Image default
Poezija

Jelena Žugić, Ustalasaj taverne zadimljene od nepoznatih jela

[vc_row][vc_column][vc_column_text]

USTALASAJ TAVERNE ZADIMLJENE OD NEPOZNATIH JELA

San o flamenko plesačici I

Za trpezom okupljeni
srednjovekovni
vitezovi iz
opustelih okruga.

Pregladneli
neznani kraljevi
raspisali su proglas:
duž svih država traže
flamenko plesačicu.

Svitak pergamenta
narastao je
do poda i korenja
narandži

koje rajskom
aromom svakog aprila
čine da Sevilja
siđe s uma.

Na ekvatoru stola moji
probuđeni nožni prsti

u čelu trpeze golemi zubi
i zategnuta gitara
mog budućeg
lava.

On traži okeanski
duboke gradove
ujedinjene
u srce jednog instrumenta

i globus
– majušan kao
zrno kafe –
koji puca
pod mojom požudom.

S grbom varoši preko srca
konjanici za stolom

metalnim glasovima uzvikuju:

Igraj!
Umilostivi lava!

Poludelim potpeticama
bori se za život celu noć
volanima crvene tkanine
naoštri gitare kao noževe.

Oni kažu:

Nek se tresu naši goli tanjiri!

Proizvedi nogama
zvuk svih sečiva
koja su sada na milimetar
od pakovanja pršute
po nepristojno dugačkim
stolnjacima duž
dubokih izohipsa.

Igram.

Udar tabana
postaje grom kastanjeta
posred sovjetske
novogradnje

zvoni
kroz slamnate barake
Polinezije
i mračne
barove Detroita.

Crveni pečati u Japanu
pronose drevnu težinu
imena
kroz kancelarije
u kojima ću prevrnuti
krhki planetarijum
kolektivne odgovornosti
kao hirovita kraljica
nezadovoljna šefom kuhinje.

Vrteška dugih nogu
odjekuje kroz pećine
gde se dubi
italijanski mermer
kroz restorane brze hrane
u Koreji
gde je ljubav jača
od sunca Kalifornije

kraj statue carice u Beču
rezidencije za pisce
na obroncima Norveške
zvecka s kovanicama na blagajni
gotovo napuštenog
bioskopa u Luizijani.

Lav kaže:

Ako želiš da preživiš
neka me tvoje štikle omame
jače od očiju mačaka
za koje su građena
tajna vrata Ermitaža

obori sve pomodne putokaze
na rubu Ognjene zemlje
ustalasaj taverne zadimljene
od nepoznatih jela.

 


Apostoli iz studentskog doma

Bili smo tela na kojima
su žudnje izrasle
iz sasvim drugačijih
podloga.

Rame iz Španije, oko
jorkširsko, italijanska
talas-crna kosa,
Prasloveni
na kasetofonu.
Pod jezikom egipatska
reč koja kaže
da je pravi pevač
samo onaj
čija vibracija
rasprsne voćku u tebi.
Drugi, iako ispuštaju
glas, ne spadaju pod tu
tačku u rečniku.

Da sjedinimo te matadorske
zenice, kose, talase, kasetofone
i pevače, u nešto više
od potpisa
podstanara,
od razlika
svake večeri
pravimo trpeze.

Možda će usta
odlepljena od svojih
staništa gledati
jedno u drugo,
postati
jedno drugo,
kad pojedu supu
koju je sa svojih
deset prstiju smešala
zlatokosa
iz Teksasa,
zemlje pištolja.

Možda će masline
i prolećne rolnice
i paelje
imati snagu prve ljubavnice
i prve gibanice
kad se u centru lonca
ujedine
zraci stranaca
razasuti po
kori Britanije
kao mikado.

Postavljena jela
su sablje, račvasti
jezici,
improvizovani
mostovi
za naše razmake.
Mačevaoci u nama
ljušte zaštitnu
mrežu s lica
i prepuštaju se
pčelama.

I zeleno portugalsko vino
poliva karte
s prizorima
rodne zemlje
čelistkinje,

i pravimo noćni piknik,
čekajući da trouglovi
na stolnjaku
privuku našim nabubrelim
telima
žeđ životinje
razbuđene iz
severnjačkih sedativa.

Neka ona nacrta beskrajne
koncentrične
krugove
oko naših
kukova: metu
ustima neizvesnih
zvezda.

Poispadali iz omota
svojih državnih
himni, kao iz tostera,
spremni i ničiji,
delimo sendviče.

Pomažemo
jedni drugima
da nacrtimo prvu
glad sveta,
nas u njoj,
glad
crnu,
blistavu,
rotirajuću,
umnožava
svoje obode
kao u vodu zavitlana,
kao na ploči
ovdašnjeg benda
koji kaže
da je tvoje telo možda
kamen u padu

ali sada znaš kako je držati
draguljara za ruke.


Gramofon u tiganju, tiganj na mesecu

Na platformi za komentarisanje
muzike saznajem:
svi ovaj album
slušamo dok pravimo
doručak.

Album o Mesecu i hotelu.
Na njegovom kraju,
jedna pesma ostaje
između nas, Stenveja i
njegovih sinova.
U inat močvarnom čudovištu
navučenom na umreženost.

I dok se pitaš
da li su panoramski
prozori sa pogledom
na tvoju dušu
u ovoj pesmi
Epl u nadziračkom pohodu
Ili jabuka puna krvi
u tvojoj šaci,

shvataš zašto svi mi,
u različitim ćoškovima
planete, kao digitalno rasejana
družina bahantkinja,
masonerija snevača,
slušamo
album u kojem se
kroz science fiction
probija neko

ko će samo pred tobom
skuvati vrelu
tercu na klaviru.

Cvrči kobasica u Kentakiju,
jaje na oko u Bugarskoj,
buhtla se prepolovljuje
na mediteranskoj
terasi,
džigerica u Brizbejnu
pleše uz nevidljive melodije,
ruka muti
griz u Stokholmu.
Svi pojačavamo zvuk:

nadrealnost indiga treba
usaditi u saksiju,
pre rutine
i tipkanja,
pre nego što iz veš
mašina, bledoplava
izmili
radnička klasa.

Dok kancelarijski
naslon još uvek
ropće od odsustva
leđa,
ovaj pevač
mesec, science fiction
i ljubav
posipa uz vlašac
po toplom sendviču.

I mi znamo da neko vrelo
telo ipak juri,
kao kljun aviona ka nama,
kao sećanje iz mladosti
koje samo nama
peva u grudi uz Stenveje,

i mrvi lan po našem musliju:
ljeskanje praistorija
tek začetih života.

Ujutru ti pre svega treba dokaz
da krv zaista postoji.


Susetki čije je svetlo jedino ostalo isto u zgradi preko puta

Kada su kabine mirisale
na čuda i viršle,
a čak i iz kioska
dopirala melodija
iz srčanih zalizaka
najnovije ploče,

auto, sam na parkingu,
iza sebe je ostavljao
tragove klizačice:
hipnotičke šifre
koje ne treba
odgonetati.
One su još jedna šara
na leđima neznanog
vodozemca,
crtani anđeli u snegu,
novi otrov
koji obogaćuje planetu.

Tvoj budući pratilac
povešće te do takvih kola,
dok na zgradi preko puta tvoje
večite,
kafkijanske skele,
zamenjuju svakih šest meseci
jednu sobu drugom,
stanara novim, policu
knjiga porodicom,
kancelariju novom
kancelarijom,
domaćina najamnikom.

Teško srce
muškarca iz automobila
zagledaće se ka jedinom
svetlu na zdanju
koje je sve ove godine
gorelo:
još iz njega izleću
izmišljene ptice,

kao japanski simbol
u pokretu,
odštampan na suncu.

U ovom kvartu
još živi
samo jedna domaćica,
rođena pre kenozoika.
Tada je,
pod zrnastim svetlom,
Vasilisa mogla da ustane
sa svakog kuhinjskog
stolnjaka,
crveni i crni konj
i njena krvoločna
učiteljica
mogli su je u svakom trenutku
zazvati, i ona bi
pohitala u polje,
spremna na krv,
spremna da od deteta postane junakinja,
princeza na koju čeka
njeno pleme,

I mogla je to
baš zato što su u plehu
uvek čekale
bakine tople vekne.

 


Servis za ručavanje

ogrlica mi je na šporetu
grudnjak na stolu
kraj zelene salate

zapisujem
svoje uže i šire izbore

nova šolja je boje
zemlje u Gazi
nad kojom surfuju dečaci
ali ni ona nije dovoljna

slušala sam, zato,
glas sitog pevača
zlatnog, zdravog pevača

halapljiva drevna ptica
čekala me na ornamentu stolnjaka

zlatokosi dečaci govorili su
da je moja radost teret
otekle bisage
na leđima beduina

trebalo je tačno izmeriti
koliko miligrama
svemoćne crnice je podnošljivo
odmeriti je pažljivo u dozeru

servirati u kašičici
iz koje preliva med
budi kul, zlato

namernik u crnom kaputu
došao je bez crvenih truba
kao da je oduvek bio tu

triput je pokucao, zagrmeo
i naručio ratničku gozbu
olimpski serviranu
u izazovnim, vrtoglavim cipelama
umesto poslužavnika

bacam recept za nisoaz salatu
ne želim da znam gramažu
nijedne stvari, otvaram teglu

najzad počinjem
pripovedam drevnoj ptici sa stolnjaka
ližem prste, guram ih u njegova
zift crna
nebeska usta


Osnovni uslov je da semafore pretvaraš u makove

Kad pomislim da moja leđa
okrenuta reci
postaju indigo faksimil
za listu
tvojih žudnji

tad roj poludelih ptica
naspram
semafora, natačkan
oko krana
i krova, postaje:

crni poleni u akciji,
tufne na disko haljini
pred disko kraljem.

Crveni semafor je mak,
a ptice njegovo leteće
zrnevlje koje kroz krovni
prozor

samo što nije
jurnulo
u usta nekoga
ko svakog podneva
postavlja sto za
važan ručak

i otvara svesku
da izmisli crte lica dostavljača


Kroki za krunisanje kuhinje

U kuhinji je fotografija vukova koji čitaju na izlogu kasnije srušene knjižare. U kuhinji je nasred stola knjiga o posledicama zemljotresa. I u njoj predeo sa peglom i NLO u Kuširu. U privremenoj kuhinji si seckao kačkavalj za naš prvi omlet, pre nego što zašiješ belu blistavu planetu uz srce. U kuhinju je uletela ptica dok Vlada Divljan kao sunce peva Kenozoik. Ti si stvorena za sve te stvari. Kuhinja je poslednja karika. I prva. Kuhinja je i njegova lenjost i njegov san o lovcu. Kuhinja ima najbolji pogled na grad. Iz kuhinje su poskočila tvoja buduća bića kao odredi Kineza koji su posle obilnog gošćenja jurnuli u divlje rastinje iza zida i ostavili za sobom otklopljene šerpe na podu. Ko nije cenio kuhinju, nije mogao znati moju dušu. Tog zabludelog bezmesnog sina izvodiš na otvoreno. Podsećaš ga o postanju plodova. Sve dok mu neki kesten ne padne na glavu da ga opameti i podseti kako smo ih zasecali kao skalpove kućnih bogova i zajedno vadili iz pleha. Kuhinja je ono gde slušaš Bouvija, „Ashes to Ashes“, dok ostali nordijski studenti spavaju. Bouvi se seća lika iz rane pesme dok sneg bez kraja pada na Švedsku u tvojim namerama. Zavejao je svaku tortu čijeg si se recepta setila, tera te da ponovo voliš i ubijaš da bi fioke bile pune kad piscu zatreba. U kuhinji hleb privlači strance kao opiljke zanemarenih snova. Kupi mi kuhinju. Jedino od njenog razmeštanja pred Novu godinu počinje da diše sledeći život u tebi. Kuhinja to je kad boli a onda u činiji zarude prve jagode.


Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u okviru Erasmus Mundus master programa “Crossways in Cultural Narratives”, u Portugalu, Engleskoj i Španiji. Njena prva knjiga poezije “Kako sam postala flamenko plesačica” (PPM Enklava, 2021) bila je u najužem izoru za pesničku nagradu Branko Miljković kao i finalista nagrade za najbolju regionalnu zbirku poezije “Avdina okarina”. Objavljivala je poeziju i prozu u regionalnim i britanskim književnim časopisima: “Polja”, “Enklava”, “Koraci”, “Hiperboreja”, “astronaut”, “Strane”, “Route 57”. Književni je prevodilac sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Među autorima koje je prevodila posebno se ističu Klaris Lispektor, Fernando Pesoa, Roberto Bolanjo, Žoao Reiš.  Živi, radi, piše i stvara muziku u Beogradu.



Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala![/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]

Povezani članci

Katarina Fiamengo, poezija

Radojka Plavšić, Oproštajni govori

Đoko Zdraveski, Vojnici