Image default
Poezija

Anastasia Stojiljković, Poezija

PENELOPA:
DNEVNIK JEDNOG DANA

„Bez reči klonu u stolicu,
polako spusti pogled na pobijene prosce na podu
kao da gleda svoje želje mrtve.
I reče mu: „Dobro došao”,
i ču svoj glas, dalek i tuđ.”

Jani Rico

SVITANJE

Borama obasjana dopuštam
senama da mrse i raspliću uvojke.
Pred svaki počinak u leglo drhtaja
oglođem bunilo do zaveštanja

i poližem patricijske prste.
Na prozorskom oknu nataložena
decenija magle. Ljudi su
stabljike i drveća imaju uši

a ja slepilo razrogačenih očiju.
Ako prespavam praskozorja,
možda će godišnja doba propuzati
po nama čednim tabanima.


JUTRO

Nepokolebljivo odsustvo
kao jutarnji ispljuvak
nedorečenosti.
Osiromašenom mimikom,
bez micanja usana sriče setu.

Šačica prežvakanih godina
neće namiriti trbuh
ni prekriti rebra praznine.

Glancam površinu
netaknutih kolena
da na njih sleti dodir.
Ili možda ponovo prašina
tvog identiteta.


SREDINA DANA

Nedogledi, u zlatnim prnjama
iskustva, tavore na Suncu.

Na jastuku punjenom
kikotom razbojnika
kratim i prepravljam
nemilosrdne rubove drumova.

Stopala zaražena čekanjem
prave pomake unatrag.

Kao bogalj osakaćena
mislima o celovitosti
kapriciozno krčim
kozje staze prkošenja.

Trunem na dnu ustajalog inata.
Odakle drugi treba da odu.


POSLE PODNE

U kaskanju za karavanima iskupljenja
obmane prednjače za stopu agonije.

Nagomilane tuge dalekog domašaja
ciljaju iznurena nedra.

Bledilo popodnevnih prisećanja
godinama prianja kao trauma.

Sva ispaštanja jednako su mizerna
našem pogledu odozgo.

Sa plafona usuda zauzimam
perspektivu utehe:

dok pad vreba –
nismo rasparčani.


SUTON

Prkosni
Prosci
Oronulih
Preklinjanja
Na zalazećem
Suncu
Na mrvice
Slasti
Osuđeni
Stoje
A ja
Ne znam
Više
Ne znam
Šta je zapravo
Samoća


POVEČERJE

Dobrodošli su namernici
gde zidine grle unutrašnja bića
i Morfej se za uzdah hvata.

Lamentom svraćam putnike
u sklonište, gde odavno ne cvetaju
navike. Naopaki usud slaže

tragove haosa da stopa zalutalog
stane i pronese provereni glas
pa da se tama goropadnih slutnji

razlije na bedra. Izustim li suzu
umoriće me reč – postaću vodopad
i survati se niz golu hrid odsustva.

Čekajući namernike drhtim
u saznanju da po krvi
bližih sapatnika nemam.


PONOĆ

Posle gozbe ostaće hladovina
žrtvovanih obdanica i džigericom
taštine okuraženi lešinari.

Preneražena kost u ramenu gde
ne sleću ptice ni ljubljena šaka;
Na teškom razboju nesanice,

možda će očaj postati
jedina zaslada razdraganih
trgovaca teškom kožom.

Posle gozbe ostaće eho prisile,
escajg u damaru samoće
i pletivo Arahnine dece

na masnim zidovima;
preživeli saučesnici
svakodnevnih umiranja.


KRONOVO POSLEDNJE VEČE

Gutam tek nasleđena prostranstva
kao male vatrene lopte.

Zalogaji su mi obrisi pretnje,
što odlaze u bescenje.

Odanost je dremka na rubu strpljenja.
Taman preležah pretposlednji strah

probudiše me zvonjavom testisa
da me daruju zadocnelom spoznajom:

pitoma jutra čekaju
u drugoj vremenskoj zoni.


POTKIVANJE PEGAZA

Sačuvaj me presušenih izvora,
Pegaze. Da ne osvanem
u bezglasju što raznosi svet
na sitna šaputanja.

Mučenici od bola umukoše
pred odlučnošću kamena
(o koji se jednako razbijaju
hvalospevi i jadikovke).

Mahovinom obrasle školjke
postaju veštačko stanište tišine.
Zatrpanog tkivom kosmosa
mrvi me seda vlas prećutanog.

Roj raskošnih misli razoružan
dobrim navikama:
rasute ruke rođene iz mraka
zapečatiće mi usta.

Sačuvaj me presušenih izvora,
Pegaze, i milosti ereba.
Rasvetlih tminu svakojakih
bezdana. Do sopstvenog.


STIKS TEČE, STIKS ME MENJA

Tuđa korita ne presuših
otičući sporo do konačišta.
Vijugam oko okolnih izvora,

neutešno. Zagaziću u tebe, bio
baruština ili prozirni okean.
Antologijski je prizor rasticanje

podzemnih voda u osmeh.
Ubica bojazni je iznova
prevaljena staza do gubilišta.

Na pramcu stoji: nedolično je
snevati o Haronovim tetivama.
Uostalom: za jedan obol

pobaciće nas zemlja, kojoj
samo leđa okrećemo, kao
nekada davno uterus majke.


Anastasia Stoiljković rođena je 1993. godine u Friburgu (Švajcarska).
Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu.
Pohađala je Školu kreativnog pisanja „Think Tank Town“ u Leskovcu.
Objavila je zbirku pesama SVAKODNEVNA ANTIKA kao laureatkinja 33. Festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru.

Objavljivala je pesme u „Gradini“, “Buktinji”, “Braničevu” i veb-časopisu za književnost „Eckermann“. Živi u Leskovcu.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Danica Vukićević, Mogla sam se

Marko Stamenković, poezija

Hrvoje Galić, poezija

Ostavite komentar