Razgovor sa Draganom Todorovićem, novinarom nedeljnika Vreme, vodio je Svetolik Jozić
I ima li razloga za strah ako dođeš u bilo koji grad, recimo Valjevo? I da li se prosečan i natrprosečan Valjevčanin plaši nečega i zašto? Dakle, Todore, čega se plašiš i zašto?
O, pa Vi baš rešili da se „ćeramo“, iako znate da je gosn i akademik Matija vitez bez mane i straha. No, da parafraziram nesuđenog akademika Beli Markovića, Valjevo je, kao i crna Srbija, potonulo u strah. Shodno tome, razloga za strah je jok, jer ovo je vreme „Valjevčana“, koji su banuli niotkuda, i koji se i ne trude da budu Valjevci. Ne plaši me, samo konstatujem ovo načertanije, đe se svaka budala diči, i tek će, svojom glupošću i neznanjem.
Negde sam pročitao da se pored srpskih akademika osećaš kao francuski. Šta te je navelo da ipak, uprkos „ne nemoj mi prići’’ filozofiji, “priđeš’’ Desanki u vremenu straha? Kako ni dan danas vreme straha ne jenjava, lepo reče ti da ‘’samo treba gledati i opisivati’’ što zapravo I radiš, posmatraš I opisuješ savremene Desanke, akademike I ostale akademike. Koliko je sve to zabavno, a koliko strašno?
Svojevremeno, kad sam se, beše to istorijske 93, zaposlio u nedeljnik „Vreme“, koji je bio reprezentacija srpskog žurnalizma, ne znam da li je to još, ali časno opstaje, i glede toga napisao da sam se osećao kao francuski akademik, dajući time sebi na značaju, jer je znano da Francuska akademija ima malo članova. Nova srpska politička misao, na čelu sa Vlah Vukadinovićem, koji se, eto, busa da je velika i nezamenjiva opozicija, me je, na nekoliko strana, između ostalog, optužila da nisam patrijota, jerbo je trebalo da se osećam kao serbski akademik.
A Desanka što se smatra, nemojte mi prilaziti, o njoj sam pisao kad je u Valjevu dobila spomenik za života!
Koliko je strašno sretati likove kao što su Mega-Mića, sir Oliver i ostala plejada sličnih karakera?
Uistinu je straotno baviti se likovima koji su tema mojih tekstova, ali ja se njima bavim samo utoliko što se oni bave nama. Da, ja to „Gledam i opisujem“, i to sam pozajmio, to je naslov knjige poljskog pisca Zbignjeva Bjenjkovskog. Ne sećam se da sam nekada, nekome od tih likova, postavio neko pitanje, pa mi pada na pamet projekat, da u nekoj prilici javno javim Vučiću, da nemam pitanje! Držim da bi to bilo odlično pitanje, na koje bi on imao državnički odgovor, jednom smo imali takvu konverzaciju, da je to zato što sam nepismen, poturen i u službi neprijatelja. Valjda će mu neko dojaviti da sam sav i samo takav član Srpskog književnog društva, što će ga samo uveriti da sam, po njegovim merilima, vaistinu nepismen.
Tvoj jezik je poetičan i narodski, otkud ideja za takvim izrazom? I šta misliš o sebi i etiketi koju sam negde pročitao ’’lakoćemo’’ naravi. Naravno imate narav to je retko danas u čoveka.
Jezik je umene iskvaren, lektori ne diraju moje tekstove, jerbo o vrljavi junaci, po meni, samo može da se piše vrljavim jezikom, pa se frljam sa pravopis i padeži. Naravno da se to nije moglo odmah i odjednom, da sam tako banuo u novinarstvo, sve bi, zajedno sa mnom, završilo u košu. To je, moglo bi se reći, bio proces, u kome smo se i moji junaci, i ja, usavršavali. I baš smo se usavršili.
Svet kao scena gde leti perje, ali perje papagaja, daleko od Šopenhaurovog sveta kao volje. Kako je to biti u ulozi posmatrača osveštenog demonkratskog kolonijalizma?
Gospodine Svetoliku, čestitam! Ovom pitanju ne treba odgovor, jer je odgovor sadržan u pitanju. Jedino bih ovom kolonijalizmu dodao da je reč o unutrašnjem kolonijalizmu, kolonijalizam bašibozluka i ostalog praziluka.
Šta bi rekao o savremenom novinarstvu i koliko je teško uopšte o tome I misliti? Koliko je strašno biti danas novinar?
Svojevremeno je Sanja Domazet, književnica i profesor na fakultetu žurnalizma, doktorirala sa temom „Kreativno pisanje u štampanim medijima“, gde je mene, uz Teofila Pančića, navela kao domaći primer iz naslova. Poenta bi bila da budućnost štampanih medija zavisi od kreativnih autora, jerbo se samo tako može stići do zahtevnih čitalaca. No, kao što vidimo, budućnost je stigla, i sve pršiti od kreativnosti. Danas je novinarstvo, svih vrsta i oblika, uz podrazumevajuće izuzetke, čista, i najprostija, propaganda. Uskoro, i oni koji umeju, neće imati gde da objavljuju. Sve se toliko usavršilo, da je pravo reći istinskog novinara sramota reći da je novinar. Rizikujete da budete ismejani i razapeti od naprdne svetine, jer pravo novinarsto nema veza sa onim što se predstavlja kao novinarstvo. Kao što sve što je pravo, nema šansi u proređenju sa dominantnim i nazadnim, koje se predstavlja kao pravo, napredno i jedino. A tako je, i jedino može biti tako tamo gde je država jednako partija na vlasti, tačnije rečeno gde je država jednako gospodinu što sve zajašo.
Dragan Todorović, 1956, Valjevo. Školov’o se donekle, doškolovava se i dalje. Novinar nedeljnika “Vreme”. Objavio pet knjiga izabranih tekstova. Član Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Srpskog književnog društva. U partiji jok.
fotografija: Đorđe Đoković
Pročitajte ostale razgovore koje je vodio Svetolik Jozić:
Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost (Ecce Femme, mart 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.
Pročitajte ostale razgovore objavljene u rubrici Intervju.
Pročitajte i:
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne