Nedostojni samoubica
Piše: Ljiljana Pticina
Probudio se. Pogledao je krmeljivim očima telefon. Nema poruka. Nema poziva propuštenih. Logično. Jutro je. Ko bi ga zvao noću? Ne zovu ga ni po danu… Beskrajni besmisao postojanja i samoće. Kašljao je od cigara, to mu je kidalo pluća, ali zapali jednu , sedeći u krevetu, još uvek omamljen nedosanjanim snovima i oblacima dima poslednje cigare. Soba je bila suviše mala da bi mirisi tek tako nestali. Pa, tako se i njen miris zadržao. Prokleto, previše prokleto dugo i uznemirujuće. Nije imala jedan parfem, bilo ih je više, jer je on primećivao razliku. Nije je nikada pitao za naziv. Svaki je, uveren je, dodatno lepše mirisao na njenoj koži. Glupavo i naivno je pomislio da žena takve kože i mirisa želi da spava zauvek u njegovoj sobi punoj dima. Spremao se da ostavi cigare zbog nje. Kašljala je od dima… i uvek se žalila da mora da se tušira kada dođe kući, da se taj smrad cigare, njegov smrad, uvlači u njenu kožu. Mekanu, nedodirljivu, dragu, podatnu… Usnama ga je volela, rekla mu je to, da ga voli. On je bio opet glup, skupio je usta i klimao glavom, ne govoreći ništa. Da li je zbog toga odustala?
Plakala je nekoliko puta, sećao se. Nije tako planirao i sada mora to negde da gurne u neku dublju fioku, kako ne bi skoro naišao na taj osećaj ili sećanje. Smatrao se za ozbiljnog čoveka, profesionalca, predanog svom poslu, ljudi su ga cenili i prepoznavali po tome. Nikada neće priznati robovski položaj u kojem se zapravo nalazio. Bez svog ličnog pečata prolazili su dani. Ljubav nije nešto s čime se susretao i u šta je verovao. Kako otac i majka zapovede. Kako gazda zapovedi. Kako običaj kaže. Žena ima da bude takva i takva, inače ne valja, inače je kurva, inače je nema šta ceniti. Isto čovek ima da bude takav i takav, ako nije po aršinima svih, nije ni čovek. I tako se vuku ljudi iz ere u eru, sa unutrašnjom željom za istinskom ljubavi, ali bez stvarne odlučnosti, mogućnosti i hrabrosti. Kukavan je narod koji se za poemu hvata, koji je vazda citira, a ne ume da je živi. Kukavan je čovek koji odbacuje sreću, jer nije po pisanim i nepisanim pravilima. Život je uopšte takav kukavan, ali nedostaje i one ključne hrabrosti i snage: za okončanjem tog tugaljivog kruga.
A ona… ona nije takva. Nikako i nikada, a ipak… voleo ju je i bolelo ga što baš nju i što baš takvu voli i što je voli nekom nadljudskom i nerealnom snagom koju, po svemu sudeći prosečno ljudsko biće, nije znao svojom prosečnošću da izrazi, što je ona shvatala kao odsustvo emocija, kao čoveka nesposobnog da oseti bilo šta sem mirisa svoje kancelarije i cigareta. Pa, bestraga sve neka ide, i svet koji je nju takvu iznedrio i svet koji je njega zarobio i sila belosvetska koja ga nagna da dozvoli da se ona ureže u njegovu kožu, useče u misli i izrezbari svoje ime pred očima.
Misliš da je prava melanholija onda kada čitaš Siorana i klimaš glavom na poraznu istinu o prolaznosti života i neprekidnom truljenju čoveka, o kojem čitaš možda u Fenomenima. Sve dok te ne susretne na nekom nepoznatom putu, na koji kreneš sav veseo, pun nove snage, entuzijazma, a odjednom ona skoči na tebe, onako, nenajavljeno, onako da ni ne osetiš da je imaš na vratu, pa sve svoje izgubljenosti i krah čitavog svog malog duhovnog veselog sveta prpisuješ umoru, energetskim pićima na koje, eto, nisi navikao. Ne, nikako! Počinješ pshički da nestaješ, navlačiš neke labave osmehe za sve oko sebe, a zapravo su tamo neki pundravci upravo masakrirani u tebi i umiru polako, vukuć ranjene noge, probodena srca, izneverene nade. Žedan čovek je uvek najžedniji ljubavi, pehar u koji svi zabadamo jezike, ne razmišljajući da li su nam i ovog puta otrov sipali, otrov koji onemogućava sve pravilne životne funkcije. Jebiga, opet i opet. Čovek pameti nema, inače ne bi sve povazdan u krug išlo. Čak i oni koji nešto vide, osećaju, kao shvataju i nit nekog smisla uspeju da uhvate, i oni propadaju. Jer, osim što je čovek glup, čovek je i nemilosrdan, sebičan, zavezanog jezika u trenu kada bi trebalo da ga aktivira i raspe svu svoju dušu po pločniku, pred noge onoga ko ga usijanim očima gleda, očima punim nade, sreće, proleća. Voli čovek da ubija i isteruje ljubičice iz tuđih očiju.
Ugasio bih cigaru o sebe. Ne verujem da bi bolelo više nego isisana duša. Sve je uzela iz mene, nesvesno, nenamerno, svojim odlaskom. Govorila je, nisam je slušao, nisam pravilno razumeo. Pisala je, čitao sam, gutao svako slovo, pamtio, držao pisma pored srca, u džepu košulje. Rekla je jednom: – Sećaš li se kada si mi tiho rekao, kada sam te pitala šta želiš i držala tvoju ruku, rekao si – da se vratiš… Sećaš li se? Klimnuo sam glavom jer sam naprosto bio glup, kasno je sada za spoznavanje unutrašnjeg idiotluka i svezanosti… jeste, potvrdio sam na najnemuštiji mogući način. Trebalo je da je zagrlim, da je podignem, da joj gledam osmeh dok se tako vrti u krug, da udišem miris njene kose i da kažem, dakle da našim jezikom izustim koliko sam srećan što je opet tu, što me gleda kao nikada niko pre nje i, sudeći po praznim flašama koje leže oko mene i smradu prepunih pepeljara, ni neće. Obesio bih se sada. Smrt uvek deluje kao primamljivo rešenje, ali ne da mi se, pa je i plafon niži nego što bi bilo potrebno. Koji kanap bi mene sa mojim bremenom izdržao? Talasi bi me prigrlili, more, najverovatnije ispljunulo tako nikavg, nadutog i sažvakanog solju tačno pred njene noge da vidi da nije pogrešila, da sam niškorist, da ne znam lepo ni da umrem.
-Znaš li kako sam došla na naš poslednji razgovor? Pripremljena da čujem: to je to, ne trebam ti više, ima neko drugi…
Tuga u tebi s proleća nagomilala se, a ti si je prigrlio. Pričaj sa mnom. Iako se čini da je sve glupo, lakše je kada se sve izgovori. Bez toga mrak kruži u nama i postaje sve tamniji, a zapravo je lako savladiv. Ili lakše nego što se mislilo. Mislim da je uvek važno imati nekoga da te sluša. I da te zagrli. I voli. Bez toga je sve prazno. Grli me, pričaj mi, ne guraj me.
Napisala je pre mesec dana ovo. Vraćam se čitanju tih poruka… Ne pokušavam da razumem, sve je jasno. Podsećam se na to koliko sam dno crnila u čoveku, koliko sam nesposoban da se otrgnem svemu i pokažem svoja osećanja. Koliko je taj strah od neprihvatanja zajebana stvar kada ga svesno prigrlim bez obzira na to šta će drugi misliti. Šta će ona misliti. Kao Baš Čelik, vezan sam lancima i potrebna mi je samo kap vode da ojačam, da krenem, da se borim… a te kapi nema. Žedan sam. I jednostavno nemoćan. Ona je svuda. Knjigu mi je poklonila. Sa posvetom. To danas retko biva, mislim, koliko uopšte jasno mogu da mislim između trežnjenja, omamljivanja cigaretama i ponovnog dolivanja nekog vina koje niko sem mene ovako izbljuvanog neće hteti da popije… Pisma, kratka pisma, napisana u očaju za prihvatanjem:
Jednom, negde, ostaće trag svih naših dijaloga, sa tvojim minimalnim učešćem, i mojih monologa,u kojima ti slušaš dok ti ja objašnjavam sebe, svet, ljude i ljubav.
Danas ću reći, danas ću zapisati, danas ćeš pročitati… ali to danas retko biva jer si se zatvorio i ne znam da li i kada želiš da me slušaš/čitaš. A pričamo svaki dan. Toliko dobro slušaš da je dovoljno da te zamislim kako sediš negde pored mene. Odlučujem da prestajem da razmišljam, da razgovaram sa tobom jer je bolno, a i glupavo pričati sam sa sobom. Sada si još tužna, pretužna enigma kojoj želim da nacrtam osmeh. Tih pola sata koje krademo od sveta, volela bih da su osmesi duše, da su trenuci kada vidiš lepše boje. A volela bih i da je mnogo duže od pola sata. Volela bih da tišina traje duže, da tvoj poriv za poslom i nekom surealnom potrebom da odgovaraš na pozive i poruke sa neobičnom servilnošću traje kraće… ne, ipak, da nestane. Da budeš siromah, siromah sa osmehom.
Ne bih samo prazno da ti kažem “srećan rođendan”. Zaista želim da ti je taj dan lep, da se smeješ sa drugima, da osetiš toplinu koju ljudi jedni drugima daju. I zaista želim da mi se vratiš kao što si ti želeo kada sam odlazila. Ali znaš… nećeš se vratiti, neću ni ja. Nećeš se mrdnuti sa svoje bedne tačke postojanja i ni dodatna mrvica ni tona ljubavi nečije promeniti neće ništa. Žalosna sam zbog toga. Žalost prođe… nosiću crninu koliko običaj nalaže. Mada, ponekad mi se čini da si odavno potonuo, odavno si utopljen, oči se jutrom otvaraju po automatizmu.
Nisam mislio da se neće vratiti. Ta moja uobraženost, kao neka nonšalantnost… Osunčavala mi je dušu, grejala je, topila polako. Ali ja sam tako spor i trom da sam i sam sebi nesnosan. Budim se od tada ranije po nekoliko sati sa groznom spoznajom da san više neće doći. A neće ni ona. Što je još gore, nikada sa mnom noć prespavala nije, a čekao sam je. Zamišljao naša jutra kada joj donosim kafu i gledam je snenu kako se proteže. Možda sam i s uma sišao i njen miris nikada nisam ni osetio ovde, zamišljao sam je kako sedi na mom krevetu, sa šoljom čaja u ruci, osmehom, očima koje se sijaju… Naravno da sam sišao, u ponor, u bezdan. Takvog anđela mi nebesa više nikada dodeliti neće. Stoga ni smrt više nije rešenje. Rešenje ne postoji. Očaj pusti i pregolemi. I, na kraju krajeva, za samoubistvo je potrebna luda volja i hrabrost, a ja ne raspolažem tim blagodetima.
Ljiljana Pticina (1985) Diplomirala je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master iz opšte i komparativne književnosti je završila na Filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pohađala je letnju školu na Institutu Andrić. Piše, prevodi i bavi se književnom kritikom. Njeni naučni radovi, prevodi kratkih priča, kao i njeni autorski radovi, objavljeni su u raznim časopisima i zbornicima (Trag, Koraci, Kult, Avangard). Organizovala je dva književna konkursa 2012. i 2013. godine u sklopu Somborskog Karnevala. Godinu dana je bila urednica i kolumnistkinja portala Konkursi regiona. Radila je šest godina kao nastavnica engleskog jezika u centru za strane jezike, a trenutno predaje srpski jezik na internetu. Jedna je od osnivača i koordinatora grupe “Prevodilačko srce” koja je specijalizovana za prevode medicinske i humanitarne dokumentacije.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.