Image default
Poezija

Čarna Popović, poezija

Stvari koje lete

Odletela je nekud odeća koja te skriva
lagano, kao košulja od svile ili
pantalone od lana, izgužvane od sedenja

Sada možeš biti samo svoj i smejati se
bez razloga
biće bezbrižna jesen koja dolazi

Sezonski premeravaš konture svog tela
i piješ čajeve za radost dok ti se nežno
pojavljuje strija na leđima

Zadovoljan si i polusvestan da te pratim
dok igram oko tvoje senke, kao list što kruži
dok pada u kontejner

Odletela je nekud odeća koja te skriva
a ti se nimalo ne plašiš hladnih jutara
jer znaš da je akt tvoje prirodno stanje

Ne možeš drugačije biti srećan od sreće
kakvu sad imaš, koju ćeš tek dobiti
od najobičnijih ljudi što nose jeftine kišobrane

Ponekad ti zavidim na njima
i na bezbrižnom osmehu
koji šapućeš kroz buku

Dok leti tvoja odeća i slučajno pušten balon
čujem te kako negde daleko plačeš
a noć što pada ne smiruje ni mene ni tebe.

 

Kao upijanje lepog

U svemu što sam gledala, u svemu što sam ikada pogledala
nisam našla toliko smisla koliko sinoć u
listu što se pomera i stablu što se ne pomera.

Nisam ni o čemu razmišljala, pogled je nesvesno prelazio
preko tog usamljenog gradskog pejzaža
sklupčanog između tri zgrade.

Pratila sam svoj pogled koji je pokazivao
kuda bi i ja trebalo češće da gledam i učio me
da razdvojim razmišljanje od smisla.

Zrelo kestenje je padalo i tako nevino pretilo
dok su se vozači brižljivo parkirali i prolazili
pored mene kao pored naplatne rampe.

Sedela sam na skoro netaknutoj klupi i slučajno shvatila
da smisao ne treba da postoji nikako drugačije osim
kao odraz našeg nerazmišljanja o lepom, samo kao upijanje lepog.

 

Sve što me mami

Tvoje me prisustvo mami
da radim gadosti

Da te volim
jako kako umem
ljubavlju koja oslobađa

Tvoje me telo mami
da te čuvam jezikom od moguće suše

dok sve pore ne postanu reke, a moje ruke
dok ne postanu brane za ostala tela

Tvoje me butine mame
da se snagom stampeda probijam kroz njih

ljubavlju koja vezuje u DNK spiralu

Tvoje me odsustvo mami
da krvoločno gladujem

i hodam ulicama dok svoj miris ostavljaš
nekom drugom iza sebe

Sve što sa tobom nema veze
mami da bude ostavljeno

A ja da pobegnem u najskriveniji deo
tvoje ključne kosti


Čarna Popović, rođena 1989. godine u Pančevu. Knjige: Autokanibalizam (Matica srpska, 2010), Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, 2011), Belo blato (UKKPP, 2012). Apsolvent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Voli kad je ljudi ostavljaju na miru.

Pročitajte i ostale tekstove ove autorke:
Čarna Popović – Glavni lik u sporednoj ulozi (jun 2011)
Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, u februaru 2011.

Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Olga Šumjatskaja, poezija

Zorana Milić

Milan Drašković, Tri koraka kroz buđenje

Ostavite komentar