Image default
Intervju

Olivera Đurđević – Ne može se pobeći od straha, ne može se pobeći od biografije!

Razgovor sa novinarkom Oliverom Đurđević,  vodio je Svetolik Jozić.

 

Da ne okolišam, pošto je tema ovog broja časopisa Libartes – strah, pitanje i jeste u skladu sa temom: dakle, Olivera, čega se vi plašite i zašto? A čega bi trebalo možda da se plašite, al’ baš u inat vas, ipak, nije strah?

Najprecizniji odgovor bi bio da se plašim ljudi, zatim ovih kamiona, aviona i ostalih prevoznih sredstava kojima čovek upravlja sipajući im u  rezervoar naftu… Jedino me ne plaše psi, ptice i biljke.

E, sada pošto ja ovde govorim kao neki novinar, i iz tog ugla, moje iskustvo sa strahom vrlo je važna odrednica. Moram da vam kažem da sam vrlo rano dobila batine, još dok sam pisala u „Studentu“, a to znači nekih 80-tih godina zbog jednog teksta. Neki, tada omladinci, znate ono, kao sad podmladak neke partije na vlasti, preprodavali su mesta u studentskom domu, što će reći spretno koristili svoj politički uticaj za pljačku. Ja sam napisala tekst o tome, i dobila sam batine. Trojica „uzornih“ omladinaca su mi prvo pretila svojim političkim pozicijama i kada sam im rekla da pokušaju da demantuju, da su pretnje smešne, samo su me jednog dana izvukli iz prevoza, zviznuli me nežno tako da sam imala dve kopče na glavi i modrice. Bilo je to, naizgled, u neko drugo vreme, ja sam bila ubeđena da živim u zemlji u kojoj je ako novinar napiše tekst koji je zasnovan na činjenicama, potpiše ga svojim imenom i prezimenom dovoljno. Sve što sam napisala potvrdilo se kao tačno. Tada se nisam plašila. Pogrešno. Svi ti tipovi, svi ti partijski, jednopartijski ili višepartijski mešetari postajali su sve uspešniji, napredovali su meteorskom brzinom, sticali na volšeban način nekakve stanove, kola, društvene veze, na kraju moć nesrazmernu njihovom radu, znanju, sposobnostima…Uprkos tome što nisu bili skloni radu, znanju, valjda su negovali tu jedinu potrebnu, jedino profitabilnu osobinu, tu servilnost koja u Srbiji donosi blaženstvo u ovozemaljskom životu. Servilnost uvek podrazumeva i to da si spreman da budeš dželat… Nisu to samo političari, evo imate tih servilnih novinara na tone… To  je jednostavno nepodnošljivo, nepodnošljiva je ta količina servilnosti koja je samo usavršeni mehanizm, neskriven oblik siledžjiske logike koja je vazda prisutna ovde. Raširila se poput paukove mreže, ne samo ovde, nego gusto zaklonila nebo… Kako stariš, što više saznaješ o svetu i taj strah postaje srazmeran svetu, sve veći i veći…

Ja nisam hrabra osoba, ali sam radoznala, a ta radoznalost je užasna, začas se pretvori u nekakvu odvažnost koju nazvaste „inat“! Da, to sam umela, ponekad da prikrijem, da sakrijem taj strah, da ga zanemarim prepoznajući mehanizme presije, te sveopšte zarazne logike koja je uzrok servilnosti… Ponekad sam se suprotstavila, znala sam da kažem: „Neću!“

Naravno, ako to kažeš  bilo kom uredniku dobijaš otkaz. Uvek ima ko hoće. Da apsurd bude veći, ja sam sama sebe otkazivala, čim mi neko kaže da je on „moj gazda“! I to gazda koji ne plaća gazdovanje. Tako funkcioniše to u novinarstvu, kao što funkcioniše i u svemu ostalom.

Plašim se, plašim se nadobudnosti, plašim se bolesnih ambicija, plašim se, najviše se plašim ljudske gluposti koja je jedino jednako raspoređena, bez obzira na obrazovanje, bez obzira na kvadratne metre, čekovnu karticu, mesto gde ste se rodili, sistem u kome živite… Glupost nije lako prepoznati, zna da se zamaskira i predstavi kao talenat, napredak, kao nešto divno i lepo, zna sama sebe da nazove ljubavlju i humanizmom, i tako vekovima u toj maskaradi gluposti i taštine obitava samo konstantni strah, u svim vidovima…

Plašim se skupina ljudi koje uzvikuju parole, plašim se praznine smisla onoga što govore političari… Plašim se i liftova, plašim se nacija, plašim se granica. Ne plašim se pasa. Ptica. Drveća, trave. Biljaka.

 

S obzirom na to da se vi obično nalazite s ove strane u ulozi ispitivača, kakav vam je osećaj s one strane intervjua?

Hmm… Nepoznanica uvek s obe strane. Evo, postavili ste mi ova vrlo teška pitanja. Kako odgovoriti, kako pošteno, kako uopšte govoriti o strahu? Kom strahu? O onom metafizičkom? O onom od koga obnevidiš živeći ovde? Strah je svugde, svakog sekunda mi strepimo, strahovi se množe i postaju toliko silni da kako godine odmiču vi shvatate da ste sve bespomoćniji, da nema odbrane… Da bih odgovorila mogla bih da citiram nekog pesnika, psihijatra, narodnu poslovicu, da to sve bude prigodno, umiveno… Mogla bih. Ali, plašim se naročito onih koji citiraju, koji kažu onu tupu rečenicu „Kako je rekao, kako je govorio…“  Vaša pitanja su precizna kao strele, ne ostavljaju mogućnost da vrdam, da o nekim saznanjima govorim kao da govorim o boji torbe i laka za nokte koji će ovog proleća biti moderni… Možda bih mogla da pokušam da budem duhovita, da se trudim da ostavim utisak neke stamene, odlučne, hrabre osobe. To bi bila laž. I što je najsmešnije, ako bih to ponovila dva tri puta, naročito na tv, onako nonšalantno, dobro našminkana, u skupocenoj haljinici i cipelicama, prošlo bi to kao opštevažeća, neupitna istina. Iako bi jedino istinito bilo da lažem, da lažem kao skot,  i da zbog toga što lažem, treba da se stidim. To se može izvesti, može se uklopiti i ta, još jedna laž u privid koji živimo, u laž da o suštinskim čovekovim težnjama i potrebama nijedno društvo ne govori, nijedan sistem… Niko ne govori o smislu, strahu, bolu, nemoći… Oni koji odlučuju u naše ime, ubede nas uz pomoć servilnih kasti, uz pomoć statistike, svakodnevnog slikanja, izigravanja zabrinutog opštenarodnog dušebrižnika da su ne samo svetci kojima samo oreolčić treba docrtati, već da iz njih mudrost kulja dok se ubijaju od nekakvog rešavanja nekakvih navodno teških ekonomskih problema… Uz njih horde servilnih. Da, svet šareni, svet lepi, ali pre svega svet je naopak, uopštavajući, podvodeći… Takav i tako opstaje. Mi smo sa svojim strahovima sve izgubljeniji u tom svetu. Znao je Rable, Orvel, Haksli… Znao je to Kafka. Zna to Uelbek, Peljevin… Oh koliko je njih znalo! Ma koliki tiraži Kuelja bili! Ali, to ne smemo da izgovorimo, to nije politički korektno. Nema se kud.

 

U Pričama na ćošku, Slaviša Lekić je pokušao da vas predstavi na najbolji mogući način, uglavnom je to pokušaj zato što vaše delo prikazuje vas u najboljem mogućem svetlu, no kako on kaže da ste i književnica i novinarka i kritičarka, ali s druge strane sve to niste zato što ste u odnosu na pojmove kao što su novinarku književnica, odnosno – kritičarka u odnosu na književnicu i tako redom. Zapravo i jeste sve to. Kako vi vidite sebe – šta ste najviše od svih tih pojmova?

Ne znam, teško da je tako. Meni se čini da je jedina istina koju je Slaviša napisao upravo ta da volim da čitam, da me umetnost zanima. Novinarstvo je je moja profesija, moj zanat. Da ste me pitali pre trideset godina ko sam, znala bih da odgovorim precizno. Tada sam znala da sam novinarka koja može da piše, koja može da smisli i snimi dokumentarnu radio-dramu, da mi je tesno u novinama, da je pisanje mikrofonom jedino ubedljivo i autentično. Ali, nisam bila poslušna, servilna… Nekako sam tada bila ubeđena da sve što radim mora biti pomalo subverzivno. I dalje tako mislim, ali stidim se da kažem da sam novinarka. Toliko lepih pametnih novinarki same sebe su proizvele u književnice, svesne uticaja tv šljokica na čitanost i tiraže njihovih ljubičanstvenih „romana“ tako da ja ni to nisam. Mada mi je davnih godina David Albahari u „Književnoj reči“ objavio priču, mada imam neke drame… Pročitala sam dovoljno knjiga, pa tako nikada nisam ni pomislila  da je to dovoljno kao ulaznica i opravdanje da sebe nazovem spisateljicom. Kažem vam, ja volim više da čitam pametne knjige kojima ću se diviti, koje ću odgonetati, vraćati im se, knjige u kojima prepoznajete svet i sada i onda kada su napisane, nego da pišem gluposti i ubedim sebe gledajući se na tv ekranu da samo što nisam postala Margaret Jursenar, da sam još samo malo pa Ivo Andrić, još tri zareza pa Miloš Crnjanski, a onda, onda i Danilo Kiš! Ne može se pobeći od straha, ne može se pobeći od biografije. Eh, kada bi to bilo tako kao što samozaljubljeni spisatelji i spisateljice bez bojazni i skrupula, onih literarnih, zamišljaju… Ubeđeni su da su shvatili vreme i zakone vremena koji vode uspehu. Uspeh ne postoji. Sem ako nisi teniser, fudbaler. Tu je precizno definisan svaki poen, ali život tamo izvan tog terena, izvan tog sveta koji ga doživljava kao božanstvo, to udaranje loptice, život je nešto drugo… Književnost je nešto drugo, neuporedivo, kao i taj život izvan svakog omeđenog prostora, i pravila nisu ni slična, a ako postoje, moraju se uporno kršiti, mora se ta omeđenost prostora preskakati. Njihova logika je: samo da se organizujem, da se dograbim nekoliko uticajnih mesta, okupim oko sebe servilne, uživim se u deljenje nekakvih potpisivanja knjige na nekakvim promocijama, pokorno služim trgovcima, nepismenim sponzorima prigrabim još neku nagradicu… Postoji i ta literatokratija i zato  nisam ni kritičarka. Ja sam jednostavno uvek bila stravstveni čitalac koji nije mogao da se divi onome što ne smatra dobro napisanom knjigom. A takvih je previše, niko ne čuva šume na ovoj Zemlji, pa i ovde, ne samo u Amazoniji, niko ne brine za te divne bukve sa raskošnom krošnjama. Eto, vidite da se plašim i besmislene seče šuma… Vidim sebe kao ljubiteljicu šuma, pasa i ptica i kao jednu osobu nesposobnu da se u svom životu otarasi redovnog javljanja na šalteru nekog biroa za nezaposlene, osobu nesposobnu da dokaže da se novinarstvom bavi više od trideset godina, a da mi razni poslodavci nisu uplaćivali staž, tako da po toj radnoj knjižici ja sam tek desetak godina radila. Onda je neko odlučio da ja treba da platim nekakav otkup svog radnog staža, što su mnogi učinili iako nisu ni bili novinari, ali su imali devedesetih sto maraka. Ja ih nisam imala, tih sto maraka, devedesetih. Imala sam dete. Kada imate dete ne možete sami sebi da plaćate da radite za nekog drugoga, nekakvog poslodavca koji na onome što vi radite stvori temelj svoje medijske imperije i to tako što misli da vi i vaše dete možete da pričekate na hleb i mleko, dok on po šest meseci obrće, plodi svoj kapital te vam stoga ne uplaćuje ni platu, ni staž. Nikakvi zakoni vas ne štite. Nikada. Eto, još jedan strah, od bezakonja, ili preciznije, zakona koji ne štite nijedno vaše očigledno pravo, već sve čine da budete poniženi, da budete ponizni…

 

Posebnost vaših intervjua je što je svaki za sebe različit, pitanja su dobro promišljena, neka pitanja su gotovo reči gde ispitanici nižu asocijacije – gotovo kao pesma, kao psihoterapija… negde su to vrlo precizna pitanja koja nose određenu težinu, a negde su to kratka i zabavna pitanja. Gde cripite inspiraciju za takva pitanja ili je to gotovo spontano, pitanje trenutka?

Pitanja nastaju iz čitanja. Morala sam da pročitam knjige svojih sagovornika uvek, drugačije ne bih znala da pitam. Ja nisam od onih novinara koji se intimiziraju sa svojim sagovornicima. Ne slikam se sa njima nikada. Ne pijem kafu s njima, ne idem na večere. Za intervju mi je potrebno da sam pročitala njihove knjige. Da biste postavili bilo koje pitanje potrebna je pristojna udaljenost i tišina. Intervju je sagovorništvo u kome postoji uvek glavni junak, kao kod Čehova, obično u vozu, taj glavni junak ispriča ceo svoj život slučajnom poznaniku, ne zato što ga je on pitao, već eto život se mora ispričati… Iako su reči tesne, a tišina prevelika za taj ispričan život.

 

Koji vam je najdraži intervju, a gde vas je najviše bilo strah da postavite pitanja?

Ja nemam najdraži intervju. Da, znam da kažem da je to intervju sa Novicom Tadićem, velikim pesnikom. Zašto baš s njim? Možda zato što je taj veliki pesnik u svojoj poeziji, u svakoj svojoj pesmi rekao nepodnošljive istine, utkao u svoju poeziju sve naše teskobe, sve naše strahove, u ovom, naizgled, velikom, veselom, šarenom, svetu…

 

Pričama na ćošku razgovarali ste sa književnicima, kritičarima, političarima, režiserima i sl. Da li ste razmišljali kakav bi na primer bio intervju sa običnim čitaocem vaših intervjua, šta biste ga pitali, običnog čoveka rasterećenim od etkete poznata ličnost?

Ta etiketa „poznata ličnost“, što se mene tiče je smešna poput etiketa na jeftinim kineskim čipkanim gaćama! Čujte, ja se ne krećem i ne družim sa „poznatim ličnostima“, ja ne idem po prijemima, uvek sam mislila da je to gubljenje vremena, ispraznost, da imam pametnijeg posla od vežbanja uštogljenog, lažnog osmeha, lažnih pitanja i odgovora, privida da crveni tepih i svečana haljina rešavaju neki veliki problem. To je dosadno.

Pa, taj običan čitalac smo svi mi. Čujte, svoje najbolje, smem to da kažem bez lažne skromnosti, radio drame, sam uradila zahvaljujući običnim ljudima. Nijedna „poznata ličnost“, ma kako bila visprena nije toliko izložena suočavanju sa istinom života kao običan čovek. Umetnici su obični ljudi koji svoje uvide u različitim sferama života saznaju i onda ih artikulišu u vidu i formi koja im je najpogodnija, za koju misle da je poruka koja će stići upravo do čoveka, drugog, onog koji možda nema načina da isto to saznanje artikuliše, da mu neki oblik. Umetnici su najvažniji, i kada su najgori, kada ih ne razumemo u njihovoj zaumnosti. On jedino preskaču granice, oni se bune, oni su večni Prometeji. Nema „poznatih ličnosti“, postoje samo ličnosti. Samo ličnosti i one ne mogu biti ni obične, ni neobične. Ne mogu biti poznate i nepoznate, javne i tajne. Mogu biti samo ličnosti.

 

Kako ste se osećali kada ste prvi put intervuisali i pripremali za taj prvi intervju, hoćete li podeliti to iskustvo sa našim čitaocima? Uostalom, kako vam je bilo u početku karijere, i da li mislite da je danas lakše ili teže vašim kolegama u povoju?

Osećala sam se nesigurno, kao i svaki sledeći put kada sam morala da intervijuišem bilo koga. Kada intervijuišete nekoga on mora znati da niste policajac koji postavlja pitanja, da niste siledžija koji će da zloupotrebi njegov pristanak, da ste neko ko želi da čuje šta neko misli, oseća… Možete da se ne slažete, možete i da se posvađate sa svojim sagovornikom, ali morate da ga čujete. Morate uvek imati na umu da vaš sagovornik, ljudsko biće, da ne može biti samo bezlični produkt nekakvog marketinga, ma koliko pristajao na njega, ne može da se izmakne iz sopstvenog života. Naravno, postoje besmisleni razgovori. To su oni razgovori kada postavite neko pitanje izvan klišea sagovorniku koji niti zna, niti ume da artikuliše svoj odgovor drugačije nego nizanjem fraza koje normalan čovek nikada ne razume, jer u takvom iskazu ne vidiš sadržaj, smisao. To je brbljanje. To su one rečenice koje zvaničnici izgovaraju, sveobuhvatne rečenice bez logike i smisla, samo vizuelna, naravno simbolična priredba okićena nekakvim zastavama, grbovima, nekakvim protokolom, nekakvim dekorima, nekakvim zdanjima u koja ulaze iz skupocenih automobila… Ljudska bića koja se odluče i postanu političari, nekakvi lideri, nekakvi simboli uvek manje ili nikada nemaju šta da kažu. Nikada. Možda tek kad odu sa vlasti. Kada se pristojno udalje i budu okruženi tišinom.

 

Šta mislite o savremenom novinarstvu i koliko je teško uopšte o tome misliti? Koliko je strašno biti danas novinar?

Ne mislim ništa. Samo se čudim i plašim savremenog novinarstva, tačnije onoga što se samoproglasilo za novinarstvo. Strašnije je od svojih naslovnih strana.

 Naravno, neki ljudi istrajavaju, neki… Ne znam kako.

 

Koga najradije čitate i zašto?

Volim britkost i duhovitost! Lekovite su, to je jedini način odbrane od straha. Verovatno zato najredovnije čitam Dragoljuuba Petrovića, Dragana Todorovića. Zanimljivo, obojica sjajno pišu i reportaže, naravno svako na svoj način. To je važan podatak iz njihove profesionalne biografije. Govori mnogo. Naravno, postoji još nekoliko novinara koji rade svoj posao odlično, i uprkos svemu… Njih nekolicina, poslednji Mohikanci… Ne čitam baš revnosno ni novine, počela sam da se plašim i kioska na kome se prodaju, pa zaobilazim… Šunjam se da me ne primeti to groblje novinarstva u Srbiji jer vampire poput „Informera“, „Kurira“ nikakva glavica belog luka ne sprečava i ne zaustavlja… Doduše, krstiće i ostale zaštitne faktore ne nosim, to su ovi već odavno prigrabili, sve je to isto, u istim džipovima se vozi, tako da mi ostaje samo da zaobilazim sve to u što širem luku, kako znam i umem.


Olivera Đurđević, rođena u Loznici. Studirala novinarstvo na FPN. Novinarsku karijeru započela kao studentkinja, u “Studentu”, a potom po pozivu za Radio Beograd, precizno Dramski program, uradila dokumentarnu radio dramu Poetika dokolice koja je predstavljala ondašnju Jugoslaviju na “Prix Itali”. Ta saradnja je nastavljena, a uradila je još neke dokumentarne drame. Autorka je dokumentarnih drama Sanjarenje, Gole duše, koje su takođe nagrađene na Festivalu (jugoslovenskom) dokumentarne radio drame (FEDOR) . Paralelno, radila u emisijama Niko kao ja, Putevima kulture. Objavljivala u “Intervijuu” razgovore sa piscima. Kako se saradnja sa Radio Beogradom neslavno završila, jer nije htela da pristane na cenzuru koju su joj sugerisali urednici, zabranjen joj ulazak u Radio Beograd. Potom radila u “Blicu”, pa onda uređivala nedeljni dodatak o knjizi “Izlog knjige” u “Glasu javnosti”, uporedo radeći intervijue koji su objavljeni i kao dve knjige – Bez anestezije, Priče na ćošku. Objavljivala godinama i u “Statusu”. Vrlo ponosna na nagradu “Najbolji novinar između dva sajma” koju je dobila od KOVA, jer su članovi žirija bili Petru Krdu i Jovan Ćirilov. Nikada nije želela da postane novinar “Politike”, ali san iz studentskih dana, a i ranije, bio joj je da piše u “Politikinom zabavniku”. Taj san nije ostvaren.


Pročitajte ostale razgovore koje je vodio Svetolik Jozić:
Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost (Ecce Femme, mart 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Mirjana Đurđević: Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar

Markus Lindin: Dokumentarnu građu obrađujem poput skulptora

Lana Bastašić: Pisci su kartografi unutrašnjih svjetova

Ostavite komentar