Image default
Proza

Boris Mišić – Igra krvi i prašine

Alvarez je nervozno žmirkao posmatrajući sunce kako zalazi iza Siera Madre. Vatrena narandžasto-crvena kugla topila je sićušna zrnca prašine, i toplotu mu slala kroz čelo direktno do mozga. Ponovo je žmirnuo, proverio pištolj i opremu, pogledao niz put. Dvojica lokalnih alkosa dremala su ispred bara; dok su se u prašini na sredini ulice igrala su se čupava i bosonoga deca koja danima nisu videla četke ni kade, pomisli Alvarez.

Tada ju je ugledao. Gde su mu bile oči? Mora da ga je vrućina prevarila, pomisli. Sedela je na verandi ispred bara, zakleo bi se da samo sekund ranije nije bila tu. Posmatrala ga je dubokim crnim očima, očima beskrajne noći. Pune, čulne usne izviše joj se u prezriv osmeh kada mu uhvati pogled koji joj je šarao po bluzi. Jednu sandalu je izula, i bosom nogom se igrala po prašini. Alvarezu je taj gest bio neobično erotičan, nije umeo tačno da kaže zbog čega, ali u tom pokretu, toj igri bosih nogu po prašini bilo je nečeg privlačnog i izazovnog. I smrtonosnog.

Kada je podigao pogled, potpuno mu je paralisala udove. Nije mogao da pokrene ni mali prst na ruci, panika je plivala u njegovom umu, a sa njom je na površinu izbijalo i nešto drugo. Prihvatanje, pomirenost, želja da se potraga okonča i da se prepusti plimi, bezumnom talasu koga se plašio i za kojim je beskrajno žudeo.

Devojka se pokrenu. Alvarez je skamenjen posmatrao njen ples. Izvodila je pokrete koji su odudarali od svakog standarda i tradicije. Deca su oduševljeno pljeskala. Pitao se da li će njegova smrt označiti kraj ovog neobičnog pozorišta na otvorenom. Nakon svakog pokreta, ostajao je mali crtež u prašini. Alvarez shvati da crtež predstavlja dve prilike koje zajedno odlaze u noć. Grlo mu se osuši od straha.

I od zadovoljstva, što je još čudnije.,

Kao da mu čita misli, devojka presta da pleše. Na licima dece Alvarez ugleda razočarenje, ali ubrzo se opustiše i vratiše se svojoj igri. Polako je prilazila, Alvarezu zastade dah. Zaista je lepa, pomisli.

Nije osetio bol kada ga je ugrizla. Ipak, iz vrata mu kanu krv. Kao hipnotisan, posmatrao je kako kapi krvi padaju u prašinu. Devojka se nasmeši i stopalom razmaza njegovu krv po prašini. Alvarez oseti kako mu se udovi i nervi bude, prsti i ruke ponovo pokreću.

Dok je vadio pištolj posmatrala ga je mirno, u njenim očima plivale su zvezde i mesec, kroz njene usne Alvarez je čuo šapat drevnih, davno zaboravljenih duhova i bogova. Dok je Alvarez spuštao pištolj u prašinu, boja tla se pod plaštom vrele tropske noći menjala, od sive i braon do nijansa narandžaste i crvene. Deca pogledaše u nebo, kao da čekaju kišu koja će sprati tragove igre krvi i prašine.

Za to vreme, devojka je Alvarezu pružila ruku, koju on bez reči prihvati i pođe za njom.

Deca okrenuše glave u njihovom pravcu, ali za sekund prekasno; neobični par je već nestao u noći.

U tom trenutku je počela kiša, i jedna od devojčica zaplaka. Njeni drugovi je upitno pogledaše a ona prstom pokaza prema crtežu koji je devojka napravila svojim plesom, lokvica vode potpuno je progutala crtež.


Boris Mišić, rođen 1974. u Rijeci, trenutno živi u Novom Sadu. Diplomirani pravnik i ljubitelj fantastične književnosti i stripa.

 

 

 

 

 


Autor naslovne fotografije: Joel Fillipe
Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas zanimati i:

Velemir Cucić – Vanzemaljci dolaze, i odlazimo…

Povezani članci

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Valentina Đorđević – Želja da postaneš pisac

Mikica Ilić: Dosije „Sudnji dan”

Ostavite komentar