Image default
Reč i misao

Naivno i super kod Erlenda Lua

Piše: Milena Ilić

Kada bi Erlend Lu morao da napiše nešto o sebi, pretpostavimo da bi to izgledalo ovako:
Imam 105 kg i moje telo sadrži između ostalog:

– 57 litara vode
– Dovoljno kreča da se okreči jedan i po kokošinjac
– Fosfora dovoljno za 3000 šibica
– Masti za oko 100 sapuna
– Gvožđa za jedan i po ekser od dva cola
– Ugljenika za 11000 grafitnih olovaka
– Kašiku i po magnezijuma

Uz to ja sam i:

– Otac trojici dečaka
– Brat jednom bratu
– Suprug jednoj ženi
– Autor 9 romana
– Norvežanin
– Zdrav k’o riba

Neko bi rekao da je ovaj način postavljanja stvari naivan, neko – da je super, a neko da je naivan i super. Trebalo bi razgraničiti, svakako, šta je to naivno i super, a šta je najčešće okarakterisano kao naivno kada je Erlendovo stvaralaštvo u pitanju.  Super je ograničeno na subjektivnu recepciju čitaoca, i moglo bi se reći da je manje  diskutabilno od onog  što je naivno, iako ni super nije tako naivno.

 

Naivno kod Erlenda Lua

Često se u kontekstu Luovog stvaralaštva pominje naivan stil pisanja kao karakterističan i bitan segment njegovog književnog izraza. Pod naivnim se verovatno misli na odsustvo deskripcije, kratke rečenice, jednostavnim stilom napisane, ali i na neposrednu karakterizaciju. No, da li je to zaista naivno?

Kad se kaže da je nešto naivno, pretpostavlja se da je to nešto prosto, bez iskustva, nerazumevajuće, iako je sama reč (franc. naïve) nekada imala i drugu konotaciju – naivno je bilo nešto što je prirodno i nevino.

Kada je u pitanju Luov stil pisanja, pridev „naivan“ bi mogao jedino da označava prirodan jezik, koji bi bio u suprotnosti sa bilo kojim izveštačenim govorima (kvazi) književnosti koja pretenduje da bude „ozbiljna“ književnost i visoka umetnost. Erlend Lu u širokom luku izbegava svaku vrstu verbalne patetike, i ukoliko se nešto slično javi, to uglavnom ima parodičan prizvuk.

Deskripcija je svedena, odnosno izostavljena, a kada ipak reši da opiše neki događaj ili predmet, često je to nešto što nema nekakavu krucijalanu funkciju u samom romanu. I to je draž tog prirodnog, ničim sputanog pripovedanja. Začinjeni ironijom i kvalitetnim humorom, romani ovog pisca su prijemčivi širokom auditorijumu i (ako izuzmemo neke sitne nedostatke) ilustruju da naivno nije baš naivno i da svet njegovih romana nije crno-beli jednoslojni svet, već svet pun života.

Kada Lu koristi pridev naivan u samom nazivu romana Naivan. Super on se najverovatnije odnosi na protagonistu, a ne na sam stil pisanja ili temu romana. Ali, opet, u kojoj meri su likovi koje Erlend Lu stvara naivni?

Oni su obično naivni na dva načina – ako uzmemo u obzir da se naivno nekada posmatra kao prirodno, mogli bismo da kažemo da je većina njegovih junaka prirodna šta god to značilo. Ako pridev „naivan“ posmatramo kao nešto bez iskustva, onda bi taj nedostatak iskustva bio uzrokovan nekom situacijom u koju ih je život (i Lu) smestio. Kombinacija naivnog i neiskusnog često stvara neke nepromišljene postupke, koji (uglavnom) ne mogu da se pripišu Luovim junacima. To je nedostatak iskustva za neke nove situacije, za koje je svako prethodno iskustvo nemoćno. U romanu Naivan. Super protagonista spontano pronalazi načine da izađe iz depresivnog stanja, ali na samom početku on je tabula rasa, ima 25 godina, ali nema iskustva za ovo novo stanje koje ga je snašlo. U tom smislu bi on mogao da bude naivan. Junakinju romana  Mulej, osamnaestogodišnju Juliju, upoznajemo u trenutku njenog porodičnog gubitka – cela porodica joj je poginula u avionskoj nesreći. Ne treba posebno naglasiti da je za nju to novo stanje s kojim mora da izađe (ili ne izađe) na kraj. Dopler, protagonista istoimenog romana, obeshrabren činjenicama o potrošačkom društvu i nametnutoj potrebi za briljantnošću, odlazi u šumu, u jedan novi, (delimično) izolovan svet. Teleman, glavni junak romana  Mirni dani u Miksing Partu pokušavajući da napiše dramsko delo, ulazi u jedan novi, dramski svet, koji pokušava da prenese u svakodnevicu. Sve navedene likove povezuje nepoznavanje situacije u koju su dospeli, i koju treba da reše, često na neki sasvim ljudski način, ali i uz pomoć autora koji je tu da interveniše i često nemoguću situaciju učini mogućom na vrlo nediskretan način.

„Taman sam hteo da kažem da mi nije ništa, kad sam osetio da će sve pokuljati iz mene. Bilo je zadivljujuće i odvratno.“  (Naivan. Super)

Erlend Lu je u jednom intervjuu pomenuo da sve njegove junake povezuje neka tragična situacija, koja je prekretnica u njihovim životima, i taj spoj tragičnog i komičnog (budući  da gotovo svi likovi prolaze kroz neke komične situacije) bi mogao da bude ono što čitaoce uvlači u svet njegovih romana.

Likovi, čak i sporedni, su uobličeni, iako naizgled tipski, oni ruše očekivane konvencije i  ponekad deluju neprirodno. Kada Doplerov sin, Gregus, odluči da ne želi više da provodi vreme sa ocem u šumi, obrazlaže to na jedan potpuno neočekivan način za nekog ko ima četiri godine:

„Upao sam u zamku i mislio da si kul zato što živiš u šumi zajedno s jednim losom, a pao sam i na losa, to moram da priznam, ipak sam dete, ali sada vidim koliko sam pogrešio. Bio sam neoprostivo naivan. Jer ti ne shvataš, tata, da tvoja deca nisu tvoja deca, mi smo samo žudnja života za samim sobom, mi smo postali preko tebe, ali ne od tebe, i iako sam s tobom, ne pripadam ti, zato što moja duša obitava u kući sutrašnjice, a ti je ne možeš pohoditi, čak ni u snovima, a ni Maj Brit hvala bogu, tek je ona ne može pohoditi, nema šanse.“ (Volvo Kamioni)

Ovde je korišćen postupak oneobičavanja (dete koje potpuno briljantno izgovara jednu od tema romana) koji ima za cilj da istakne značaj i težinu rečenog. Tema posedovanja se provlači kroz njegove romane, a posebno je istaknuta u Dopleru i Volvo Kamionima gde Dopler često ponavlja pitanja – čija je šuma? Čiji je vazduh koji udišemo? Bongo, los koga je Dopler pripitomio i s kojim je živeo u šumi preko godinu dana, takođe beži od Doplera, jer je i on, na isti način na koji je i Gregus, žudnja života za samim sobom, on nije Doplerovo vlasništvo. Zemlja je ta koja je vlasnik ljudi.“ (Dopler)

I sada sam, formalno, želela da imam i podnaslov  Super kod Erlenda Lua, mada mislim da neće biti potrebe za njim. Ono što je naivno (uslovno rečeno naivno) je super, ono što nije naivno nije ništa manje super. Neću reći da je briljantno, ali ću izdvojiti još jedan citat iz   Doplera koji se tiče briljantnosti.

„Ali moja ćerka pokazuje zabrinjavajuće znake briljantnosti i mislim da je bilo krajnje vreme da se preselim u šumu, i zbog nje. Moj boravak u šumi, koji za nju predstavlja tendenciju ka ludilu, možda će uticati na to da postane malo manje sigurna u sebe i tako joj pomoći da krene putem koji nije toliko briljantan i da je navede da se malo manje trudi i spusti loptu. Ako već nije prekasno.“ (Dopler)

Čovek bi trebalo da spusti loptu. Da ne pokušava da na silu ostvari nešto što je negde ucrtano, da malo odstupi od pravila, ode u šumu, uskladi želje i mogućnosti i da redovno pije obrano mleko.

„Obrano mleko predstavlja najvišu tekovinu koju je čovečanstvo uspelo da dostigne. Svaki idiot može u svakom trenutku da nabavi obično kravlje mleko, ali korak do obranog mleka zahteva moćan um i prefinjenu tehniku separacije, što je ostvareno tek u moderno doba. I zapravo se bojim da ljudi nikad neće stići dalje. Obrano mleko će verovatno zauvek ostati na tronu iznad svega ostalog. Ali nam pruža nešto čemu možemo da težimo. Obrano mleko oplemenjuje čoveka.“ (Dopler)

Postavlja se pitanje korisnosti i upotrebljivosti, relativizuju se vrednosti, kako materijalne, tako i moralne. Kad se čitav Julijin svet sruši zajedno sa avionom u kome joj ginu roditelji i brat, ona započinje dnevnik, i putuje, neprestano putuje i piše. Negde se i zadrži, ali teško uspeva da se pronađe svrhu daljeg ostajanja, iako je podjednako teško i otići.

„Ležim i samo pišem. Napolju je London. Čujem saobraćaj i zujanje glasova i neodređene sitne zvukove sa ulice. Mogla sam da posećujem muzeje, da idem u šoping ili da noću izlazim u uzbudljive klubove, ali jedino trčim i pišem. Sve ovo je očigledno pismo samoj sebi. Nisam ni svesna da, očigledno, imam veliku potrebu da dobijam pisma. Mrzim što toga nisam svesna. Bolje bi mi bilo da sam isplela dugačak šal. Barem bi me grejao. Šta da radim sa svim ovim stranicama? Kada ih upalim, grejaće me samo nekoliko minuta. Onda će opet biti jednako hladno. Jednako prokleto hladno.“ (Mulej)

U Luovim romanima se, dakle, susrećemo sa jako važnim savremenim temama (potrošačko društvo, generalno nezadovoljstvo, nametanje briljantnosti kao recepta za uspešan život, vaspitanje i usmeravanje, posedovanje i pripadanje), ali i sa teorijom relativiteta, uputstvima za preživljavanje avionskih nesreća, receptima za galete i raspravama šta je norveško a šta švedsko. To je jedan šarenoliki svet, bez čvrstog ustrojstva, koga može da poremeti jedan događaj ili da razvoj junaka bude toliko očigledan da se prvobitan motivacioni tok naglo demotiviše zbog jedne nove perspektive koju protagonista počinje da uviđa.

***
Erlend Lu, Naivan. Super, Geopoetika, Beograd, 2008.
Erlend Lu, Dopler, Geopoetika, Beograd, 2010.
Erlend Lu, Volvo Kamioni, Geopoetika, Beograd, 2006.
Erlend Lu, Mulej, Geopoetika, Beograd, 2008.
Erlend Lu, Mirni dani u Miksing Partu, Geopoetika, Beograd, 2010.


Milena Ilić: diplomirani filolog opšte književnosti i teorije književnosti. Različitih interesovanja od pečurkana do putovanja. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje i spretne recepte.

 

 

 

 

 

 

 

 


izvor fotografije: https://www.forlagsliv.no


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

 

Povezani članci

Šta je smešno?

Horor u teoriji na srpskom jeziku

(O) Medeji

Ostavite komentar