Image default
Proza

Nataša Milić, Vapaji za suncem

Vapaji za suncem

Piše: Nataša Milić

„Eto, ne znam! Ne vidim i ne razumem zašto je taj čovek bio nezadovoljan!”

Mladi umetnik uzdahnu i izađe iz jedne od niša u galeriji, puštajući da ga grupa učenika sa ljupkom nastavnicom likovne kulture zameni ispred Direrove Melanholije I.

Na izložbi je bio četvrti dan zaredom. Devojka sa blagajne više nije tražila kartu nego mu je, naprotiv, poklanjala osmehe pred kojima je uzmicao, uplašen od mogućeg zapitkivanja.

Zašto uporno dolazi? Šta mu vezuje pažnju za gravire nemačkog majstora?

Odgovor bi, jednako kao i devojčina pitanja, mogao da bude lak i konvencionalan. On je slikar, diplomac Likovne akademije. Zar je čudno što želi izbliza da osmotri rad velikog Direra?

Ari, međutim, nije bio lak na rečima, a priroda njegovog interesovanja za izložbu ne beše baš konvencionalna. Zato je više voleo ćutanje.

Mala sa blagajne se smeši svima što prolaze, mislio je. Ljubazna je i lepo vaspitana. A njega je bez karte pustila slučajno. Zabrojala se pred množinom posetilaca, među koje se ugurao u predvorju. Nije ga videla, upravo kao što ga ni nastavnica ne opaža, zanjihana na visokim potpeticama, koje nju i njenu brbljivu svitu odvode dalje, ka akvarelima.

Van domašaja, kako je i očekivao.

Nije on Direr pa da se ženske lome da mu ugode. Ne diči se umilnim licem i kestenjastim uvojcima, a svakako ni veštinom kojoj se klanjaju umetnici i kraljevi. Na univerzitetima ga ne pitaju za mišljenje, niti mu Erazmo Roterdamski u prijateljskoj prepisci poverava duhovna kolebanja. Obično je momče sa nešto dara, vedar kao cvrčak u proleće. Još nije video kako se nebo mrači ili čak zatvara nad njim; nije ga okrznuo kobni Saturnov uticaj.

Poželeo je da krene tragom elegantnih cipelica i sam baci oko na čuvene akvarele, ali se opomenu da nema vremena za uživanje i lično istraživanje. Kompletni Direrov opus će morati da čeka. I možda neće dočekati Arija, jer njegov zadatak nije ni delimično obavljen.

Ponovo stade pred Melanholiju I. Krilata figura sa gravire mu je delovala blisko – prvi utisak beše da vidi starog znanca, iako nije bio siguran da li se tokom studija na njoj zadržavao. Verovatno je čitao opise, ali ko bi to zapamtio? Slika menja hiljade reči.

Probao je da makne pogled sa lica, potamnelog od crne žuči i dubokog, napregnutog razmišljanja, te da se posveti detaljima. Bez uspeha. Fine crte, upola zaklonjene šakom i dugim pramenovima ispod venca, koje navodno skrivaju samog Direra, zaposele su mu u svest. Njih će sigurno uspeti po sećanju da iskopira. A šta će za ostalo? Imao je još samo jedan dan.

Okrenu se ka Svetom Jeronimu, dok ga je krilati pratio pogledom. Osećao je njegove oči na potiljku. Bolne i bolno usresređene. Držale su ga u vlastitom žarištu, pre kao saučesnika ili sapatnika, nego kao predmet posmatranja.

„Nisam melanholik”, promrmljao je sebi u bradu. „Ne shvatam zašto mi to radiš i šta upravo hoćeš od mene!”

Ari prekrsti ruke kao ispred opipljivog neprijatelja, dok mu se na dušu spuštala studena magla. Zašto je tako mučno biti otvoren, makar i nasamo sa sobom, u mislima?

Njegov stariji kolega, majstor Bel, isticao je nepouzdanost alata. Lažljiva čula, ograničen razum i krivo ogledalo – ljudsko pamćenje. A Belov zadatak beše da, silazeći niz vremensku nit, pronalazi i oživljava spise, onako kako je Ari činio sa iščezlim ili uništenim delima likovne umetnosti.

„Beznadežno je to, momče”, požalio bi se tu i tamo, uz reč. ”Trud uzalud. Njihova kultura je blaženopočivša koliko i svet u kom je rođena. Ne može se vratiti nikada. Naprežemo se da probudimo pokojnika, a šta dobijamo? Ljušturu bez duše, sud bez živog sadržaja! Znaš li slučaj da je uspelo? Oni imaju toliko legendi o oživljavanju i uvek je uskrsli bitno drugačiji nego što je bio za života. Na ovaj ili na onaj način.”

Bel je voleo da govori o iskušenjima koja prate rad restauratora, ali oživljavanje zemaljske kulture ne bi napustio za sva blaga poznatog univerzuma. Kao ni Ari. U krčmi Kod moje verne gospe priznao je da se reč ”blago” ne može zaista razumeti bez spuštanja u prošlost. Okružen društvom esnaflija, razdragan od penušavog vina, dobio je gromoglasno odobravanje.

„Ne možemo da pojmimo velelepnost”, vajkali su se restauratori. „Mi smo tek pismonoše budućem pokolenju. Poruke davnašnjih su zagonetke za nas.”

Ari se upravo ukopao pred jednom takvom zagonetkom, uviđajući da u Belovim žalopojkama nema preterivanja, bez obzira na glagoljivost koja je dolazila od čitanja i ponovnog zapisivanja starih knjiga. Kopiranje Melanholije I je ispalo neuporedivo teže nego što je očekivao.

„Šestar, peščani sat, zvono i vaga… mršavi pas…”

U glavi mu je bila pometnja, mučio se pri samom nabrajanju.

„Da, naravno, Jupiterov magični kvadrat. I kotlić koji upućuje na alhemičara. Pobogu! Krug, to je večnost, savršenstvo. A tu je i jedan poliedar. Klinovi, bodež, oštri predmeti… Hm. Kakav lom! Maleni putti. I onda duga. Kometa i stepenice. Da li je on pretpostavljao? Da li je nekako naslutio šta će se zbiti?…”

Nastojanje da zapamti svaki detalj gravire nalikovao je na bolesne snove koji su Arija pohodili od detinjstva. Sklupčan u bolnom grču, posmatrač i ujedno bespomoćni stanovnik usnulog tela što se uvija u krevtu, gledao je svoju sobu, u svemu istu kakvom ju je ostavio pre spavanja, osim u bizarnoj pojedinosti po kojoj bi se dosetio da je zatočenik košmara. Obično je od prvog trena znao da sanja i trudio se da što pre otkrije grešku, što je predstavljalo početak buđenja.

Tako i sada. Zatvorenih očiju je iscrtavao Melanholiju I i uvek bi nešto glupo dodao ili izostavio na mentalnoj slici. Gravira je, verovatno, bila „zaključana”.

Razmišljajući o superiornosti magije u odnosu na nauku, Ari koraknu unazad i sudari se sa malom sa blagajne. Devojka mu je već izvesno vreme bila za leđima. Osetio je njeno prisustvo i pre nego što ju je dodirnuo, ali se nije zaustavio. Loš znak. Osnovni zahtev za restauratore bio je da se niz vremensku nit kreću neopaženi. Treba mirovati, ništa ne dirati. Nikako se ne upuštati u razgovor. Obazrivo disati. Ne provocirati interesovanje domaćina. Prekršaj bilo kog od ovih pravila mogao je imati nesagledive posledice.

„Dopustite da vam pokažem Direrov najlepši rad.”

Devojka se smešila i pozivala ga da pođe ka drugom delu galerije.

Ari duboko udahnu. Koprcao se u brzom, paničnom premišljanju. Šteta je svakako učinjena. Osoba iz tuđeg vremena ga je zapazila, to se više ne može popraviti. Najbolje će biti ako joj se ne protivi. Ćutaće i vrebati zgodan čas da se ukloni iz vidokruga. Zato je pustio je da ga uvede u uzan, dug hodnik na čijem kraju je prigušena svetlost padala na divan portret u smeđim i zlatnim tonovima na crnoj pozadini. Odmah se dosetio da je pred njim Direrova Mlada Venecijanka.

„Vama su, može biti, draže one turobne gravire? Sveci i vitezovi. Možda vi, kao i većina, ne cenite umetnost ako ne propoveda. Ne hajete za lepotu ili ste, naprotiv, zaljubljeni u crno-bele prizore nemačke duše?”

Zaustio je da se usprotivi. Duša nema naciju. Nema rodoslov niti je deo plemena. Ta ljuštura najlakše spada pri kretanju između svetova. Uvek ga je kod ljudi žalostila potreba da se, umesto veza i sličnosti, usresrede na utvrđivanje razlika. Ipak, ništa od ovoga nije izgovorio pred devojkom iz galerije. Gledao je kako se okreće na peti, prolazi mu iza leđa i staje sa njegove leve strane. Sasvim blizu, tako da su se na tren dodirnuli laktovima.

„Stvarno je mila”, rekao je. „Zaljubio bih se u ovu Venecijanku pre nego u bilo koji prizor sa Direrovih gravira.”

Žena na portretu bila je predstavljena izbliza, tako da joj se ne vide ramena, nego samo vrat okićen tamnom ogrlicom i deo grudi u dekoltiranoj haljini sa mašnama na rukavima. Niz obraze joj je padala crvenozlatna kosa u mekim talasima, na potiljku zatvorena kapom po renesansnoj modi kod venecijanskih gospođa. Sanjalački pogled crnog oka, izdužen nos i senzualne, blago osmehnute usne otkrivahu o njoj manje nego odeća. Mogla je biti plemkinja koliko i obična ragazza. Venecijanci su poseban soj. Mlečno bela put i riđi uvojci se viđaju i kod drugih naroda, ali žene nigde ne zrače zlaćanom ljupkošću kao u gradu na zelenim kanalima.

„Bila je kurtizana.”

Devojče počasti Arija smeškom koji mu potvrdi da ga na blagajni nije slučajno propuštala. Krupne, malčice kose oči svetlucale su joj poput dva oniksa. Da, biće da je primećen juče ili čak i ranijih dana. On je tek sad opazio da je njegova drugarica više nego lepuškasta. Sa dužom kosom, u odgovarajućoj odeći, bila bi gotovo kao Direrova venecijanska lepotica.

„Skupa kurtizana. Čuvena u svoje doba, blistavo mlada i prekrasna. Možda i lepša nego što je ovde prikazana. Slika je načinjena pošto se razbolela, ali to niko nije znao. Niko, čak ni majstor Albreht koji ju je slikao i kome je bila ljubavnica. Pogledajte to lice. Dugo se verovalo da bledilo dočarava profinjenost i čistotu devojačke duše, iako je majstor bio iskreni poštovalac i podražavalac prirode… u svim pojedinostima. Njegova Venecijanka je nosila strašni, tad nepobedivi bacil u grudima. Krišom je kašljala, a naočigled svetu kopnela pod vlažnim vetrovima Adriatika.”

„Lepa priča, verovatno izmišljena. Ne zna se ko je bila Direrova Venecijanka, ne zna se ni kad je tačno naslikana. Možda uopšte nije iz Venecije. Možda nije ni postojala.”

„Ta, šta pričate! Izmišljena? Samo Bog stvara iz glave, dragi, a umetnik preslikava. Najboljima polazi za rukom da nas uvere kako je svet koji grade njihova ideja… I pogledajte joj kožu! Tu, na vratu i malo niže, na prsima… Takva glatkoća, bez pega i nepravilnosti!”

Namrštila se na Arija.

„Šta može biti nego Venecijanka?!”, dodade sa prizvukom gordosti u glasu.

„Ne znam. O njoj nema ništa zapisano.”

Devojčino lice se čudno izobliči. Oči su joj sevale, nos kao da se zašiljio, a pune usne se izviše u jedak, neugodan izraz.

„To ne znači da nje nije bilo. Ne može se o svemu pisati. Ni u anđeoskim knjigama nije baš sve zapisano.”

***

Majstor Albreht se probudio u groznci, slomljenog tela i očiju punih prizora iz prekinutog sna. Spodoba krilata poput anđela, u čijem držanju ne beše zapravo ničeg anđeoskog, zahtevala je da uništi kalup i iznova počne rad. Uzmicao je pred surovim pogledom, uplašen i jednako ojađen što mu napori nisu dali pravi rezultat. Jupiterova zaštita je malo učinila, nije pomogao sklad trideset četvorke. Svi simboli kojima je probao da pribavi milost bili su uzalud ucrtani.

Pred njim je, dakle, još jedan početak, veći napor i možda novi pad.

Prevrnuo se na bok, ponovo sklopio oči i na licu osetio vetar što nosi miris soli izmešan sa ukusom buđi i začina iz dalekih zemalja. Prolazio je obalom kraj palata, često zastajao na mostovima i gledao kako niz modrozelenu vodu klize uzana plovila. Beli kamen, osunčani trgovi. Tople noći u kojima nad tamnom površinom bleskaju odsjaji bezbroj zvezda.Venecija… Učinilo mu se da u daljini čuje tup udarac, kao kad neki težak predmet pada na pod.

Prenuo se iz sna, uspravio na krevetu i video da je jutro odmaklo. Zubato nirnberško sunce proguralo se iza oblaka. Mora da je prošlo osam sati, a on još nije započeo dan. Čeka ga posao, radnici i studenti, preuzete porudžbine. I njegov veliki zadatak, naravno. Nema kad da sanjari o davno prošlim venecijanskim danima, mada je delić majstorove duše, onaj u kom nikad ne beše mesta za tugu, toplo zahvaljivao snu.

Prsti mu se nehotice dotakoše igle za graviranje, što ga seti onog prvog, nemilog sna. Znači li to da će popustiti snoviđenju? U glavi mu je bilo tegobno i mutno ali, nema sumnje, ruka zna. Pod rukom je osetio da prethodni kalup neće biti kako treba. Ruka je znala i pre dovršavanja.

Mora iznova pokušati. Humor melancholicus je iznad prolaznog neuspeha. To je humor najviših zahteva i upornosti. Šake su mu u ranama i krastama, ali će zaceliti. Vratiće se na rad.

Ubrzo je grabio niz ulicu povijenih ramena i stisnutih usnica, čvrsto uvijen u ogrtač. Nirnberg nije prijatan pri kraju godine. Nebo se spušta nisko, vetrovi povijaju gole grane i šibaju oko tornjeva. Tako nalik jeseni njegovog života. Majstor Albreht je imao preko četrdeset godina i nalazio se u raskoraku. Stvaralac još nije naslutio zamor, dok čovek beše iscrpljen, bolestan i star.

Misao o starenju vrati ga uspomeni na Veneciju. Večno će žaliti što je napustio taj grad. Upoznao je jadranske zime, video kako bure podižu talase i lično iskusio vlažnu studen u kostima, pa ipak je na njegova sećanja padala samo topla svetlost ili mesečina.

Patio je i tugovao gotovo deset godina. Vapio je za suncem od dana kada se vratio rodnoj kući, gde mu nikad zapravo nije bio dom. Među Italijanima beše toliko dragih ljudi koji su ga prihvatali i tražili njegovo prijateljstvo — ljudi od ukusa, bogatih, dobrih svirača na citri, frulaša, gospi prefinjenih osećanja i poznavalaca svih umetnosti. Tu je bio majstor Belini, uvek ljubazan i prvi među slikarima, pa i sam dužd koji je uvažavao stranca, Albrehta Direra, gostio ga i rado posećivao u njegovoj radionici. Bilo je, doduše, lupeža i šarmantnih nitkova, za kakve u čestitosti odgajani mladić nije slutio da mogu biti na svetu, a koji su se umeli predstaviti kao najfinija gospoda. Mladog Albrehta je čak i njihovo nevaljalstvo zabavljalo, naročito to što se nisu skrivali niti su se, ako ih ko u laži uhvati, istinski uznemiravali.

Napokon, u Veneciji je ostavio ženu o kojoj dugo nije slobodno razmišljao (niti bi razbludna maštanja o njoj sebi dozvolio), ali koju nikad, ni u momentima najdubljeg sna ili nesvesti, nije zaboravljao. Bila je ljubav njegovog života. Una bellissima Veneziana, kako ju je u sebi nazivao, povezujući njene draži za neuporedivim gradom kom je pripadala.

Spazio ju je u sumrak, kraj kanala ili možda u blizini crkve San Polo. Prozračna kao privid, uhvatila se prvog mraka i zamakla u jednu od uzanih uličica, nestajući mu pred očima.

Tražio ju je svakog dana. Na rivi, u crkvama i na trgovima. Noću u otmenom društvu i po krčmama. U nekoliko prilika mu se učinilo da ga sa druge strane kanala, iz gondole ili sa kitnjastog prozora pali žar smelog crnookog pogleda. Neznanka mu je, ipak, uspešno izmicala, ostavljajući za sobom elegantne, izdužene seni i čar izazova. Nije znao da ga je ona davno primetila, da ga poznaje i prati, ali da joj pravila zanata brane zbližavanje sa skromnim strancima što žive od svog rada. Načetom zdravlju ne pogoduju osećanja prema privlačnim mladićima.

Pihvatila je njegovu naklonost, ipak. Nema zakona koji se lako uzdiže nad osećanjima, makar ga sama priroda postavljala. Zato je bleda kurtizana, svesna da njena sreća ne može trajati duže od mesečine nad kanalima, pustila stranca svetlih očiju da gondolijeru plaćenom za vožnju do grofove palate, novčić zameni zlatnikom kako bi je ostavio samu na obali. Gramzivi čamdžija je otplovio u noć, a oni ka ekstazi i bolu od koga se nijedno neće oporaviti.

Da, načinio je njen portret. Mnogi su mu se divili i nudili dukat samo da ga izbliza pogledaju. Zatvorio je zlobna usta i pokazao Italijanima da nije tek graver koji ne ume sa bojama.

Međutim, pored te slike, majstor je imao mnoštvo crteža pohranjenih u kutiji od ružinog drveta. Nikakva slabost niti sujeta nisu ga mogle nagnati da ih pokaže, tako da nagu venecijansku lepoticu nije video ni njegov najbolji prijatelj, Vilbald Pirkhajmer, upravo kao ni prijazni rimski slikar, majstor Rafael, pred kog je Direr sa najvećim zadovoljstvom iznosio svoj rad. Nije bilo zlata za koje bi crteže ustupio, mada bi mu strogi sudija prigovorio kako je lako ispustio original.

Nagomilali su se dugovi, molbe i jadanja… Odlagao je povratak, cepao nirnberška pisma. Ipak, on ne beše čovek koji može potpuno da zaboravi na dužnost.

Kada je otvoreno rekao da se vraća u Nemačku, njegova Venecijanka se rasplaka i dobi napad kašlja koji se nije dao umiriti. Grcala je sa teškim ukusom krvi u ustima, izgovorila nešto nerazgovetno i istrčala u noć. Na obali je zakoračila u vitki čun bez pozdrava, čak bez osvrtanja. Ljubavnik ju je nevoljko sledio i starom, vanredno ružnom gondolijeru, koji ga je podsetio na Harona, spustio zlatnik na mršavi dlan.

Gorko kajanje je osetio gotovo odmah, tek što se čamac odvojio od obale. Tada je čuo kako u mirnoj vodi kanala nešto sitno pljuska, otprilike kao kad se kamičak ili novčić hitnu ka dnu.

***

Izgledalo je upravo kako je zamišljao. Ogromna prostorija zatrpana graverskim i svakojakim znanim i neznanim alatkama, čudnim predmetima i knjigama od kojih bi majstoru Belu zastao dah. Posebno se isticala rukom pisana De occulta philospohia, od mnogih čitanja izgužvana i malčice zaprljana. Izdvojena mimo ostalih, ostavljena je da uvek bude na dohvat ruke.

Muškarac srednjih godina je sedeo za stolom i crtao. Lagano je povlačio linije i pod njegovim prstima su se uskoro mogle razaznati ženske grudi, obla bedra, nežni nagib vrata i ramena. Telo je bilo skoro gotovo, ali crtač zastade. Izvadio je nekoliko ctreža iz kutije od ružinog drveta i rasporedio ih pred sobom. Ti su radovi bili dovršeni, pa Ariju ne bi teško da na njima prepozna devojku iz galerije. Una bellissima Veneziana je bila zaista prekrasna, savršena u celini i po svakoj pojedinosti.

Kratko se divio, a onda mu dođe majstoru da podvikne: šta ti to znači, zar ne treba da radiš na Melanholiji I?! Međutim, setio se kako i sam dangubi na nedopustiv način. Konkretan zadatak, eto upravo tu Melanholiju I, imao je da upamti i kopira, a ne da goni aveti i rešava nesporazume davno počivših ljubavnika.

Majstor Albreht kao da je čuo Arijevu misao. Pospremio je crteže i na poslednjem, onom nedovršenom, napravio zapis koji Ari nije uspeo da dosegne pogledom. Pa, dobro. Može nešto i da propusti. I tako se previše upleo. Jedino ga još čudo može izbaviti, a vremensku nit odbraniti od poremećaja i neočekivanih posledica.

Noge su ga odvele, a ruka sama spustila stari venecijanski zlatnik na majstorov sto.

Umetnik je podigao glavu. Spokojno, kao da nije zatečen niti iznenađen prisustvom iz drugog sveta. Njegov pogled se srete sa Arijevim i mladić zadrhta. Pred sobom je imao starog znanca. U svetle, pametne oči nemačkog majstora pogledao je prvi put, a ono što je video u njima beše mu blisko i poznato oduvek,  pre svih dela i postojanja.

***

„Samo treba da mu vratiš paru”, preklinjala je devojka. „Ostavi mu pa, ako hoćeš, odmah beži. Ne znam kako ta mala stvar može da poremeti tokove vremena i promeni istoriju?! Samo ćeš meni skinuti gadno breme, a njemu ublažiti jad.”

Malčice se opirao, iako je u sebi odmah pristao i znao da će je poslušati. Već po svojoj prirodi slab na suze, nije mogao dugo gledati kako se slivaju niz obraze majstorove Venecijanke.

„Što je bitan taj zlatnik? Umrla si, pokajala se. Šta tu ima da se popravlja? I on se kajao dok je bio živ.”

Uhvatila ga je za ruku i utisnula mu komadić zlata u dlan.

„Bitan je ovaj zlatnik. Uzmi i nosi mu ga!… Sada, nakon ovako dugog mrtvovanja, mislim da sam pogrešila. A da on nije bio toliko kriv. Znam da su mu stizala pisma, mnogo pisama. Nekakav kaluđer iz Roterdama mu je dodijao pišući o svetoj tajni braka. Jer mesto gosođe Direr, kao što znaš, nije bilo upražnjeno. Rekao mu je da veselo živi onaj ko sluša srce, ali da duboka i trajna sreća dolazi jedino kada poslušaš savest. Tako nekako… Znaš već kako govori i piše taj svet. Stizali su i računi, dugovi koje su pravila nerazumna braća. A ja, ja i tako nisam bila nigde pristala. Bludnica na samrti! Taj zlatnik je, ako ćemo pravo, bio mnogo više nego moja stvarna vrednost. I bio mi je više nego potreban. Umesto da ga iste noći predam kome treba, ja sam zlato bacila u kanal. Zato ne mogu da odem gde mi je mesto nego skitam među svetovima… Jeste, kajem se. Majstor Albreht i ja smo jedno drugom dali najviše i najbolje što smo mogli. Trebalo je da mu sa svoje strane zahvalim, a ja sam ga proklela. Poželela sam da večno vapi za suncem, da više ne spozna radost ni u sebi ni u drugima i da mu duša ne nađe mir kao što ga ja nemam! Zar ne misliš da to treba popraviti? Žalim i kajem se vekovima, ali ovde, kako i sam vidiš, treba malo više od kajanja.”

***

„Humor melancolicus ima moć da privlači određene duhove u telo”, čitao je majstor Albreht u svojoj radionici. ”Kroz prisustvo tih duhova ljudi padaju u ekstaze i postaju kao božanska bića, proroci i pesnici.”

Duhovi! Da li je upravo sreo jednog od njih?

Trudio se da pažnju upravi na čitanje, ali mu nije polazilo za rukom, pa nakon nekoliko lutanja sklopi i na skrovito mesto odloži spis koji je voleo i pored upitnog duhovnog sadržaja. Ne bi valjalo da padne u krive ruke. I za nevinije stvari se gorelo na lomači. Majstor je bio oprezan čovek, zato ne beše znanja koje bi mu ostalo uskraćeno.

Sada je, međutim, pred njim stajala čudesna zagonetka. Ko je mladić kog je jutros ugledao? Odakle mu zlatnik? Da li je to upravo onaj ili neki drugi? Zagonetku možda neće do samrtnog časa rešiti, ali će do istog časa pamtiti svog posetioca. Neobičnu odeću, lice… Naročito strančeve oči. Bolne i bolno usresređene. Odnekud poznate. Držale su ga u vlastitom žarištu, pre kao saučesnika ili sapatnika, nego kao predmet posmatranja.

Pokušaće da ih nacrta. Jednog dana, ako ne baš sad. Vreme je da se vrati na posao, da dovrši novi kalup, onaj koji će, valjda, napokon biti po volji krilatom biću iz sna.

Prihvatio se igle za graviranje i sa neočekivanom lakoćom, gotovo poletno, počeo novi rad.


Nataša Milić, rođena 1976. godine. Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1999. godine. Živi i radi u Beogradu. Piše kratke i nešto duže priče iz oblasti fantastike. Neke od njih su objavljene u istrakonskim zbirkama kratkih priča, zatim u časopisima ’’Emitor’’, ’’Marsonic’’,  ’’UBIQ’’ i ’’Znak Sagite’’, kruševačkom časopisiu ’’Putevi kulture’’, zbirkama ’’Makrokozma 21’’ (Refestikon 2016. godine),  ”Paralelni svetovi”, i ’’Haarp i druge priče o teoriji zavere’’, zbirci priča o Zviždu i Homolju ‘’Čuvari zlatnog runa’’, kao i u e-časopisima.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Miloš Petrik, Pred izlazak

Slavko Mali – Apokalipsa

Sava Damjanov – Preobražaji

Ostavite komentar