NOVA GODINA
Piše: Čedomir Janičić
Odahnuo sam. (Čula sam te!) Rekoh, odahnuo sam. (Znam, kažem da sam te čula). Ne zanima te od čega sam odahnuo? (Ne, ne zanima me). Zidovi su hladni, predmeti u kući, čak i knjige, sve je ledeno kao da je stajalo napolju… Prsti, nos, uši – sve je sleđeno, ali ništa ne osećam. Ni bol. (Skuvaj čaj). Pije ti se? (Ne, ali tako ćeš se ugrejati). Ne verujem. Uostalom, čekam vreme za večeru. Tada bih mogao da skuvam i čaj. Danas, na poslu, nosio sam neke teške stvari s drugog sprata u prizemlje, u arhivu, i mogu ti reći da sam se baš ugrejao. Skinuo sam džemper! Čitavo telo posle mi je utrnulo od umora, ali prokletu hladnoću više nisam osećao. Naprotiv! (Šta te sprečava da vežbaš ili cupkaš, evo sada i ovde?) Glupo je… (Zašto?) Ne da mi se, ne znam… Ne mogu da sedim; ni da pišem ni da čitam; mislim i govorim, a govorim sam sa sobom, samo kratkim rečenicama koje brzo gube dah i polet. (Oh, nije moguće!) Samo da mi se po ovom ledu ne pojavi neki teži rebus. (Ko bi tebi dao takav rebus?) Ne znam. Uvek postoji neko kome je strast uznemiravanje ranjivih, smrznutih danguba. (Nervira me tvoje glasno zevanje). Znam, i mene, ali tu ne mogu ništa. Taj odvratni zevni izdah učitan je u moje ponašanje i karakter kao i tvoja osobina da na pitanja ponekad odgovaraš pitanjima. (To je takođe odvratno? Zapušten si. Veoma). Biće bolje kad malo otopli. Tvoja pitanja odvratna? Ne. Meni je ta tvoja osobina oduvek bila simpatična, ali… Drugima se nije dopadalo. (Drugima? Mislim da znam kome). Da, Liza. Znam da se mrštiš i odmahuješ rukom. Ali, pogledaj početak vašeg druženja… (Liza i ja imamo duži staž međusobne mržnje nego prijateljstva. I ti vrlo dobro znaš zbog čega, to jest zbog koga). Ipak, i jedna i druga dale ste najbolje od sebe kada ste bile zajedno. Prijateljice. Lepotice. Pametnice. Hipatija i Sofija Kovaljevska. (Romantične tvoje nesvestice! Liza nikada nije postavljala nikakva pitanja. Daleko je ta bila od naučničkog tipa). Možda ne tako neposredno, ali jamačno je, i to ne tako retko, propitivala sopstvenu savest i tuđe motive. Ono što bi izgovorila u prilikama kada bi joj bilo stalo da nešto kaže odista je nalikovalo na tačan verbalni prevod tog procesa. Ti si, s druge strane, bila u večitoj panici od definitivnih odgovora. Govorila si kako konačni ishodi sa „da” ili „ne” nisu ništa drugo nego najpouzdaniji stubovi-nosači svakog istinskog pironizma. (Ja sam skeptik jer poverenje u nauci obično vodi u pogrešnom smeru, tamo gde nas odvlači sirenski zov naših strasti i preteranih očekivanja. Ali, tebi sam postavljala pitanja jer sam volela da te slušam. Čuvala sam te od grubosti “pironizma”. Pesniče. S tobom nikada nije bilo ovako hladno. Zaista, okna se smrzavaju. A ti i dalje zevaš). Od nervoze i hladnoće… Lizi si dokazivala nedostatke njenog propitivanja. Ipak, nikada nisam stekao utisak da se posle tvojih pitanja, kao ni posle drugih uostalom, vraćala na predmete koje je već pretvorila u čvrste stavove. (Oh, to je tvoja ideja? To da je Liza pomno razmišljala, a potom izlazila na agoru s plodovima zrelog i dubokog promišljanja!? Zaista to misliš?) Ne znam. Delovalo je tako. Odgovarala je na pitanja koje joj niko nije postavljao. Imala je izgrađen svetonazor… (Znaš šta! Liza je najobičnija… Ona naprosto nije imala nikakav svetonazor. Ja jesam). Znam. Plašili smo se tvoje tačne mašte. Svi smo manje-više bili neuspeli utopisti. Tvoj sistem sav od pitanja imao je nečeg egzaktnog, majeutičkog, ti si bila babica teškog porođaja novog jezika naše generacije. S tobom kao da nam je neki viši uzrok šaputao tačne odgovore u uši. (Vi ste se plašili? Ti i Liza? Zajedno?)… Dobro sad…
… Ali, pogledaj kako mraz šara po oknima veličanstvenom staračkom mrenom nehaja za sve spoljašnje! Ako ipak uspeš da nazreš neki trag dalekog predela iza te blistavobele lepeze od čistog, iskonskog leda, to će te smesta razočarati svojom običnošću i tupim mirom, pa neka po sto puta krošnje koprivića spavaju pod baroknim vlasuljama kao ostarele markize koje su svi zaboravili na kraju bala. Pogledaj tu galeriju predela i portreta sa severnog pola vaseljene, tu umetnost Hiperboreje koja svojom gromkom pobožnošću slavi led, kristal i jasnoću bledoplavih prizora zamrznutih pustinja!..
(Imaš promrzline na rukama. Šake su ti ljubičaste i treseš se). Hladnoća je posvuda. Pobegnem joj samo noću, pod gomilom ćebadi i jorganima… (Prijatelju moj…)
… Nosio sam kapu s praporcima i šarena odela! Zasmejavao sam vas svojim darom da vaše bojazni svedem na nivo smešne sitnice. U tužnim prilikama davao sam vam zrno nade ekstravagancijom za koju je bila neophodna smelost. Lišio sam se brižljivog rada na stilu jer najbolji umovi moje generacije nisu razlikovali istinu od instikta i sve što je stajalo između umetnika i njegove krvi, kostiju, nerava, proglašavali su lažnim i dostojnim prezira. Uteha u ovoj tužnoj zabludi: nikada nisu mešali istinu i iskrenost… To bi nas sve ubilo.
(Iskreno, stil uvek stoji između utrobe i bodeža koji bi zbog nečeg da je prospe. Ali, to je nedoumica umetnika-ubica, duhovnih terorista. Ti si bio tužni klovn, kako si sam rekao). Ako u stilu nema mahnitog zadovoljstva bez svrhe i cilja, odista ga onda valja odbaciti, jer nas samo okiva dosadnim sitničavostima. A slutiti više ne umemo… (Zašto se optužuješ? Da li je moguće da si postao toliko gord da sve neispunjenosti i promašaje na svetu pripisuješ svojim greškama..?) Ne sve, samo svoje… Tvoje… Nismo imali vremena… Pomislio sam da si “otišla” samo da bi me kaznila… (Dobro, dobro, sada mi reci od čega si odahnuo). Mislio sam da nikada nećeš pitati… Otkazali su svi: prijatelji, kumovi, deca – na njih nisam ni računao… (Liza ih je naučila da idu tamo gde je veselo, gde su cvetne čašice otvorene za pčele koje lete tamo-amo)… Biću sam u kući za Novu godinu. (Nećeš. Tu sam ja). Zato sam odahnuo. Neću morati da palim peći. Skuvaću nam čaj. Sedećemo pred televizorom i smejaćemo se. (Ima li, uopšte, ičeg smešnog na programu?) O da, sve je smešno. Gorko, kiselo, slatko… Sve kao na meniju. (Pa hajde, onda! Uključi televizor i daj mi, kao nekada, neki dobar smeh)… Ej, šta je ovo? Čuje se vatromet. Ništa ne vidim od leda na prozorima. Hladno je. Veoma je hladno… (Srećno novo leto, ljubavi!) I tebi, ljubavi moja!
Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018.
Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.