Image default
Proza

Dejvid Batler, Lekcija

Sa engleskog prevela Jana Živanović

Lekcija

Možda morate biti nastavnik da biste razumeli ovu priču. Ne njenu radnju. Čak ni oblik konflikta – generacija zarobljenih u godinama dugoj borbi moći. Nego strasti; intenzitet strasti ravan šištanju pare u pretis-loncu.

Podučavao sam u Endi sedam godina. Nije to loša škola – i pod tim smatram da nije naročito loša škola. Ima tu nepodnošljivih časova. Nepodnošljivih pojedinaca. Ne ni samo iz saveta. Češće su to roditelji koji previše povlađuju svojoj deci, pa naprave od njih govanca.

Enda je elitistička škola. To je prva stvar koju treba da znate o njoj. Ne zvanično, naravno. Ali svi u zbornici to znaju. Znaju i deca, nisu glupa. Prirodno, postoje Dovoljan i Izuzetan. Čak ni najzagriženiji borac za ljudska prava ne može to da porekne. Ali u lokalnoj srednjoj školi kao što je Enda, sa pet ili šest razreda po godini ima dosta prostora za pravljenje podela.

A tu je i druga stvar. Svako odeljenje ima svoju narav. Kada se jednom uspostavi, zauvek je takva. Ali suština je u tome kako se ispoljava. Nije to nikakva mešavina. Setite se samo svojih školskih dana. Određeni pojedinci, određene klike su vukovi među ovcama koje vode stado po svom nahođenju. Ili ih pridobijete ili im začepite gubicu. Jer ako ne uspete, mogu da vam naprave pakao od života.

Do pete godine sam izbegavao Luka Palmera. Znao samda ima lošu reputaciju. Znao mu i širu familiju. Njegov rođak je bio težak kao crna zemlja. Prvoklasni klipan, dva puta suspendovan. „Odranije poznat policiji“, kako se kaže. Mada, zanimljivo, ne mnogo viši od Luka. Nijedan od njih dvojice nije, što bi se reklo, fizički impozantan. Ali, s druge strane, ne trebaju ti mišići da budeš siledžija. Samo ograničenost. A tu je i Katriona Palmer. Samohrana majka, naravno. Sitna žena, kosooka i nemilosrdna. Ko Luka ne zna, skupo bi ga platio, ako nju pitate. To što se njegovo ime spominjalo na svakom roditeljskom sastanku, to je institucionalni inat. Zapravo je baš taj izraz koristila.

A i odgovarao je opisu. Bio je slika i prilika svoje majke, kosih očiju kao i ona. Kosa mu je bila beživotna i suva, a imao je običaj i da provlači prste kroz nju. Masna, bleda koža sa upaljenim aknama preko obraza, mada pretpostavljam da stanje nije bilo ništa bolje ni kod njegovih vršnjaka.  Nad njegovom gornjom usnom nadvijala se senka tuge, kao uspomena na nešto sramotno; nešto sramotno na šta je bio neizmerno ponosan.

Možda treba da ste bili nastavnik da se ne priklonite mišljenju da je srž svakog deteta dobra. Neka su govanca. To je sve.

Tom Krigan mi je rekao sve o Luku Palmeru. Krigan mi je jedina osoba koju bih mogao nazvati prijateljem u Endi. Ne van škole. Nikad nismo blejali posle posla. Ali jeste osoba sa kojom bih provodio vreme u zbornici. On je jedini sa kojim bih razmenio uvrnuta zapažanja. I jebeno je jedini koji me ne gleda kao da imam dve glave, na kraju krajeva.

Krigan je bio tipičan nastavnik engleskog. Nemoguće ga je zamisliti u bilo kom drugom kontekstu. Čista ironija. Voleo je da upotrebljava prefinjene reči. Otrcano korišćenje prezimena. Nosi čak i sportsku jaknu sa zakrpljenim laktovima, zaboga. Popularan među đacima. Jer je tako prototipičan, pretpostavljam.

Gledao je Haklberija Fina sa prvim razredom. Ovo je bilo godinu dana pre nego što sam naleteo na g. Palmera. Haka Fina i mesara. I film Autsajderi. Trebalo je da svi naprave nešto nalik na siže, zajedno. Kad je Krigan ušao u zbornicu, bio je narogušen. Nije mogao da progovori pet minuta. Stajao je pored automata za kafu, crven u licu i iskolačenih očiju. Šta li je Palmer uradio? Digao je ruku sa pogledom nevinašceta, što nikad nije činio sem ako bi to značilo mogu li do toaleta.

„Pa?“

„O čemu se radi u priči o crncu Džimu, gospodine? Je l’ bi crnac Džim trebalo da bude dobar momak? Je l’ bi trebalo da volimo crnca Džima, gospodine?“  Nije prestajao o tome. Sve vreme je to ponavljao na sve načine koji su mogli da mu padnu na pamet. I naglašavajući samo to, svaki put.

‘I naravno, Roš, ortak mu, cerekajući se. Jer treba da znate da je Enda jedna etnička mešavina. U tom odeljenju imate Dezire Ezenvu i Nelsona Nuakalija koji ima lenje oko.

Ali samo probajte da prozovete Luka Palmera određenim tonom. Pobesnelo nevinašce. Ljigavac s kojim moram da izađem na kraj. Nisam baš uživao u tome.

Na pola smo naredne školske godine. Posle Božića preuzeću nekoliko matematičkih odeljenja od nastavnice na porodiljskom. Enda je toliko u škripcu s novcem, da je naš direktor rešio da raspodeli njene časove među zaposlenima, umesto da uzme zamenu. S obzirom da sam najmlađi nastavnik matematike, problematični bi bili dodeljeni meni.

Samo po sebi, to možda ne bi dovelo do sukoba. Ali, Enda nije bila jedina ustanova sa finansijskim poteškoćama u to vreme. Sedam godina ranije, baš one godine kada sam potpisao ugovor tamo, Anđela i ja smo uzeli hipoteku. To je bilo doba otimačine oko nekretnina. Protivno Anđelinim konzervativnim instinktima, ja sam se zalagao za to da pređemo na fiksnu kamatnu stopu. Ona nije bila ubeđena u to, rekavši da kamatna stopa deluje malo visoko. Sastavio sam tabelu otplata onako kako sam zamislio. „Kako god“, rekla je.

Sedam godina kasnije. Anđela je na odsustvu od godinu dana. Neplaćenom odsustvu. Oko Božića smo dobili pismo – ispostavilo se da je fiksna kamatna stopa ipak promenljiva. Rate su se udvostručile, a naš prihod se istovremeno prepolovio. Kasnimo sa isplatom mesec dana. Dva. Može samo da se zakaže sastanak sa menadžerom banke. Ali ja sam taj koji je potpisao prokletinju, pa je na meni i da je rešim. Suvišno je reći da sastanak sa menadžerom ne protiče kako treba. Ne navodim ovo kao olakšavajuću okolnost. Opravdanje za ono što se desilo.  Napominjem ovo da bih prikazao pravo stanje stvari. Da bih obema stranama dao na značaju. Jer, svaka kriza predstavlja sukob dve različite realnosti.

Prva dva meseca novog polugodišta, Palmer i njegov ortak vode nekakav tihi rat koji je sastavni deo podučavanja nižih razreda. Zločesti poluosmesi, šaputanje, neprestani šum oholosti. Svaka stolica je izvučena, svako uputstvo pogrešno shvaćeno. Uglavnom si mogao da izađeš na kraj. Jer ima onih koji uče i koji žele da nauče. Da ne verujete u to, ne biste opstali dugo u ovoj igri.

Šta je to što me izbacilo iz takta tog ponedeljka? Ponedeljak kao i svaki drugi, u svakom smislu. Oblačan. Spor. Časovnik neumoljivo napreduje ka satu kada ću morati da izdržim 5-D.

Odnosi sa Endž nisu bili dobri. Ume to da se desi zbog loših finansija. Ali, ne radi se ni o tome. Nekim danima si prosto na ivici pucanja. Potreban ti je samo okidač.

Palmer čak nije ni bio taj koji se ponašao neprimereno na času. Možda je to prevršilo meru. Kako sam ušao, knjiga je poletela iz učionice. Knjiga iz matematike, bez korica. Vlasništvo jedne od devojčica iz prvog reda, plašljive Ife Meden, sa velikim naočarima, koja sad posramljeno pokušava da je popravi.

„Ko je bacio tu knjigu?“

Ništa. Tišina. Muva da se čuje.

Ko? Je bacio? Tu? Knjigu? M mora da sam zvučao kao da je stvarno jako bitno. Zato što Dezire Ezenva  ustaje, odvažno. „Ja sam, gospodine.“ To me dovodi do ludila, jer mi Luk Palmer upućuje pogled koji govori „Mislili ste da sam ja, zar ne?“  Morao sam da skrenem pogled.

Ne dešava se ništa posebno. Ništa što se ne dešava bilo kog drugog ponedeljka u godini. Samo što danas nisam raspoložen za to. Srce mi lupa. Moraću dauzmem Varfarin. Prvi put kad sam se okrenuo od table, stavio je noge na sto. Ne po prvi put, kažem mu da sedne lepo. I ne po prvi put posluša nakratko. Dva minuta kasnije ista priča. Cipele izazivačkiizviruju. Dosta je bilo. Sklanjam ih sa klupe. E sad je prevršilo meru.

Svi to osećaju. Atmosfera se promenila.

Cedim kroz zube, „Nisi u kafani, dečko.“

Smeje se bučno.

Pokušava da stoji. Da se skroz uspravio, možda bih ga i poštovao. Ali on je kukavica. Podmukla. Mrmlja nešto ortaku, nešto što ne uspevam da čujem. Možda je bilo „Jebi se, čoveče“, mada se Roš kasnije kleo da je rekao „Smešni čoveče.“

I evo ga kez, njegov zaštitni znak i lukav pogled. I pre nego što sam bio svestan šta se dešava, udario sam ga. Zamahnuo sam rukom i žvajznuo ga pravo preko face.

Zgražavanje. Kolektivni uzdah.

Pogledao sam u svoj dlan, čudeći se zašto bridi. Previja se, leva ruka mu je ispod beživotne kose. Drugom rukom napipava sto. I tamo, na svoj užas, vidim. Mali, poput gumene bombone, među njegovim drhtavim prstima. Plastičan, boje proteze. Uz nju i disk na isprepletanoj žici. On ga grabi, odvraćajući od mene oči pune vrelih suza. Uzmiče od mog dodira kao da je gadan. Onda odlazi, trčeći i posrćući preko torbi.

Roš pilji u mene, otvorenih usta.

„Hajde. Idi za njim.“

Do narednog odmora, pročulo se po celoj školi. Imao sam svoje šestake i mogla se čuti i iglica da padne.

Anđela zna suštinu celog događaja. Najvažnije delove. Sramotu. Morao sam da joj kažem. Pre ili kasnije bi saznala. Kad ceo sutrašnji dan provedem kući. I onaj posle njega. Ali nekako sam uspeo da joj prećutim srž problema.

Pitao sam Toma Krigana, „Jesi li ti znao da Luk Palmer ima slušni aparat?“ On je jedini koji me nije zaobilazio u širokom luku.

„Šta, zar ti nisi?“ ,uzvratio je, pri čemu je njegov izraz lica promenio pitanje u „ Kako nisi znao?“. I to i jeste pitanje.

Odrastati na imanju sa slušnim aparatom, o Bože…

Ako je direktorka i bila van sebe od besa, prikrila je to. Uspela je, kako kaže, da ostavi glasovnu poruku Katrioni Palmer. Nije rekla ništa o njenoj mogućoj reakciji.

Morao bih da idem kući. Bez pogovora. Trebalo bi da se smatram suspendovanim. „Suspendovan sa punom platom, razumećete.“ Mora da je naša finansijska situacija stigla do nje.

Gledao sam kako pomera usne. Na njima se ništa nije ocrtavalo. Čak i ako jeste, činilo mi se kao da čitam prevod. Pred očima sam video samo tu sićušnu protezu kako leži na klupi. Uhvatio sam je kako gleda u mene. „Moraćemo da pustimo da prođe malo vremena,“, rekla je.

„Da pustimo da prođe vremena?“

„Da se situacija slegne.“

Trgnuo sam se. Jer nije ukapirala. Krigan mislim da jeste. Ali Endž neće, u to sam siguran. Nikada. Niti će oprostiti. Vidite, ja se neću vratiti. Možda morate biti nastavnik da to shvatite. Ne mogu da se vratim – ni tamo, ni bilo gde. Hipoteka će prosto morati da sačeka.

 


Dejvid Batler je višestruko nagrađivani romanopisac, pesnik, pisac kratkih priča i dramatičar. Najnoviji od tri njegova objavljena romana, Grad Dis (Novo ostrvo), ušao je u uži izbor za irski roman godine 2015. godine. Njegova druga pesnička zbirka, All the Barbaric Glass, objavljena je 2017. godine u Doire Press-u. Njegov ciklus 11 pesama „Blackrock Sequence“, a Per Cent Literary Arts Comission, koju ilustruje njegov brat Džim, osvojila je nagradu World Illustrators 2018 (knjige, stručni odeljak). Arlen House će predstaviti njegovu drugu zbirku kratkih priča, Begunac, 2020. Književne nagrade uključuju MariaEdgeworth (dva puta), ITT / Red Line i Fish International Award za kratku priču; nagrade za dramsku zajednicu Škotske zajednice, Cork Arts Theatre i British Theatre Challenge; i nagrade Feile Filiochta, Ted McNulti, Brendan Kennelli i Poetry Ireland / Trocaire za poeziju. Njegova radio drama „Vigil“ ušla je u uži izbor za ZeBBie 2018. Dejvid redovno predaje u Centru irskih pisaca.https://davidbutlerauthor.wordpress.com/


Sa engleskog prevela Jana Živanović, uz redakturu Milice Milovanović.

Jana Živanović rođena je početkom poslednjeg meseca 1992. godine i od najranijeg detinjstva pokazivala sklonosti ka javnoj komunikaciji i kreativnom izrazu. Sa pet godina progovorila je engleski, a sa osam odsvirala prve note na violini. Završila je nižu muzičku školu i bila član pozorišta „Dadov“. Strast prema metodici nastave navela je da diplomira, a potom i odbrani master na anglistici na Filološkom fakultetu u Beogradu.  Trenutno pohađa doktorske studije i kao doktorand predaje engleski kao izborni jezik na matičnoj katedri  i engleski jezik studentima psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije. Veliki je ljubitelj konferencija i drugih vidova naucnog i stručnog usavršavanja, a u slobodno vreme je volonterski aktivna.  Pored angažovanja u Libartesu, već četiri godine prevodi za filmski festival „Uhvati film“. Tri godine je bila jedan od koordinatora i prevodilaca u udruženju „Prevodilačko srce“ koje besplatno prevodi medicinsku dokumentaciju, a već dve godine tu tradiciju nastavlja i po izlasku iz tima. Smatra da prevodilačko srce nije članstvo u udruženju, već stanje uma i zastupanje ideologije da zdravstvo i sve u vezi sa njim treba da bude dostupno svima i besplatno.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Naslovna slika: Žaio dos Anžos

Povezani članci

Armin Huseinović – Vještačko disanje

Tihana Gambiraža – Čuvaj me Lara

Stevan Šarčević – Zidovi

Ostavite komentar