Image default
Intervju

Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost

Intervju sa Vesnom Trijić, vodio Svetolik Jozić.

 

I, Vesna, kako se vi kao žena, snalazite u književnoj kritci? Pre neki dan sam naleteo na članak gde novinar jednu satiričarku pita – kako se ona snalazi kao žena u satiri, pa otud i moje pitanje ovako formulisano kako bismo malo polemisali i o ovakvoj formulaciji.

Tako formulisano pitanje bi podrazumevalo da sam, kao osoba ženskog pola, uljez u profesiji koja je specifično muška, pa da, budući da sam urođeno inferiorna, moram da se snalazim…Uh…Ali, ne bih se uznemiravala oko pojedinaca koji se ne stide takvih razmišljanja. Sto godina nakon Anice Savić Rebac i Isidore Sekulić, načini diskriminacije žena u nauci znatno su suptilniji; duh vremena nam nameće stereotip po kojem se obrazovana i, uopšte, uspešna žena nužno odriče prava na rađanje (ili ga bar zadugo odlaže) i suprotstavlja se tradicionalnoj porodici.

 

Danas nije neobično da se žena bavi književnim radom, ali, ako nije neobično zašto se to neretko naglašava. I da li je vama svejedno da ste kritičar ili kritičarka?

Pretpostavljam da je to uticaj feminističkog pokreta koji je u umetnosti prepoznao sredstvo za dekonstrukciju tradicionalno ženskih uloga u društvu, što je danas u nekom hiperobliku uključeno u pokušaje tzv. evropeizacije srpskog društva; videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. Meni su takva naglašavanja uvredljiva, zvuče kao izgovor. Trudim se da kvalitetno obavljam posao, moj pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost. A nasilje koje ideologija vrši nad jezikom, što na ovim prostorima izgleda postaje praksa, smatram osobito vulgarnim. Uz moje zanimanje prirodan rod i nije naročito rogobatan, ali ima onih koji su baš loše prošli; čik pogodite šta znači strelkinja.

 

Šta mislite o ginokritici, ženskom pismu, prošlosti i budućnosti, sadašnjosti i ženama u istoriji umetnosti – na Balkanu, dakako?

Ovo pitanje smo već načeli. Žensko pismo i ginokritika osporavaju tradicionalne kriterijume književnog vrednovanja u korist drugih, „manjinskih“, koji delo ne procenjuju prevashodno prema njegovim estetskim kvalitetima, već prema reprezentativnosti i smeru angažovanja. Ne samo da takva mnenja proizilaze iz koncepata koji izvorno nemaju veze ni sa umetnošću ni sa naukom, nego su suprotna samoj prirodi književnosti koja je, Kiš bi rekao, ili dobra ili loša, jedna i nedeljiva; polni i seksualni identiteti su, pri tom, potpuno sporedna stvar. Tokom istorije, ženske uloge su se menjale; njeno bavljenje umetnošću, jednostavno, nije podsticano, pa je zato žena češće motiv ili muza nego autor umetničkog dela. Značajniji broj žena je, na Balkanu gotovo istovremeno kada i na Zapadu, pismen tek od prve polovine 19. veka. Šta će budućnost doneti uveliko zavisi od uloge koju će umetnost imati u društvu sutrašnjice; pretpostavljam, međutim, da će se igra moći između muškaraca i žena u svakom slučaju nastaviti.

 

Vaše mišljenje o književnim nagradama, doduše, nekada su bile čast, danas se usled zavisti društva, ali i nepravednosti takve nagrade smatraju za ruglo, tipa: dobio/la NIN-a, oh, pa neću ja to sad da čitam. I kada smo već tu, kako biste ocenili motiv potrage za rodnim identitetom u Tišminom Pišti, kakav utisak ta novina ostavlja na čitalačku publiku?

Pa, ne verujem baš da su književne nagrade postale ruglo; nekima je ugled devalvirao u stručnoj javnosti, ali ih ni to ne čini izlišnima. Treba ostati konstruktivan: zvanični načini valorizacije potrebni su da bi se održao kakav-takav kulturni dijalog, polemika oko referentnih vrednosti. Uostalom, možemo se utešiti teorijskom pretpostvakom da prvobitna publika uvek greši, jer joj se delo dopada iz pogrešnih razloga, što je ipak ne čini suvišnom.

Piština potraga za rodnim identitetom je usklađena s poimanjem ljudske slobode koje se razvija i u prethodnim Tišminim delima; junakova hermafroditska priroda je simbolična i metafizička, a ne seksualna kategorija; nedovršenost egzistencije sugeriše njenu intelektualnu otvorenost, otpor formi, navici i dogmi. Ne bih rekla da to na bilo koji način skandalizuje srpske čitaoce. Uostalom, nije to ni neka novina: Ignjatovićev je Šamika još pre dvesta godina bio „nedovršen“ i to iz znatno prizemnijih razloga.

 

Nedavno ste i vi dobili književnu nagradu Milan Bogdanović za književnu kritiku tj. tekst Eho o Gospođi Olgi, Radovana Belog Markovića. Mislite li da smo svi mi pomalo gospođa Olga?

Naravno da jesmo, da je drugačije, roman ne bi valjao, a ne bi imao ni naročitog smisla. Velika dela teže da dokuče i izraze opšteljudsko: pretpostavljam da u svakome od nas ima i Pavla Isakoviča i Mustafe Madžara, i Petrije i gospođe Olge.

 

I jedno sasvim lično pitanje, valja li o lošim (mnogo, mnogo lošim) knjigama pisati išta ili ih je bolje zakopati negde duboko, duboko, u zemlju?

Premalo je vremena da bismo ga trošili na ono što je nepopravljivo. Što se tiče zakopavanja, apsolutno sam protiv, u detinjstvu je na mene snažan utisak ostavila ona narodna „U cara Trojana kozije uši“.

 

I za kraj, ima li budućnost književnost i kakvu je vidite u budućnosti? Naime, hoće li i dalje da se sitni u klanove, ”stranke”, babe, žabe, stričevi i hoće li nam to doneti nekog dobra ili da odustanemo od čitanja?

Ako je ima svet, ima je i književnost. A kao što je stvaralaštvo u ljudskoj prirodi, tako je i to što ste nazvali „sitnjenjem u klanove“. Ništa strašno, veliki duhovi neće time biti ni smućeni ni sputani. A ako neko toliko očajava da odustaje od čitanja, valjalo bi mu da promeni lektiru i problem začas rešen.

 

…a Fejsbuk i književnost, statusi, prozonode?

Facebook je samo relativno nov oblik komunikacije, informisanja i razonode. Ne nadam se nekom njegovom naročitom uticaju na književnost, bar ne u oblasti književnih oblika, što ste pitanjem sugerisali, osim u slučaju kakvog radikalnog eksperimenta. A pošto radikalni eksperimenti uvek dolaze kao posledica iscrpljenosti stvaralačkih energija i oseke ideja, onada nas jedan takav najverovatnije čeka u bližoj budućnosti.


Vesna Trijić: (Kraljevo, 1975) je osnovnu školu i Gimnaziju završila u Kraljevu. Diplomirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prve književne kritike je objavila 1999. godine u „Književnim novinama“ (potonjem „Književnom listu“), sarađivala je sa „Gradinom“,„Beogradskim čitalištem“, „Poveljom“, „Književnim magazinom“ i podgoričkim dnevnikom „Dan“. Novinsku kritiku za Blic piše svakog utorka od 2001. godine.


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Šta je smešno? (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Pročitajte ostale intervjue koje je vodio Svetolik Jozić:
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte sve razgovore objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Biljana Dojčinović – Prava književnost je uvek prestup

Dragan Paunović: Vampirska tematika u svakom trenutku ima svoju publiku

Uvodne reči – Metalibartesov razgovor

Ostavite komentar