Image default
Proza

Jadranka Čavić – Iz dnevnika autsajdera

7-og dana u mesecu cveća, na Pragu toplog piva

U detinjstvu je pisao imena po snegu, verujući u bele tajne. Danas ga neko upita – Na koga ti liči Bebi Dol? – On reče da zna, i ništa više.

,,Taj mladež na njenom licu ne opraše ni vode Bramaputre. U lotosovom cvetu njen je dom. Mora da je sultanova kći”, napisao je danas. Današnji dan mu je imao važnost kožne jakne i somotskih pantalona. Braon boje. Slušao je otkucaje dva džepna sata što ih otac donese iz ruske zemlje. Malina i Luč. Kontrast srebra i zlata. Malina sa poklopcem na klik i Luč bez poklopca. Sa sekundarama crvenim poput Oktobarske revolucije. Šta bi rekli u Nazaretu, pomisli, pre hiljadu godina? Da je zakasnio?

,,Izgubio sam njeno pismo. ‘Slušaj…’ je nestalo, kao da ništa nije rekla, u nepoznatom pravcu. Ne mogu ni samom sebi da dokažem da je postojalo, da mi se nije pričinilo. Fatamorgana…, crveni autobus sa brojem 13 što vozi do predgrađa, ili do nekog drugog grada u pustinji, do izvora sa koga ću se napiti?! Pesma koja me dirnu ostade nedočitana. Ne mogu da oprostim sebi. Ne mogu da oprostim ni njoj, i sreća je da to od mene niko ne traži. Uvek je bilo više stvari koje ne mogu od onih drugih. Uzroke prave ne znam. Da li se smeješ? Sa Tvog Mlečnog puta? Da li možeš da se zaljubiš na prvi, tako brz pogled, a da ne izbrojiš… ništa? Da li možeš mirno da spavaš čak i kada ustaješ u petnaest do šest svakog jutra, pet puta u nedelji, iz čiste navike?… Dok težiš ka beskonačnom ,,u polju kompleksne ravni”? Zašto ne dođeš kad ništa o tebi ne znam ili lažem da je tako? Što ne probiješ životom tvoga oka te vetrovite dane, tamo kod vas? Da li je i tamo drveće – Drvećeeeee? Košava je saterana u podnožje ulica i u podrume zgrada. Bezglavi šetači, kažeš, sa kišobranima u ruci… I tvoj lik na orošenom prozoru, i svetlo vasione pod tvojim pazuhom. A Košava ciči oko semafora, telegrafskih stubova i parking-satova. Progoni i poslednje pešake u zaklone… Čitam Nove beogradske priče i bulaznim. O svim poklonima koje sam dobio i koje poklanjam dalje. I ti si jedan, al’ pre svega ja. Um mi je spremište misli. Vreća sećanja što sugeriše život. Šaptač. Tegle slatka iz špajza poezije za vodu budućnosti. Ima li u budućnosti nečeg novog? Kako se začuditi? Gde se iznenaditi? A ostati ,,na liniji”… Kakvog prava iko ima na vlastiti život??? Treba ga konfiskovati zbog sebičluka i neozbiljnosti vlasnika. I šlus! Ne misliš tako? Zašto nečiji prazan život ne bi dobio neko drugi kome je sopstveni tesan? Neko ko čezne za prazninom. Neki punjač velikog kalibra. Neko debeo. Al’, hajde da se Nešto radi! Ja radim. Džabe! Za džabe i iz zadovoljstva. Pišem između te dve nagrade. Ping – pong. Rekla si mi da jakima samo jaki pomažu. I to zato jer znaju da, ako oni ne pomognu, niko drugi neće. Neće ni slabi, ni zlatna sredina. Da je to stvar soja! Rekla si da se jaki lome – KRC – samo zato da slabima bude lakše… Draga moja prijateljice! Draga, draga, draga! Kako da živim bez tebe kad umrem?

Nastavljam!

Zemljotres je zaljuljao drveće i dani su kišni, uvek, u mome gradu. Mrzim pokvarene telefonske govornice kojih je tako mnogo. Ali, dobar su zaklon od kiše. Od znatiželje. Od hodajućih lovaca. Od nestanka struje u praznoj sobi. Od tebe, na kraju krajeva. Da mi ne padne na pamet da te zovem, a da pomislim da ću lako da izađem iz kabine, kao iz čaše vina. Zaglaviću se u vremenu, bez mobilnog telefona, između juče i sutra, i rodiću se kao niko moj! Ti ćeš čuti moje porođajne muke, kao i uvek. I reći ćeš mi nešto drugarski, utešno i lepo. Kao da sve unapred znaš. Možda je i to već dovoljan razlog za rođenje sebe samog. Tvoj ratni poklič – da hoćeš život bez Moram i Ne smem… Kako to dobro zvuči! Iz usta dobrog čoveka. Kako to da u toj tvojoj glavi, tako maloj po obimu imaš sve šta treba?! Verovatno si baš ti ritam leta u kome godine nisu bitne. Šapat jesenjeg lišća koje ne videh još od davne mladosti… Ti si, i uvek bićeš, moj daleki prijatelj i zato – neka mi je laka zemlja nebeska, rekla si, ustiju punih smeha i kolača, čiji je jedan komadić ostavio malu, masnu mrlju na tvojoj majici sa natpisom – Autsajder. Za kaznu! Ti mi ostavljaš belutak na kafanskom stolu, a ja ostavljam olovku, tebi u amanet.”


Jadranka Čavić – Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Do danas objavila: Odbrana snova (proza) i Mlečni put (poezija). Poezija joj je uvrštena u Rudnička vrela i Garavi sokak 2011, te zbornik Tragovi na pesku 2012. Priče i satire su objavljivane u Književnom magazinu SKD-a, Liberu, Riječi, MaxMinusu, Diogenu, Mons Auerusu, Etni, Trag, Libartes, te su uvrštene u zbirke priča Antidepresiv i Jedan život u 900 karaktera (IK Alma). Osvojil nagradu NB Vladimir Gaćinović iz ZK Osvit, Bileća, za kratku priču 2011, i nagradu za priču Samir Tahirović-Diogen 2011. Bavi se pisanjem, umetnošću pokreta i dizajnom. Trenutno živi i radi u Pragu.


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Jadranka Čavić – Žene od kamena (Ecce Femme, mart 2012)

Autor naslovne fotografije: Stefan Kunze

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza

Možda će vas zanimati i:

Olivera Dunjić – 1002. dan

Povezani članci

Ružica Gašperov – Spašavanje susjeda Frane

Mustafa Smajlović – Prst

 Slavko Mali – Nona

Ostavite komentar