarnog sveta treba biti obazriv, jer se radi o dvema posebnim kategorijama, ipak se ne može poreći da je Stanković u čitavo svoje delo, utkao rodno Vranje i ljude koji su u njemu živeli, i to je učinio sa toliko sugestivnosti i dubine da ih je saobrazio sa onim što je pisao te se oni mimo njega ne mogu posve razumeti. Tako definisan književni svet čitaocima je na jedinstven način približio i otkrio ono što je dotle bilo nepoznato i udaljeno, a Stanković je postao pesnik toga predela, i toga ljudstva, i toga vremena… Pesnik svoga grada, živeći lično životom onih Vranjanaca koje je opisivao, nosio je dakle najbitnije i najrečitije što je u tome ljudstvu odista i živelo. (Dučić, 1971, str. 33)

Vratimo se sada samom romanu i njegovoj junakinji. Naslov ,,Nečista krv” je ono što najpre privlači pažnju. Ipak, prema mišljenju Novice Petkovića, on nije najsrećnije izabran: Ne zato što bi taj naslov bio sam po sebi rđav. Naprotiv. Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana. (Petković, 2009, str. 1) A gde onda treba tražiti smisao i njegovu suštinu? On nije u psihofiziološkom izrođavanju, nečistoj krvi i naslednom prokletstvu, odakle je pisac pošao, već u samom Sofkinom liku i njenoj nesrećnoj sudbini. Sofka je samo deo mozaika koji je Stanković izgradio od napola izgubljenih, često ili trenutno ili trajno raspamećenih likova. (Petković. 2009, str. 20)

Ženska tragika je posebna i duboka, ona prati žene od nastanka, arhetipska je i neizbežna. Od Eve pa naovamo, svaka žena nosi u sebi to zrno krivice i prestupa, greha koji treba ispaštati, autoriteta kojem se treba pokoriti. U kontekstu balkanske kulture, kompleksnosti i specifičnosti pravila i običaja koji su u njoj vladali, sve to je još surovije i rigidnije. Zato su sudbina žene, njen položaj i uloga u društvu bili inspiracija Bori Stankoviću da svoje ženske likove, te među njima i Sofku, predstavi ,,slikajući njihovu razuzdanu strast, unutrašnje traume i iznoseći tragiku žene u patrijarhalnom društvu…” (Jevrić, 2016, str. 28)

Ako Život svakoga bića predstavlja složeno uzajamno delovanje sa sredinom koja to biće okružuje (Lotman, 1976, str. 3), onda je to delovanje je u Sofkinom slučaju sve u znaku borbe, sukoba sa kolektivom i patrijarhalnim načelima koji u njemu vladaju. Duboka tragika njenog lika leži u tome što nije mogla ostati unutar okvira koji su joj bili nametnuti, a nije mogla ni van njih. Raspolućena, raspamećena, raslabljena, postala je žrtva onoga što se mora. Sve što je bilo unutar nje, trebalo je da zakopa i potisne, da sabije i sakrije u najtamnije delove sopstva. Ali ono što je skrivala u dubini, vrilo je i pretilo da prsne i raznese je u milion delova i da se više nikad ne sastavi. Tako je i bilo, od Sofke, nekadašnje gorde i nedodirljive efendi-Mitine kćeri, ostala je senka, Sofka koja šara u pepelu ludilom obuzeta. Previsoka je bila cena njene izuzetnosti koju joj društvo nije oprostilo.

Dakle, Nečista krv je roman o životu jedne žene čiju tragičnu sudbinu određuju društveni obrasci, nepisana pravila, prevlast kolektivnog i opšteg nad individualnim i ličnim. I ne samo to, glavna junakinja sa sobom nosi i teret greha i prokletstva svojih predaka i taj biološki potencijal će značajno uticati na njen sunovrat u ludilo. Od zle kobi nije mogla pobeći, a hadžijsko poreklo, urođena otmenost i prefinjena lepota donele su joj samo više nesreće i jada.

Položaj glavne junakinje je već na samom početku istaknut i izdvojen u odnosu na druge likove i predstavlja nagoveštavaj da je to, zapravo, priča ,,o njoj – Sofki.”4Evo kako glasi inicijalna rečenica u romanu:Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj ˗ Sofki.(Stanković, 1970, str. 31) A priča o Sofki je priča o njenoj nesrećnoj udaji. Vest da je isprošena, pa potom i otkrivanje cele istine, za Sofku predstavlja sudbinsko prelamanje na život pre i život posle strašnog saznanja. Njen je lik psihološki dubok i složen, satkan iz jakih ali protivrečnih težnji, između čula i volje, osećanja i dužnosti (Petković, 2009, str. 161), u njoj je i dok je bila devojčica živelo mnogo strepnje i dosta jako osećanje neizvesnosti (Petković, str. 158), zato je toliko pažnje i vremena posvećeno trenucima u kojima ona doživljava najveća i najdublja previranja u svom biću. Sve pre i nakon toga je samo okvir u koji je smeštena njena intimna drama. Svaki korak ka venčanju i svadbi bio je korak bliže ka njenoj konačnoj propasti. Svaki taj korak ju je vodio svetu koji nije bio njen, koji je bio surov i strašan, svaki je korak približavao njenom egzistencijalnom porazu.

Kada Sofka napusti roditeljsku kuću, iza sebe će ostaviti sve ono što je bila, a moraće da prihvati sve što nije i što je zastrašuje. Taj bolni životni preokret dovodi je u prostor koji utire sve prošlo, ali i sve buduće. Jer, Sofkino naznačenje je prvobitna visina i potonji pad, hadžijsko gospodstvo, pa seljački primitivizam, sigurnost očevog doma, a potom urušenost svekrove kuće. Iz sveta prepunog pravila koja treba poštovati i obrazaca koji se moraju slediti, Sofka dolazi u svet koji funkcioniše nagonski, sirovo, gotovo životinjski. Premda je izgledalo da može da preobrati i sobom pripitomi taj poludivlji svet, venama njenog muža je tekla krv njegovog oca, a u ovome njegovog i tako redom. Genetski potencijal se morao ispoljiti i vratiti stvari u pređašnji red. Time je i Sofka dobila konačnu potvrdu da je, ipak, sve uzalud i da ne može pobeći od svog prokletstva.

Tako je došlo do epiloga nesrećne Sofkine priče, u stari svet se nije mogla vratiti, u novom nije mogla opstati, ostalo je samo da sa svoga dna čeka poslednju smrt. Jer, prava Sofka je jednim svojim delom umrla kada je nakon razgovora sa svojim ocem saznala strašnu istinu koja joj je razrešila neprestane sumnje i nagađanja. A sve njene slutnje i strahovi, zapravo, nisu bili ni približno užasni koliko sama istina: ona sama je bila žrtvovana i predana bez milosti, ona sama je postala roba koju trampe zarad održavanja lažnog hadžijskog ugleda. Nesrećni razgovor ju je slomio i zakopao živu. Pokorno i pokoreno dete savlada užas i zaprepašćenje, dade ocu reč da dobrovoljno pristaje, da hoće strašnom žrtvom da spase gospodinovo gospodstvo. Polazi i dolazi na više od dvanaest stanica do Golgote. (Sekulić, 1971, str. 120)

Činjenica da je Sofka svog porekla i društvenog ugleda koji je pratio njenu porodicu bila u punoj meri svesna, dotle da je sebe uzdigla nad sredinom smatrajući da je niko nije dostojan, da niko nije ni blizu efendi ˗ Mitine jedinice5,,Još detetom je bila sigurna u kakvu će se lepotu razviti i kako će ta njena lepota s dana u dan sve više poražavati i zadivljavati svet. Jer zna se da sada samo ona, samo iz njihne kuće, jedino još ‘efendi ˗Mitina’ kći što može biti tako lepa, a nijedna druga.” (Stanković, 1970, str. 59) ,, […] već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje; dostojan i njene ovolike lepote a i same nje kao Sofke, ‘efendi ˗ Mitine’.” ( Stanković, 1970, str. 61 ), učinila je da sukob dva sveta bude tako koban i tragičan za sve, a ponajviše za nju. Senka očevog autoriteta i ugleda ju je pratila i odredila joj put, zbog toga je ona morala poći ka samouništenju i samožrtvovanju do te mere da na kraju Sofka propada bedno i sramno. Pije rakiju, prljava je, muž je bije, ili joj jedno dalje dete ostavi, kad nekad kući navrati; deca su svakojaka, Sofka ih vija i udara papučom ili nanulom, i kune ih. Stigla je Sofka na dno pakla… (Sekulić, 1971, str. 121)

Ovakva slika Sofkine propasti označava konačnu propast ugledne hadžijske loze. Uloga efendi – Mitine kćerke sve druge uloge je u Sofkinom životu poništila. Sva njena htenja i osećanja, želje i maštanja bila su nepoželjna i zabranjena i time je jedan mladi život na strašan način žrtvovan. A njena žrtva ne bi bila tako velika i njena tuga toliko duboka da ona nije bila posve izuzetna i uzdignuta nad svim Stankovićevim likovima po prefinjenosti koju kod nje u isti mah nalazimo u telesnoj lepoti i čulima, u percepciji i emocijama, pa najzad u odevanju i ponašanju. (Petković, 2009, str. 172) Za njom kao takvom ostaje žalosna pesma o zakopanoj mladosti i lepoti, nedosanjanoj ljubavi i neostvarenoj sreći:

Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi, ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida… (Stanković, 1970, str. 157 )

Kroz prizmu Sofkinog lika pisac je predstavio čitav jedan svet što je nestajao, a za kojim je on sa setom gledao i svojim ga perom oživeo i sačuvao od zaborava. Ali visoku umetničku vrednost ovom delu daje pre pre svega priča o Sofkinom životu i njenoj nesrećnoj sudbini.

Korišćena literatura:

Bajac, Lj. (2016), Motiv otuđenosti u romanu srpske moderne: kraj 19. i početak 20. veka, Novi Sad
Dučić, J. (1971), Eseji//Putopisi, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska književna zadruga
Jevrić, M. (2016), Književno delo Grigorija Božovića. U: Poetika Grigorija Božovića: tematski zbornik vodećeg nacionalnog značaja, Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini
Lotman, J.M. (1976), Struktura umetničkog teksta, Beograd: Nolit
Petković, N. (2009), Sofkin silazak, Nečista krv Borisava Stankovića,Leskovac/Beograd: Altera
Stanković, B. (1970), Nečista krv, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska književna zadruga
Stanković, B. (1970), Pripovetke, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska književna zadruga
Sekulić, I. (1971), Ogledi i zapisi II, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska književna zadruga
Skerlić, J. (1971), Kritike, Novi Sad/Beograd: Matica Srpska/Srpska književna zadruga
Ćosić, B. (2012), Deset pisaca – deset razgovora, Beograd: Službeni glasnik


Dragana Stanković: rođena 1987. godine u Kosovskoj Mitrovici.
Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici na Katedri za srpsku književnost i jezik. Na pomenutoj katedri radi kao asistent (uža naučna oblast: Istorija srpske književnosti, Realizam i njemu srodne škole).

 

 

 

 


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Japan posle sunca

Sofija Živković, Prizivanje Vajlda u Drinčićevoj ulici

Nina Živančević, Umetnice, slavenske nomatkinje, tamo i ovde

Ostavite komentar