Image default
Proza

Dejvid Batler, Muzika citre

Sa engleskog prevela Ivana Rangelov.

Muzika citre

 

Bili smo kod Gejta i gledali kako Beri Mekgavern radi onu svoju Beketovu stvar. Lik o čijim je proporcijama možda sanjao Alberto Đakometi. Mekgavernov, a ne Beketov. Zatim preko do Konveja na pivo. Ovo je bilo pre nego što su zatvorili to mesto. Pre nego što je nastupila zabrana pušenja i pre nego što je sve postalo evro.

Ruti je nastavljala: „U čemu je, zapravo, fazon sa tom pričom?” Grlenim monahanskim akcentom, kao da je sve jedna velika šala.

„Kojom pričom?”

„Ona nebuloza da ga je napala grupa lasica.”

„Čopor velikih lasica”, uzdahnuo je Džoni D, a odblesak sa njegovih naočara je uperen u mom pravcu.

„Zar to nije isto?”

„Jebeš ga ako znam”, kažem.

„Ne razumem, ali… Kako možete da kažete da je duhovit?”

„Duhovit? On je jebeno urnebesan!” I to je Džoni do srži. Šta god da Ruti kaže, Džon D. mora da zauzme suprotan stav. Samo što ovaj put nije ljuljao brod samo radi šege. Znam ga. Ali sada Ruti gleda u mene kao da bi trebalo da donesem presudu za njih. Što bi bilo sjajno, osim što sam sa jedne strane slagao sa Džonijem, uvek sam smatrao da je stari Sam ne baš urnebesan, ali duhovit. Zabavan, znaš? Bezizražajan. A sa druge strane, ozbiljno se ložim na Rut Mekardl. Nikad nisam otkrivao to. Kao da sam morao. Ona je jedna pametnica.

I onda ja kažem: „Pa on baš i nije Bili jebeni Konoli.“ Što je najgora stvar koju sam mogao reći. Jer sad sam uhvaćen između antenskih obrva Džonija D. koje cvrkuću ma nemoj? i Rut Mekardl nisam-nimalo-impresionirana izraza lica, koje izgleda kao da je imala desetak injekcija botoksa, tako je nepokretno.

Možda promena takta? „Nisam siguran ni da je on bio siguran. Ostavio je pisanje u potpunosti. Beleške nedovršenog dela. “

„Napuštenog bi bila prava reč, Megvajer.”

„Kako god. Moja poenta je da su Semu Samu dosadile njegove velike lasice. “

Ali Ruti ne prihvata to – moje držanje po strani. „Pa da li je? Pauza. Duhovit?”

Dakle, ovo je suština. Džoni može da bude veoma jebeno iritantan. Kad smo bili kod Gejta, on je radio onu njegovu stvar sa veoma glasnim urlikom, hvaleći se kako se setio štosa i sve ostalo. A Rutin neimpresioniran pogled mi govori da će, ako stanem na njegovu stranu, nju ošamariti izdaja. Ali ipak, ne želim da izdam Beketa. Što, shvatam, zvuči blesavo. Način na koji sam uhvaćen u klešta njihovih pogleda, neću ni ja dozvoliti da padnem. To je ono što biste mogli nazvati lepom dilemom. Zabranite sve drugo, ovo je Džonijeva runda. I nema nameru da se pomera od stola pre nego što stvar bude u rešena.

„Da li je urnebesan?” Razmatram letak iz Gejta. “Da li mogu da pozovem prijatelja?”

Niko ne posustaje. Klešta se stežu.

Još jedan pokušaj, trčanje niz vetar. Ispravljam letak na mokrom stolu. Crno-belu fotografiju koju ste videli desetak puta. „Da li je ikada bilo kome od vas sinulo koliko je Beket heraldički? Kao grifon iz bestijarijuma. Ili galeb, recimo, Jejtsovoj čaplji. Što bi značilo da bi Džimi Džojs bio … sova možda? “

Niko nije zagrizao mamac. Sada mi anđeo iz crtaća šapuće na desno uvo kako ću, ako ovo pogrešno odigram, biti zaglavljen cele noći u oholom društvu uzvišenog Džonatana Daulinga. Razum vrišti da predam Rut Mekardl njenu malu pobedu. Urnebesno nije prava reč što se Beketa tiče. Ali, ne po prvi put, levo uvo mi napada zavodljivi šapat đavolka perverznih. „Ma jok“, kažem, pljesnuvši praznu čašu, poput čekića, po mokrom letku i razdvajajući Beketovo čelo. On je poprilično prokleto smešan. Mračan. Ali da. Smešan. Kao rezultat ovoga Rut nije htela da me pogleda tokom sledeće runde. Usredsređena je na Džonija i svaku praznu  dosetku koju ispali.

Ubrzajmo za nekoliko sati. Ruti je odavno otišla Nisam ni čekao njenu poslednju STRELICU. A ja i Džoni D. smo negde pored ulice Kapel, pokušavajući da nađemo sledeću predstavu večeri. Nema puno sredstava. Jedva smo zašli u drugo polugodište, a ono malo moje subvencije koja ostane u bankomatu taman će se protegnuti na sledeću ratu kirije, poput onog ili /ili jorgana koji vam pokriva glavu ili nožne prste. Džonijev rezervoar se polako prazni. Ništa više od šrapnela u njegovom džepu, ako se može verovati bitangi.

Trebalo je da napravimo žurku u Stonibateru, nekom od IT-jevaca. Ali ne želite da izlazite praznih ruku, a osim toga, tek je skoro prošla ponoć. Ako dođete na IT zabavu rano, na kraju ćete morati da razgovarate sa ranoraniocima. A verujte mi, to nije nešto što biste rizikovali dva puta. Poslastica na putu, znači. Možda Sin E, ili Kobler.

Preskačemo na unutrašnjost paba. „Recite nam vi sada,” nastavlja Dauling, prelazeći na naglasak koji je više Džon B. Kin nego Ardal O’Hanlon, „da li biste sada rekli, Megvajer, da je Rut Mekardl sada urnebesna, da li biste to rekli?”

„Batali to, Džoni, bi li to učinio za mene?“ Već je otprilike peti put pominje. Ili bih ja bio bliža meta. Dovoljno loše što moram da podnesem još jedno jebeno bitangino pivo. Ali naravno, ne odustaje. I dalje kruži oko toga, na način na koji jezik nastavlja da dodiruje osetljivi zub. I bilo da je u pitanju pivo ili vreme ili ohole obrve ili to da sam još uvek besan na sebe što sam se zamerio Ruti, odjednom smo dole na parketu, tučemo se. Prevrćemo se po opušcima od cigareta i ispljuvcima, u šumi isprekidanih nogu među kojima su mu naočare klizile.

On baš i nije neki borac, Džoni. Skoro odjednom mi prsti stežu njegovu vilicu, lice mu je groteskno i ogorčeno. Nabijam mu čašice mojih kolena u ramena. I dok me desetak ruku diže sa njega, rugao sam mu se: „Hoćeš li sada bataliti to, hoćeš li, siso?“

Nemam pojma odakle je sve to došlo.

Rezultat, naravno, dvadeset minuta kasnije ja sam samcat. On je šmugnuo kao oparen, ruke su mu se tresle toliko da je tek iz drugog pokušaja uspeo da pokupi naočare. Poslednje reči koje čujem, promuklog glasa i visokog tona, „Stvarno si sjebao ovog puta Megajver“.

Da. Verovatno.

Dakle, sam sam, negde dole oko Smitfilda ili sa zadnje strane Četiri suda. Terra Incognita, i nije baš prijateljska u ovom trenutku. Stonibater, mislim. Ta žurka. Samo što nisam pokupio hranu za poneti. Šteta što nemam gitaru sa sobom da odsviram nekoliko akorda putem quid pro quo-a. Moje korake upravlja neki usmereni unutrašnji kompas. Ali narandžasta uličica u koju sam zalutao ima melanholiju ćorsokaka. Nigde ne možeš videti nijednog grešnika. Čak ni jednu mačku.

Po pravilu bi trebalo samo da se okrenem. Ali ne. Evo je ponovo đavolak perverznih. „Možda”, podbada ona, „postoji način da se prođe. Samo ga još uvek ne vidiš.” I tako, istrajavam, svaka ulična svetiljka smanjuje senku ispred mene, a zatim je okreće dok se ne razvuče u lik Đakometija. Nema zvuka osim odjeka mojih koraka. Već sam bio u ovoj noćnoj mori.

Kraj puta. I sasvim sigurno, evo ga – otvor.

To je uski prolaz, usamljena klopka, koji se podiže iz čeljusti poput žućkaste kljove. Čak prepoznajem šupljinu sa jedne strane. Zatvoren zidovima, u vazduhu prolaza se oseća neko zlo. Cigla i beton prepuni su grafitima. Komadići flaša. Gomile kartona i ustajala mokraća. Bio sam na pola puta kada sam čuo da neko prilazi. Hrapavi glas koji govori strain jezik. Velike i ćoškaste senke. Neka krene muziku citre.

Blokirali su izlaz. Jedan nizak, gologlav. Drugi ogroman poput medveda. Što bi učinilo moju malenkost istoimenim trećim čovekom.

Mršavi ima savijeni štap na zglobu jedne ruke. Kukasti nos, kapci zatvoreni, ali animirani najmanjim lepršanjem. Visoki nosi ogromnu harmoniku prebačenu preko ramena. Glava mu je okrugla i bezizrazna poput saobraćajne signalizacije. Ugledavši me, usta mu se otvaraju, kao klavir bačen niz stepenice. Ovi momci, mislim se, su sa nižih lestvica evolucije. “Gospodo”, klimnem glavom, promičući.

Problem je, naravno, što je prolaz tako užasno uzan. I u najboljim trenucima, bio bih prinuđen da pregovaram o opsegu velikana sa harmonikom. Da li iz zlobe ili iz neznanja, razmak od pola metra između instrumenta i zida je blokirao slepac. Osušenog lica, ne bez lukavstva. Njemu se obraćam. “Imate li nešto protiv?”

Izgleda da ima.

Zašto se ne okrenem? Zašto se ne vratim odakle sam došao? Nije kasno. Ništa ne može da učini da vas prođu žmarci kao slepe očne duplje. Nacereni pratilac kao da je izašao pravo iz dela pokojnog Goje. Šta me onda sprečava? Sve što mi prolazi kroz glavu je to da je ceo prizor je zastakljen vrtoglavicom smešnog. Nije baš urnebesno. Ali da. Smešno.

Je li moguće da ne govore engleski? Nemoguće je biti siguran na treperavom svetlu, ali postoji neka tama oko njih. Jezik bi mogao biti bilo koji – rumunski, ukrajinski, ko zna, možda čak i šelta. Ili, kad smo kod toga, i galski. Ali nije kao da moja trenutna namera nije bila zaslepljujuće očigledna. Samo lagano, mislim. ‘ Scusi. Entschuldigung. ¡Por favor!

„Imaš možda cigaru?”

Putarina za prolaz. Deluje fer. Samo, ja ne pušim. Svejedno prolazim kroz tu pantomimu pipkanja svakog džepa od kaputa od onih na grudima do pantalona, što je dvostruko besmisleno s obzirom da ovaj nadležni ne može da vidi. Onaj koji govori. Usta Sanča Panse još uvek otkrivaju svoju tastaturu kojoj nedostaje nekoliko tipki. „Slušajte, gospodo, voleo bih pregovaram…” Moj instinkt je da jednostavno insistiram na prolazu. Ali ne želite da položite ruke na čovekovu harmoniku, posebno ne na onu koja pripada džinu. A ne možete provaliti kroz slepca kao kroz vrata. „Tražite novac? Nemate sreće, prijatelji. Ja sam siromašni student. Nemam ni kopek.” Što nije bilo daleko od istine.

„Mislite da smo lopovi“, kaže slepac, više zgađen nego ogorčen. „Nismo mi lopovi.“ I to me u potpunosti zateklo. Nisam hteo da uvredim čoveka. Čak je i VJDŽ zaklopio usta i zbrisao smešak sa lica. Razbijam glavu. Ta harmonika. Taj trilbi na malom momku. On nosi jeftino odelo na pruge, kao da je iz 40-ih. Kaput ovog drugog, otkopčan. Da nismo naišli na njih jedne noći, izlazeći iz ulice Viklou? Te noći smo nas troje bili gore u Internacionalu. Otišli ​​smo da gledamo “Iza zatvorenih vrata”, u ulici Mali-klov (wee-mali) (Rutina šala).

Put je i dalje blokiran. Ali počinjem da mislim da je to iz nemarnosti. Slepac ne može da vidi gde stoji, a čovek-planina je možda prespor da bi shvatio svoj obim. Odjednom imam plan. „Recite, da li gospoda žele da dođu na žurku?”

„Žurku?“, reče hrapavi glas.

„Naravno! Možda biste mogli da je oživite. Zasvirate nekoliko nota.”

Usta su mu se preklopila, kao da ih doslovno žvaće. „Nekoliko nota?“

„Samo ako to budete hteli. Hej, to je vasa odluka. “

„Gde je ta…žurka?”

„Nije daleko. Znate za Stonibater, zar ne?”

Rezultat, krenuo sam sa malim i velikim. Nekoliko pogrešnih skretanja. Nekoliko naćuljenih ušiju na razdvajanju ulice i uličice. To je bizarna odiseja. Veliki je glupan koliko mogu da vidim, a mali nije baš pričljiv. Kažem nekoliko pogrešnih komentara, probam sa nekoliko mudrolija. Ni jedan ni drugi ne daju naznaku da obraćaju ni najmanju pažnju. Najzad čujemo slab zvuk, treskanje flaša, beli šum glasova kroz otvorena vrata.

U hodniku moje saputnike oslovljava anoreksik sa bradom i naočarima. Šejn, mislim da se on zove. To je njegova greška. “Vidi Šejn, oni su sa mnom. Ok?” Ima superiorni podsmeh koji biste voleli da zveknete. „Ok?“ Skenira salu za saveznike. Šta god, sleže ramenima i ulazi u buku dnevne sobe. Svećice. Zagušljiva atmosfera viška mužjaka. Krećemo ka kuhinji. Manja je gužva. Trepćuće fluorescentno svetlo, neprijatno forenzično. Pokolj umaka i čipseva. Činija za punč u lošem stanju u kojoj voće boje vina bledi. Nakapavam talog u tri plastične čaše, uspevam da ugrabim sir i krekere. Čak uspevam i da nađem cigaretu za malog.

Nekolicina koja se druži ovde su gubitnici, što nešto govori.

Da ubrzamo unapred nekoliko sati. Ranije sam spazio Rutinu kariranu suknju i visoke čizme na stepenicama, Tobi Vilkins je sedeo veoma blizu iza nje, momak kojeg ne mogu da trpim. Arogantan pojedinac. Iz Eseksa. Povukao sam se u kuhinju pre nego što me je spazila. Kad sam se konačno odlučio šta bih joj rekao u prolazu, nije bilo ni jednog od njih. Niti na stepenicama, niti u prednjoj sobi. Molim se bogu da su otišli. Alternativa, da se nalaze u spavaćoj sobi, pored manje u kojoj su odbačeni svi kaputi, je previše neprijatna. Svaki put mi se prevrne želudac kada ne mogu da je odagnam.

Zabava počinje da se gasi. Ali što se više gasi, to se veća gužva taloži u kuhinji. Da čuju izvođače koji, ispada da su Bosanci. Iz Banja Luke. Ovde žive otkad je tamo počelo ludilo. Kada ne rasipa stihove poput Ronija Drua, bez brade, maleni svira nešto na pola puta između kazua i harmonike koju drži u rukama. Dajem sve od sebe da pohvatam sve balkanske horove i zapevam uporedo. Publika se pridruži veselju tapšući van ritma. Tada se, nekako, raspoloženje promeni. Kreće tužbalica ili ljubavna pesma. Medved, kako se pokazalo, ima tako sladak glas za melodije kakav biste samo poželeli. U takvim trenucima mali ga ostavlja da sam nastavi.

Prošlo je četiri. Anoreksični Šejn ima istovremeno samozadovoljan i izmoren pogled. U moju korist, on polako proverava vreme na svom sata. Što naravno samo podstiče moju malenkost da ne prekida koncert. Sve nemilosrdnije mašem rukama, podstičem slušatelje da se pridruže promuklom horu, što oni i čine. Slogovi sa slovima z i v koji mogu značiti bilo šta. Medvedu se dopada ovo i pleše sa harmonikom po kuhinji. Svaki put kada pomislimo da je gotovo, on ponovo počne, na opšte veselje svih.

Onda sam spazio Ruti.

Sedela je na prozoru i bila licem u lice sa slepcem. Ili ga sluša, fascinirana. Naslanjajući se. Mračna priča o njegovoj mračnoj zemlji, može biti. Kako sam izgubio oči. Ili možda nije, blago je namrštena, gotovo da se zabavlja.

Ni traga od engleskog seronje.

Shvatio sam da je ona shvatila da ja stojim iza ovog upada nasrtljivosti na žurku. I dok odlazi, upućuje mi pogled. Jedan od onih pogleda koji traje samo koju sekundu duže nego što je potrebno. Ne baš kao Seli O Brajen, ali dovoljno blizu.

I znam da mi je oprošteno. I to mi je dovoljno.

Sa engleskog prevela Ivana Rangelov.

 


Dejvid Batler je višestruko nagrađivani romanopisac, pesnik, pisac kratkih priča i dramatičar. Najnoviji od tri njegova objavljena romana, Grad Dis (Novo ostrvo), ušao je u uži izbor za irski roman godine 2015. godine. Njegova druga pesnička zbirka, All the Barbaric Glass, objavljena je 2017. godine u Doire Press-u. Njegov ciklus 11 pesama „Blackrock Sequence“, a Per Cent Literary Arts Comission, koju ilustruje njegov brat Džim, osvojila je nagradu World Illustrators 2018 (knjige, stručni odeljak). Arlen House će predstaviti njegovu drugu zbirku kratkih priča, Begunac, 2020. Književne nagrade uključuju MariaEdgeworth (dva puta), ITT / Red Line i Fish International Award za kratku priču; nagrade za dramsku zajednicu Škotske zajednice, Cork Arts Theatre i British Theatre Challenge; i nagrade Feile Filiochta, Ted McNulti, Brendan Kennelli i Poetry Ireland / Trocaire za poeziju. Njegova radio drama „Vigil“ ušla je u uži izbor za ZeBBie 2018. Dejvid redovno predaje u Centru irskih pisaca.https://davidbutlerauthor.wordpress.com/


Ivana Rangelov

Ivana Rangelov, rođena 1992. godine u Kraljevu. Diplomirala engleski jezik i književnost na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Bavim se podučavanjem engleskog jezika, prevodom, koji je moja prva ljubav, povremeno pišem, i pravim sopstvenu biblioteku. Prevodila sam razne vrste tekstova od književnih do stručnih.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

 Tena Lončarević, U oku gospođe Kotove

Emina Marovac Hulusić, Verisimilitude

Radmilo Anđelković – Berlin i Paralija

Ostavite komentar