ili
Stalno se vraćajući u Vidikovac
Piše: Andrea Stojanović
O detetu i čudovištu
Prvi dugometražni film australijske rediteljke Dženifer Kent proglašen je od mnogih kritičara za najbolji horor film 2014. Vilijam Fridkin (reditelj Isterivača đavola iz 1973.) priznao je da se ujedno radi i o najstrašnijem filmu koji je pogledao, a Alison Vilmor sa Buzzfeed-a ga je uvrstila u 14 najboljih filmova godine. Nakon nekoliko godina pisanja projekata koji nikako da se ostvare, Kentova je produbila ideju iz svog kratkog filma Čudovište u kome je reč o majci, detetu, i čudovištu protiv koga se bore.
Esi Dejvis (koju možda znate iz serije Miss Fisher’s Murder Mysteries) nosi film u ulozi Amelije koja živi sa sinom Semjuelom u kući muža koji je poginuo sedam godina ranije, na dan Semjuelovog rođenja. Dete postaje opsednuto izopačenom slikovnicom koju mu je majka (nekada i sama pisac dečjih knjiga) jedne večeri pročitala pred spavanje. Iz slikovnice iskače čudoviše sa cilindrom i dugim kandžama, crni obris kao sečen makazama inspirisan delima Lote Rajniger, pionirke filmske animacije.
Radnja dalje teče dvojako – kao natprirodni horor o posednutosti, i kao drama o ženi koja polako tone u ludilo i okreće se protiv sina. Vrhunska gluma, jak glavni ženski lik i psihološki užas nasilja u porodici osvojili su kritičare. Negde na pola filma Babaduk ulazi u Amelijino telo i nastavlja da deluje kroz nju, što će svakako odbiti veliki deo publike koja se nadala čudovištu obećanom u trejleru i na posterima.
Jedan veliki mađioničarski trik
Kako radnja napreduje, vidimo da Amelija ima ozbiljne probleme s nesanicom i izgladnjivanjem, delom zbog hiperaktivnog i ozbiljno problematičnog sina, delom zbog tuge za mrtvim dragim. Halucinacija sa bubašvabama, česta kod ljudi obolelih od šizofrenije, najavljuje sve češće pojavljivanje čudovišta. Babaduk se vezuje za osobu, a ne za kuću i nije aktivan samo noću kako slikovnica predviđa. Opsesija čudovištem raste kod majke i kod sina – toliko da je na kraju sasvim svejedno da li Amelija puca iz natprirodnih ili čisto psiholoških razloga – ona se ne menja naglo kao Regan iz Isterivača đavola, već logično i postepeno, više nalik Džeku Torensu iz Isijavanja.
Samim tim stvorenje koje u trejleru i na posteru deluje kao natprirodni aspekt radnje pre se može shvatiti kao njegova personifikacija. Kako film odmiče, Babaduk postaje zanemareni učesnik drame prerušene u film strave i užasa, vivisekcija motiva potisnutih osećanja iz kojih se kasnije rađaju čudovišta. Na samom početku vidimo nekoliko nagoveštaja da opasnost pa i strah od nje ne leže u spoljnjem, nepoznatom svetu, već u samim likovima. U već prežvakanoj sceni pretraživanja sobe pred spavanje u potrazi za čudovištem, ne prikazuju nam se prazan plakar ili prostor ispod kreveta, već majka i sin, Babaduk i njegov naslednik.
Lajtmotiv mađioničarskih trikova i prerušavanja stvarnosti „koja nije uvek kakvom se čini“ je čest – uramljeni posteri na zidovima, Semjuelov DVD i trikovi, kao i iznenadno pojavljivanje Babaduka na televiziji nakon prizora veštica, đavola i raskomadanih tela iz filmova Žorža Melijesa. Oni su važan deo atmosfere filma i stvaranja iluzije bajkovitog okvira priče koji zapravo ne postoji.
Deo iluzije svakako je televizijska stvarnost kao oda filmovima tridesetih, ali i sama kuća u viktorijanskom stilu. Za razliku od hotela Vidikovac koji u Isijavanju ima dovoljno važnu ulogu da može da se smatra likom po sebi, kuća iz Babaduka izgleda isprano i dosadno. Umesto da nas uljuljka u čarobni svet koji bi trebalo sve više i više da liči na slikovnicu, enterijer ne poseduje sopstveni karakter, a retro nostalgični šmek iz filmova sedamdesetih nije na nivou originalnosti i kvaliteta drugih aspekata filma. Zastarelost odeće i kuće može da liči na svadbenu tortu gospođe Hevišam iz Velikih očekivanja, neku vrstu robovanja prošlosti i onome što je moglo biti, ali kako se ta prošlost odigrala pre samo sedam godina za ovako tragičan izbor nema izgovora. Drmusanje kreveta kao u Isterivaču đavola (i još ko zna koliko horor filmova) i nimalo strašan glas Babaduka preko telefona koji više liči na „Wazzuuuuup“ uzvike iz Mrak filma nego na preteći poziv monstruma još su neki aspekti danka neiskustvu rediteljke, ali ne smetaju posebno celokupnom kvalitetu dela.
Kako jačaju Semjuelove i Amelijine fantazije o Babaduku (a i Semjuelove mađioničarske veštine), a kuća pokušava da sve više liči na slikovnicu, čudovište postaje sve jače a stvarnost se sve više skriva – konačno suočenje će ga oslabiti i vezati za podzemni deo kuće, oslabljenog ali nikada pobeđenog, kao i ozbljni mentalni poremećaj od kojeg pati majka, a u budućnosti verovatno i sin.
Vrzino kolo nasilja u porodici
Struktura filma prati obrazac nasilja u porodici:
Diže se tenzija – majka je pod stresom zbog Semjuelovog ponašanja, praktično je izbačen iz škole, i uspeva da rođaki polomi nos na dva mesta.
Pretnja nasiljem – slikovnica, poznato je da se Amelija nekada bavila pisanjem knjiga za decu.
Izlivi besa i verbalnog zlostavljanja – ovde Amelija polako poprima držanje, glas i donekle simpatični opsesivno-kompulsivni poremećaj čudovišta koje radnje ponavlja po tri puta („Why do you have to keep talk-talk-talking?“ i provaljivanje vrata iz tri pokušaja).
Traženje oproštaja tj. pomirenje – sve veće i veće činije sa sladoledom posle svakog izliva besa.
Izolacija i fizičko nasrtanje, pokušaj ubistva – majka seče telefonsku vezu, zaključava kuću, pokušava da povredi sina.
Miran period do sledećeg ponavljanja obrasca – verovatno privremena pa time i lažna katarza na kraju filma, koja se sudeći po dečakovoj pripremljenosti na dolazak “čudovišta” već iskusila.
Ovako okrutno ponašanje, zajedno sa ljubavlju koja vezuje majku i sina i kasnije rađa čudovišta, prisutno je i u drugim filmovima, iako je motiv žene kao monstruma iznenađujuće redak, ako ne računamo filmove osvete u kojima su protagonistkinje nasiljem muškaraca pretvorene u agresorke (koje i fizički sve manje liče na žene a sve više na nasilnike koji su ih povredili). Keri Brajana de Palme kao i Hičkokov Psiho pokrivaju ovu temu, s tim što poremećene majke najviše štete ne prave sopstvenim delovanjem, već mnogo epohalnijim zločinima svoje dece.
Motiv ubistvene majke-matice
Semjuel često govori “Ubiću čudovište kada se pojavi!” i obećava majci i zamišljenoj figuri oca da će je zaštititi, što zajedno sa sve većim problemima u ponašanju, nemogućnosti da se prilagodi drugoj deci i izolacijom dovodi Semjuela u ozbiljan rizik od razvijanja teškog oblika edipovog kompleksa. On ne vidi Babaduka kao Ameliju, čak ni kada su sjedinjeni – majčina hladnoća i nemogućnost da mu pokaže ljubav samo povećavaju potrebu za njom. Nije u stanju ni da prizna stvarnost njene okrutnosti – za njega je Babaduk stvor koji mori njegovu majku, sasvim odvojen od njene ličnosti. Upravo ova odanost ga zadržava u zatvorenom krugu nasilja u porodici – ne traži pomoć jer se plaši odvajanja od majke, ne pokušava da pobegne iz kuće čak ni kada mu je život u opasnosti jer se plaši da će Amelija možda nauditi sebi (što je jednom i pokušala da uradi, kada je sebi spremila kašu sa izlomljenim staklom).
„Ona nije luda, ponovi Norman. Ma šta vi mislili, ma šta drugi mogli pomisliti. Bez obzira na ono što piše u knjigama ili što lekari govore o ludacima. Znam kako to izgleda. Kad bi mogli, odmah bi je proglasili ludom i zatvorili… Trebalo bi da kažem samo jednu reč. No, neću to učiniti, jer ja znam. Razumete li? Ja znam, a oni ne znaju. Ne znaju kako se o meni brinula dok smo bili sami, koliko je radila i trpela za mene. Pojma nemaju o žrtvama koje je podnela. Pa, ako sada i jeste malo neobična, to je radi mene. Ja sam odgovoran. Uostalom, ko ste vi da odlučujete koga bi trebalo zatvoriti? Mislim da smo na trenutke svi pomalo ludi…“
Robert Bloch, Psycho, 1959
Sredovečni ubica opisuje posesivnu, okrutnu, poremećenu majku koja ga je na najmaštovitije načine zlostavljala do smrti, pa i nakon „vaskrsenja“ u njegovom podrumu. Strah od odvajanja, pravdanje postupaka, ljubav i relativizacija zdravih odnosa zajednički su Normanu i Semjuelu, kao i velikom broju drugih žrtava nasilja u porodici.
Ono što je zarobilo junake Babaduka nije izolovan hotel na planini okružen snegom, već ljubav koju su odlična gluma i dobra dinamika između majke i sina uspešno preneli. Tako se stanovnici alternativnog Vidikovca svake godine vraćaju na isto mesto, čak i posle pretrpljenih trauma. Jedna od poslednjih replika je i najstrašnija implikacija filma:
Sem: „Da li ću ikada da ga vidim?“
Amelija: „Jednoga dana, kad porasteš.“
Da li je reč o naslednoj mentalnoj bolesti, posednutosti koja putuje krvnom vezom ili posledicama godina zlostavljanja, nije posebno važno. Zlo putuje, a ovde je prikazano u samom začetku – priča ne govori samo o ludilu žene i (prisilnom) odrastanju dečaka koji je dovoljno mali da sluša bajke pred spavanje ali se ipak više ne igra lutkama i sastavlja istinski opasna oruđa kako bi se odbranio od stvarnog sveta. Vidimo u ovom filmu i odrastanje čudovišta iz slikovnice – iako na bioskopskom platnu ne odnosi brojne krvave žrtve (toliko popularne u žanru horora), ono uspeva da zaplaši publiku kao mnogo stvarnija, svakodnevna pretnja. Stigma mentalnih bolesti lako može osakatiti stvarne ličnosti do kartonskih, dvodimenzionalnih figura, što ovaj film odbija da uradi – već poziva publiku na strah i sažaljenje pred prizorom ljudi koji čine monstruozna dela.
Andrea Stojanović je rođena u Beogradu 1992. godine, studira engleski na Filološkom fakultetu i bavi se književnim prevodom sa engleskog i francuskog. Voli da čita, gleda i sluša priče, i drago joj je što može da podeli mišljenje o nekima pre nego što se previše namnože i pojedu je na spavanju.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2018. godine, u okviru temata Strašni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Film i misao.
Možda će vas interesovati i: