Image default
Intervju

Bojana Vunturišević: Sve je ljubav i ljubav je svuda

Bojana Vunturišević: Sve je ljubav i ljubav je svuda

 

Vjerujem da nisam jedina koja zadnjih tjedana ima „Ljubav“ na repeatu, opčinjena zaraznom melodijom i genijalnim videospotom koji ju prati. Od autorice ništa manje nisam ni očekivala, visoke standarde udarila je već svojim albumom prvijencem „Daljine“ koji nakon pet godina i dalje zvuči svježe i aktualno. S Bojanom razgovaram pjevušeći „počnimo ljubav ispočetka…“

Razgovarala: Tena Lončarević

Autorke fotografija: Jelena Janković i Vedrana Vukojević

Pa, da krenemo ispočetka, od prodornog glasa Beti Đorđević čije pjevanje o ustajaloj ljubavi muškarca i žene značenjski proširuješ pitanjem „ma gde je ovde ljubav“ ujedno dajući odgovor „da ljubav je svuda“ pa cijela pjesma kao postaje himna optimizma i neke iskonske vedrine koja daje toplinu i gori unatoč blatu svakodnevice. U čemu ti osobno pronalaziš ljubav? Gdje se sve ona nalazi?

Sve je ljubav i ljubav je svuda. Nešto ili neko sa koga ne možeš da skineš pogled. Neko ili nešto sa čega ne možeš da skreneš misli. Ljubav je i kad moraš da pustiš nešto ili nekog. Ljubav je leto. Ljubav je i zima. Muzika i tišina. Posvećenost, istrajnost, lojalnost, nežnost, posvećenost… Ljubav je živa, a sve što je živo, mora se negovati.

Ja volim da je delim. Volim da je 

         dajem, tražim i nadjem, ali znam da

         me ljubav čeka na vratima mog 

         doma, u mojoj porodici i kod svih

         mojih prijatelja.

 

Spot je sniman u tvojem rodnom Kostolcu i vrlo je intiman, otvaraju ga kadrovi privatnih snimaka vjenčanja tvojih roditelja i videosnimaka male Bojane. Pretpostavljam da je samo snimanje bilo vrlo emotivno, da si se kroz taj proces i sama vratila na početak. Možeš li usporediti Kostolac danas s Kostolcem tvog djetinjstva? Osjećaš li pripadnost tom gradu ili je povratak u rodni grad nemoguć nakon što se jednom ode iz njega?

Kostolac je zauvek moj grad i jedino mesto u kom osećam iskonski mir. Taj grad je ono moje sigurno mesto u koje odlazim na punjenje sopstvenih baterija, jer tamo je Dom. On je “prvi zagrljaj moj” i početak svega što sam ja. Tamo sam napisala svoje prve pesme, osnovala prvi bend, doživela prve ljubavi, prve radosti i tuge. Kostolac je grad u kom i sam i sa 37 godina i dalje dete, pa tako jedino tamo mogu da osetim ponovo onu bezbrižnost koju najviše vezujemo za detinjstvo.

 

Ispričaj nam štogod o malenoj Bojani. Kakva si bila kao djevojčica? Čega se iz djetinjstva voliš prisjetiti? Jesi li nostalgična?

Ono suštinsko ‘o meni’ ostalo je isto i s tim živim skoro četrdeset godina. Neposrednost, muzika, otvorenost, ljubav prema ljubavi, ljudima i životu, ali i nostalgija, sve su to bila i ostala moja srednja imena. Volim svoje detinjstvo, kroz sećanja mu se vraćam i volim svoje roditelje jer su taj period obojili najlepšim bojama. Imala sam tu sreću da rastem u periodu SFR Jugoslavije. Slušala sam puno, puno, puno muzike, a omiljene igračke bile su mi Toshiba kasetofon, REC dugme, prazne kasete i mikrofon koji je mogao da se poveže sa kasetofonom. Lutke, kocke, puzle, barbike nisu bile u sferi mog interesovanja. Dajte mi kasete, zatvorite sobu i kreće red slušanja, pa red snimanja i tako u krug. Muzika me je oduvek obuzimala i uzimala.

 

Mene su osobno kupili već prvi kadrovi spota s onim miljetićem na debelom televizoru, da ne spominjem goblene i styling koji neodoljivo podsjeća na osamdesete, rane devedesete. Koliko si sama sudjelovala u idejnom oblikovanju videa i inače – koliko utječeš na izgled svojih videospotova?

Ne utičem uopšte. Volim da ljudima sa kojima radim poverim potpunu slobodu u stvaralačkom procesu. Sada sam samo želela da se potpuno ogolim. U poslednje vreme smo svi postali previše osvetljeni, prenašminkani, prestilizovani i prekoreografisani u spotovima, a meni se takav pristup više ne dopada. Vapila sam za autentičnom slikom, pričom i autentičnim filmskim autorima. Ono što sam želela, to sam i našla poznanstvom sa rediteljem Nikolom Stojanovićem i snimateljem Mladenom Teofilovićem. Njih dvojica su mi predložili da spot snimimo u Kostolcu, bili su toliko otvoreni da oslušnu šta je moje biće i ko sam ja zapravo, pa tako u spotu imamo pregršt biografskih momenata, od arhivskih snimaka venčanja mojih roditelja, preko horskih scena, pa i special guest stara Dušana Stojiljkovića (moje dete) koji se pojavljuje sa mnom u kamionu u sceni ispred dragstora.

 

Nije samo „Ljubav“ malo vizualno remek-djelo, i tvoji ostali spotovi vizualne su bombe, izdvojila bih očaravajući „Money“, „Daljine“ i posebno „Noćni program“ koji u nešto više od četiri minute uspijeva biti gotovo cjelovečernji igrani film. Redatelj tih spotova tvoj je suprug Ivan Stojiljković. Kako supružnički odnos utječe na zajednički rad, olakšava li ga ili otežava? Ili obratno – kako zajednički rad utječe na supružnički život? 

Ivan je čovek čije mi mišljenje najviše znači. On je moja prva publika, prva pohvala ili kritika. Uz njega sam mnogo naučila o umetnosti i stvaralačkom procesu. Nekoliko je ljudi koji iz mene znaju da izvuku najlepše “stvari”, ali Ivan je na toj listi na mestu broj jedan. Neko je ko me bodri i inspiriše da uvek budem bolja, da istražujem sebe i svet oko sebe, da se lestvica mog stvaralaštva uvek pomera naviše.

 

Čitajući tvoje izjave i intervjue, učinilo mi se kako si osoba koja uživa u suradničkom radu, posebno u energiji koja se stvara u zajedničkom kreativnom procesu, kao da ti komunikacija sa suradnicima daje dodatnu snagu i ohrabruje te da ostaneš autentična. Varam li se? Tko su osobe koje najviše utječu na tvoj zvuk?

Obožavam ljude i obožavam da radim sa ljudima. Posebno volim da radim sa ljudima koji su sušta suprotnost od mene, pa otud saradnja sa Slobodanon Veljkovićem Cobijem koji je najprogresivniji regionalni muzički producent. Cobija prvenstveno ljudi vezuju za mainstream muziku i on žanrovski jeste moja sušta suprotnost, ali sa njim sam napisala najlepše pesme. Spoj nas dvoje izrodio je neke pesme koje imaju potencijal da postanu evergreen. Takođe, mnogo volim da sarađujem sa ljudima koji se bave nekom drugom vrstom umetnosti. Omiljene su mi filmadžije, ali u poslednje vreme mi najviše prijaju pesnikinje, pa tako najviše volim da stvaram sa Minjom Bogavac, Mašom Seničić i Radmilom Petrović. One su moje učiteljice književnosti i uz njih sam naučila da pišem.

 

Poznato je i da si autorica brojnih pjesama koje izvode druge pjevačice, posebno valja izdvojiti u zadnje vrijeme nezaobilaznu te iznimno popularnu Senidah. Negdje sam pročitala da ti je puno jednostavnije pisati za druge nego za sebe. Kakav je osjećaj slušati svoje riječi u Senidinom glasu? Postaje li to sasvim njena pjesma ili i dalje u njoj prepoznaješ svoj impuls, emociju?

Čovek je spektar različitih emocija. Zapravo, čovek je spektar svih emocija. Ljudi koji me privatno poznaju, ali i oni drugi koji me upoznaju kroz moje pesme, najčešće misle da sam osoba koja konstantno zrači pozitivom, nekom blještavom energijom punom optimizma, sreće i ljubavi. Ali ja sam i ono drugo. To drugo, koje je najčešće i tuga, ali i čežnja, najlepše otpeva i oboji Senida. Veličina i lepota njenog glasa mene su inspirisale na najlepše misli. “Sve žene u meni žive kad si tu”, “Bez tebe suze mi sestre”, “Za tebe oblačim zvezde”… Ma, zauvek hvala porodici Hajdarpašić jer je u proleće osamdesetpete rodila jednu i jedinu Senidu koja iz mene izvlači rečenice koje i mene samu iznenađuju i na koje sam preponosna.

 

Usporedi nam dva odvojena, a vrlo važna procesa – pisanje pjesama i njihovo izvođenje pred publikom. Pretpostavljam da su to dvije sasvim različite vrste energije, što te od toga više raduje, puni, a što više iscrpljuje?

Pisanje pesama je nešto što me najviše raduje. Zbog stvaranja se i bavim ovim poslom. Mene taj proces leči, on mi daje najviše životne energije. Kada stvaram, čini mi se da iz mene isijava neka posebna svetlost. Sa izvođenjem i koncertnim aktivnostima imam love / hate odnos. Kod mene važi nepisano pravilo da se uvek pred koncert osećam grozno, da žalim što se bavim ovim poslom i žarko poželim da odem do prve trafike i zaposlim se tamo kao prodavačica cigareta. Ali kad stanem na stage i čujem prvi vrisak, kadim stotine, a nekad i hiljade ruku u vazduhu, e tad me je jako teško odvući kući.

 

Imaš li u planu kakvu turneju po regiji vezano uz promociju novog albuma? Znam da u Hrvatskoj imaš širok krug obožavatelja, rado bismo te slušali uživo…

Jedva čekam da dođem u Hrvatsku. Čini mi se da sam sa albumom “Daljine” više svirala po Hrvatskoj nego po Srbiji. Svaki koncert u Tvornici Kulture u Zagrebu je nezaboravan, a imala sam ih nekoliko u tom prostoru. Festivali po obali Jadranskog mora… pa biću iskrena, to je nešto što me najviše raduje i čemu se najviše nadam. Imam zaista poseban odnos sa publikom u Hrvatskoj. Velika je ljubav između nas i plan mi je da se ta ljubav uvećava u godinama pred nama.

 

U pjesmi „E 70“ pjevaš „možda me Beograd veže/možda me Zagreb suviše steže“, jesu li ovi prostori dovoljni za Bojanu? Jesu li dovoljno slobodni i dovoljno veliki za kreativnost? Osjećaš li se sputano prostorom? Brojni komentari ispod tvojim pjesama na YouTubeu kažu da bi  imala veliku svjetsku karijeru samo da si rođena negdje na zapadu. Kako razmišljaš o toj temi?

Ja sam skromna i ne toliko ambiciozna žena. Dovoljne su mi granice bivše Jugoslavije. Stvaram muziku na našem jeziku, ali nije tajna da me intrigira i jako inspiriše naše tradicionalno muzičko nasleđe, pogotovo kad se “upakuje” u savremeni zvuk. To je nešto najautentičnije što mi imamo i strancima sve što je tradicionalno sa ovih prostora zvuči totalno egzotično. Oni nikada nisu čuli pesmu pisanu u sedmoosminskom taktu. Bukvalno se pogube u plesu kada taj gruv počne da svira, i njima to zvuči kao svemir. Nikada tako nešto nisu čuli. Zato je Goran Bregović najveći car sa ovih prostora. Možda u budućnosti odlučim da postanem Brega ahahah. Donekle sam “biti Brega” fazon dotakla sa pesmama “Promašaj”, “Money” i “Muškarčina” koju izvodi Sara Jo, tako da mi ne bi bilo strano da se to nagazi još malo jače.

 

Ono što fascinira u tvom radu svakako je eklektičnost i stalne promjene. Svaka je tvoja pjesma na neki način drugačija, a opet prepoznatljiva, vrlo se lako poigravaš sa stilovima kao i sa stihovima. Vjerujem da je glazba koju slušaš također vrlo šarolika i stilski šarena, ali zanima me nešto drugo – postoji li vrijeme kad ne slušaš baš ništa? Ima li takvih trenutaka/dana? Možeš li bez glazbe?

Mislim da ne mogu. Na trenutak pomislim da mogu, onda je ugasim i tačno u tom trenutku u mom mozgu počne nešto da svira. I ako postoje momenti u toku dana kada meni muzika ne svira, tada se obavezno odvija razmišljanje o njoj. Dakle, muzika, da, zauvek i stalno, 24/7/365.

 

Već osam sezona vodiš vrlo uspješan i zanimljiv dječji zbor DFhor, a po struci i jesi muzički pedagog. Utječe li rad s djecom na tvoj pristup glazbi i stvaranju ili su to dvije odvojene stvari?

Deca su najbolji i najverniji saradnici. Sa njima nikad ne manjka ljubavi, loženja, akcije, ali i kontinuiteta. Stotine dece je za osam sezona prošli kroz moj hor. Uradili smo neverovatne stvari zajedno. Od naših proba koje su uvek prelepe i inspirativne, preko studijskih i televizijskih snimanja, snimanja spotova, do naših koncerata, ali i koncertnih gostovanja od kojih bih izdvojila gostovanje Dubiozi Kolektiv u Beogradu na stadionu Tašmajdan pred 15000 ljudi…. Sa decom mi je najlepše. Susret sa njima je kao neko najlepše kupanje i posle svake naše probe se osećam energetski čisto. Zajedno osmišljavamo naš repertoar i koreografije za pesme koje izvodimo. Sa njima tema mog diplomskog rada “Primena savremene pop – rock pesme u muzičkom obrazovanju” živi svoj život i nije puka teorija.

 

Pisala si i za kazalište, čini mi se da je trenutno aktualna predstava „Devojčice“ u Reflektor teatru, a ostala je upamćena i predstava „Crvena: samoubistvo nacije“ Bitef teatra. Reci nam ponešto o tom radu.

Uuuuu, pa i to obožavam. Na muziku koju sam pisala za predstavu “Crvena: Samoubistvo nacije” sam preponosna. Sama predstava počinje šestostavačnim songom “Jebi se, Srbijo” i taj Song, sa velikim S, je nešto najbolje i najhrabrije što sam uradila. Muzika za tu predstavu, ali i za predstavu koja je danas na repertoaru Reflektor teatra “Devojčice”, pisala sam na tekstove Minje Bogavac, i slobodno mogu da kažem da je to nešto najbolje što smo Minja i ja napravile. Iza nas su “Kese etikete”, “Suzana”, “Magija”… pesme na koje ljudi otkidaju godinama unazad, ali ništa od toga nije tako dobro kao singovi koje nas dve stvaramo za pozorište.

 

U životu si napravila nekoliko zaista hrabrih poteza, od napuštanja sigurnosti benda i pokretanja samostalne karijere preko velikih muzičko-stilskih transformacija do zauzimanja za vlastito autorstvo, a tvoji tekstovi često imaju emancipatorsku crtu, vrlo su osviješteni te  kritični prema pojavama suvremenog društva. Smatraš li se hrabrom osobom?

Pa kad mi tako posložite stvari, izgleda da jesam hrabra. Biti kantautorka, solistkinja u zemlji u kojoj muzička industrija jeste razvijena, ali je organizovana kao da živimo na divljem zapadu, jeste hrabrost. Moraću sada i da osvestim tu svoju osobinu ahahhah.

 

Za kraj, što bi poručila mladim kantautoricama? Postoji li nešto što bi voljela da si znala kad si otpočinjala glazbenu karijeru?

Svim kantautorkama želim da im proces samospoznaje dodje što pre. Taj proces za mene je bio veoma dug i bolan. Bila sam deo raznih muzičkih kolektiva kojima sam davala mnogo, dobijala malo, a da pri tom svoje uloge i važnosti svog udela nisam bila svesna. Suočavala se tokom rada sa mnogim poteškoćama o kojima sam javno govorila. Neki kolegijalni odnosi su me razarali, ali samo na momente, jer sam nakon toga ustajala jača, sa više znanja, hrabrija sa još više motivacije. E, pa kantautorkama želim da ih svi ti nemili dogadjaji zaobiđu i da žive svoj pun potencijal od samog starta. Srećno, devojke, volim vas sve

Related posts

Ognjenka Lakićević: Da vodim dnevnik, obraćala bih se sebi

Libartes

Kejti Voznicki: Volim svoje žensko telo i činjenicu da sam umetnica!

Libartes

Pleme F 20 ili Tribef Tribe