Pronašli su ga planinari, okovanog ledom, kako leži potrbuške, potpuno očuvan. Nedaleko od njega pronašli su oružje i torbu, a on sam bio je uvijen u debeli kožuh i cipele od krzna i trave. Znali su da je star i da pripada nekom dalekom dobu. Nisu znali da je pred njima praistorija.
Takve leševe pregledaju najveći stručnjaci. Ordinacije u kojima ih seciraju ne mirišu na formaldehid, policijske pečate i svakodnevicu. Oni dolaze pod nož velikih naučnika i stručnjaka svoje struke. Njima je privilegija da stave pogled svojih naočara na njihovu osušenu kožu. Tako je i osušeni leš dospeo na sto kod uvaženog profesora.
Stari naučnik gledao je preko svojih debelih naočara u skelet koji je ležao pred njim na stolu. Zamagljeno svetlo iz jake lampe otvaralo je pogled na svaku koščicu bez ijedne senke. Mirne ruke, ne puštajući ni šapat, seckao je sloj po sloj mumificiranog tela.
Bilo je na njegovoj koži puno tetoviranih znaka. Svaka tačka tog znaka bila je put u unutrašnjost organizma koji se time mogao lečiti. Koristeći iglice ili pritisak prsta, moglo se delovati na organe i tako popraviti stanje organizma. Tako nešto značilo je da se morala poznavati anatomija. Divio se znanju koje je praistorijski čovek mogao imati. Fotografisao i smešio se nad njegovom naučnom lepotom. Konstatovao da je čovek od samog prapostojanja imao znanje.
Otvarao je dalje organizam mršavog leša. Svaki sloj odavao je tajnu života njegovih vršnjaka. Čak i najmanja mrva nađena u želucu mogla je značiti put ka sklapanju kockica velikog mozaika koji prikazuje svakodnevicu od pre nekoliko miliona godina.
Pračovek ručao je bilje i povrće. Masnu slaninu ostavio je za kraj. Polen iz cveta čaja koji je pio pred smrt govorio je da potiče iz planinskih krajeva. Mogao je osetiti miris poljane praistorijskog doba i toplu vunu divljih ovaca koje su mu davale toplotu odećom. Pračovek bio je i snažan i hitar, zaključio je po izgledu nogu. I neobično zdrav.
Po svemu viđenom, naučnik je, podigavši naočare na vrh nosa, zaključio da je čovečuljak bio lovac. Snažnim nogama mogao je pretrčati desetine kilometara, a da se ne umori. Mogao je desnom rukom, što je zaključio po veličini bicepsa na njoj, zamahnuti jako i odbaciti strelu toliko jako da ubije bika ili mamuta u trku. Mogao je, po potrebi i pobeći, tako brzo, da ne ostane ni trag da je bio tu.
Pa ipak, nešto u malenom lešu nije bilo po volji naučnika. Godine savijanja nad hirurški sto davao mu je dovoljno iskustva da predoseti da nešto nije u redu. Sam izgled leša, izgled lica, ruku i stopala ukazivao je na nešto strašno što se dogodilo jadnom čoveku. Senka zločina nadvijala se nad njegovo telo i naučnik je dobro znao kako to dalje izgleda. Sve što je kasnije utvrdio, bio je samo dokaz pretpostavljenog.
Položaj zaleđenih nogu ukazivao je na pad i lom kostiju dok je bio živ. Verovatno namerno, rekao bi po tragu oružja. I to naročitog sečiva, spremljenog za ubistvo. Stresao se i naježio kada je pomislio na način izvršenja tog čina i bol time izazvan. Osetio je žmarce kako mu podižu kosu sa temena. Nožni prsti, promrzli od hladnoće, ipak su otpali od udarca nečim što je nalikovalo na malj. Srećom, čovek je do tada već bio na izdisaju, jer nema velikih podliva oko rana. Obrisao je znoj sa čela i na trenutak zastao. Jadan skelet pred njim bio je žrtva surovog ubistva!
Pravi uzrok smrti otkriće kada otvori glavu. Polako je pregledao lobanju i zastao na temenu. Vidni ožiljci od sečiva pokazali su mu ono što je i očekivao. Zastao je i naježio se duž cele kičme. Ceo gornji sloj kože glave skinut je oštrim nožem. Pre mnogo godina, proučavao je surovost starih ratnika. Znao je da olako uzimaju ubistvo, šta više, da se hvale njime. Nije dovoljno samo ubiti, potrebno je to dokazati. Najbolji dokaz je skalp sa glave žrtve. Ratnici ga uzimaju kao trofej i nose sa sobom. Znak pobede nad nejakim i nedužnim, pomislio je i stresao se nad tim saznanjem. Veliki je junak onaj koji mrtvom skida dokaz da je mrtav…
Sasušeni ostaci mozga u unutrašnjosti lobanje bili su nedovoljni da se utvrdi od kakvog oružja je nastradao, ali znaci na kostima dovoljno pokazuju silinu udarca pred smrt jadnog čoveka. Znao je da su praljudi morali služiti silom i da su se branili svim sredstvima. Znao je da natprirodna snaga koju su posedovali, morala biti dovoljna da ubije i slona. Da li su umeli da takav udarac ublaže kad udare na čoveka? Sve što je na ovom lešu otkrio, govorilo je suprotno. Ovaj čovek nastradao je od udaraca praistorijskog čoveka, današnjem čoveku nepojmljive snage. Zašto?
Dobro je poznavao život Skita. Bilo je to njegova doktorska disertacija. Besan narod, rođen za ratovanje, prkosan i prgav. Jahali su konje i selili se kad god bi napali susede. Nisu voleli da obrađuju zemlju, umesto toga osvajali su i krali. Teško ih je bilo pokoriti, jer bili su narod koji ništa nije imao da izgubi. Zato su i najveće vojskovođe odustajale pred zidom ratobornih nomada. Borbeni, krvoločni i besni, stajali bi na sredini bojnog polja i zvali neprijatelja da ih napadne. I neprijatelj bi bežao od tih budala usijane glave.
Sada je pred njim jedan od njih. Razbijene glave, obojene kože i slabo uhranjen. Neko ko nije ratovao. Ko nije napadao. Nađen na mestu dalekom od sela. Nije poginuo na bojnom polju, gde bi takva surova smrt možda i našla po neko opravdanje. Njega je ubio neko njegov iz ko zna kojih razloga.
Taj neko pokazao je sav bes krvoločnog čoveka. Lomio je kosti i tukao jadnog mršavka, sve dok ga batinama nije ubio. Razmišljao je u sebi, dok je sa makaza skidao deliće kože, kako se u primitivnom čoveku rađao toliki bes. Još dok je pisao disertaciju i po prvi put zgražavao nad nedužnim žrtvama ljudske ruke, razmišljao je o razlozima da se na ovakav način ubije. Teza njegovog tadašnjeg rada bila je jasna.
Nedostatak kulture, modernog života i razonode u takvom čoveku rađao je nemir i želju za ubijanjem. Da je taj čovek imao radio ili televizor, možda ne bi imao želju za ubijanjem. Da je mogao pročitati knjigu, videti sliku ili čuti pesmu… Naučnik je duboko verovao da je i najgora duša toga doba zastala pred kompozicijom jednog Mocarta i spustila oružje. Ako ne, možda bi se zavalio u udobnu fotelju, otvorio hladno pivo i gledao omiljenu seriju. Ili okupao u kadi punoj tople vode, otvorio vino i sa voljenom ženom plesao u sobi bez ikakvog razloga.
Morala je, razmišljao je i sada, takva civilizacija biti krvoločna, kada su samo za ljudsku krv i znali. Neko od njih možda je i imao želju da otkrije razloge što Sunce svakog dana zalazi i sutradan opet budi ili da sazna zašto na čudan način umiru bolesni. Da se neko od njih usudio da smisli način da zabeleži reči… uzdahnuo bi profesor, možda bi u tim rečima pronašli smisao… Kako je neko, ko je umeo da leči prstima, želeo tim rukama da ubije?
Kada nakon napornog dana, naučnik dođe kući, dočeka ga topla supa i ukusan kolač. Onda bi, nakon što bi pojeo ručak i popio čašu vina, odremao na stolici. Uveče bi već svako od ukućana otišao svojim poslom, a on bi, sam i odmoran, slušao Čajkovskog. Potpuno zaboravivši na sve što mu se toga dana događalo, na poluraspadnute leševe samoubica izvađenih iz nekog mulja na periferiji grada, na žene slomljenih kostiju od ruke njihovih muževa, na jadne beskućnike, promrzle i same. Bio je to trenutak potpune ekstaze. Umetnost je u naučniku prala bes, očaj, bespomoćnost životne surovosti.
Zahvaljujući njoj, zaboravljao je na poriv da ubije krvoločno, zverski i iz mržnje. Želeo je da zadavi to biće žedno krvi u svojoj svesti, a umetnost je bila najbolji način za to. Davno je shvatio da ti trenuci plivanja po najnežnijim notama za njega znače spas od tuge i slabosti ljudskog uma.
Naučnik je, podigavši debele naočare do korena nosa, zaključio da je pračovek bio duboko nesrećan i jadan i da ga je taj jad terao da čini najveća zlodela. Da postane žedan krvi i patnje iz očiju nevine žrtve. Da uživa u bespomoćnom pogledu zaklanog jagnjeta i čini to ponovo, samo da bi ponovo u toj bespomoćnosti uživao.
Razmišljao je i o tom svetu, dalekom i stranom, koji je takve stvari dopuštao. Takvom svetu važno je bilo osvojiti pašnjak ili vratiti ponos. Ne mareći za žrtve i njihove porodice, dopuštao da se ubijaju i nedužni i jaki. U takvom svetu moguće je bilo stvoriti takve moralne nakaze, krvoločne i beskrupulozne ubice, žedne krvi koje u ubistvu uživaju. Koje se odvajaju od svog plemena i u miru odlaze u napuštene kuće i daleke planine, ne bi li našli nekog usamljenog čobanina i udarili sekirom za vrat. Prišli bi mu s leđa, razmišljao je naučnik, dok ovaj drema, jede ili svira. Tiho bi zamahnuli sekirom i sručili je jadniku na glavu. Tako ošamućenom udarali bi po nogama i rukama dok sasvim ne bi izgubio svest. Onda bi skinuo skalp i stavio u torbicu sa ostalim trofejima. Kada bi krvavi pir bio gotov, vratili bi se svom plemenu kao da ništa nije bilo.
Veliki broj skalpova normalan je za takve ljude, kao i krvava odeća. Niko ne bi sumnjao da je upravo ubio. I da jeste, ubistvo je za njih normalan čin. I tako je bilo moguće da danas, tu na njegovom stolu leži jadan ubijeni čovek. Iako, kao naučnik, zaintrigiran za njihov način života, kao čovek zgrozio se nad tim narodom i takvim vaspitanjem. Srećni smo, zaključio je naučnik, što živimo u civilizaciji.
Mirno, kao što je i secirao leš, odložio je instrumente i prekrio skelet. Znao je da previše rada kvari koncentraciju. Od mladosti ima ritual pravljenja pauza nakon nekog vremena, kako bi dozvolio da slegnu misli. Iz džepa kaputa izvadio je sendvič i počeo da ga grize krupnim zalogajima. Ispod dokumenata radnog stola izvadio je novine.
U tišini je grizao sendvič i nemarno čitao crnu hroniku u novinama.
Reality
Zvuk trube označio je početak spektakla. Muzika je treštala u sve bržem ritmu. Okupljena publika stajala je i posmatrala arenu. Na ulazak povorke u zlatnom među njima se prolomio urlik. Bio je to trenutak koji su svi iščekivali.
U arenu stupi tužna povorka. Momci različite građe, porekla i obučenosti, jadno su hodali ka sredini kruga. U rukama su nosili oružje i štitove, a na lica su im, sve do nosa, padali veliki šlemovi. Kad su stigli u centar, poređaše se u vrstu i okrenuše ka loži. Car ih pozdravi blago podignutom desnom rukom. Raširenih očiju gledali su u vrh njegovih prstiju, dok je on gledao u vrh svojih prstiju. Kao optička varka, svima u areni činilo se da Imperator gleda pravo u svoje borce. A imperator je gledao samo u sebe. Borci progutaše knedlu i nagnuše se još jednom caru. Onda se okrenuše areni.
Sada su se pokazivali publici. Moralo se pokazati stanje mišića, srčanost i želja za smrću. Publika ih je pozdravila aplauzom i urlicima oduševljenja. Jedan do drugog gladijatori su stajali i zurili u publiku. Nakon što su se pokazale vrednosti svakog od njih, u koloni, izađoše iz arene. Red je bio da počne šou.
Nekoliko sekundi vladala je tišina. Publika je ćutala, zadržavajući dah. Tajanstvenost poče da golica. Odjednom, čuje se tiho dobovanje bubnja. Publika poče sve glasnije da diše. Otvaraju se vrata, bubnjar udara sve brže i jače, publika počinje da reži. Čuje se topot i frktanje. Nešto će se dogoditi strašno!
Iz mraka istrčava ogroman, zlatno-crn, krvoločan i besan – tigar! Iz njegovih razjapljenih čeljusti kaplje pljuvačka. Publika na nogama aplaudira. Na drugoj strani, uplašeni bestijar ulazi u arenu sa štitom u jednoj i mačem u drugoj ruci. Potrča prema tigru, a onda zastade. Tigar ga gleda raširenih očiju i kezi zube. Publika se utihnula.
Bestijar uperi mač prema njemu. Oni koji su sedeli u prvim redovima primetili su kako mač drhti. Tigar se pognu napred. Bestijar se ukopa. Tišina. Bubnjevi nestadoše. Tek sekundu nakon toga, tigar je bio na bespomoćnom robu i kidao njegovo meso. Mogle su se videti froncle mesa i krvi kako vire iz oštrih zuba. Publika poče da se vrti na svojim sedištima. Bio je to znak da uskoči dreser i razdvoji tigra i mladića.
Mladić stade teturajući se, tresnu glavom i pogleda u oči tigra. Iz ramena je kapala krv, a sa butine je visio komad mesa. I pored sveg mogućeg truda da se zagledaju u lice jadnog borca, na njegovom licu nije se mogao videti bol. Mogao se videti strah, ali i spremnost da tigru probuši grudi. Bol ne.
Tigar se ponovo pognu. Mladić, sada goloruk, jer je maločas izgubio mač, pruži ruke. Tigar se zaleti. Bubnjevi tresnuše sve jače. Tigar skoči na mladića i obori ga. Publika skoči na noge. Vrisak uzbuđenja. Bubnjevi lupaju sve jače i brže. Tek nekoliko sekundi bilo je dovoljno da besna životinja raznese meso jadnog roba po areni.
Publika aplaudira, pa seda na mesto. Na sredini arene stoji truplo koje tigar u tišini raznosi vilicom levo-desno i baca u stranu, kidajući meso. Ispod šlema naziru su se otvorene oči mrtvog roba i prestravljen pogled uperen u prazno, kao poslednji pozdrav sudbini.
Tišina postade teška. Publika je sedela na svojim mestima hladeći se lepezama i ćutala. Na sredini arene tigar se igrao kostima. Uskoči dreser i udalji tigra od kostiju oglođenih ispod šlema i štita. Drugi rob pokupi ostatke bestijara. Treći poravna pesak, prekrivajući krv. Publika se mirno vrati na mesta.
Nekoliko trenutaka svirala je muzika. Publika se, naslonjena na sedištima, odmarala i razgovarala. Tek, odjednom, počeše bubnjevi. Znak za publiku da skoči na noge. Svi se zagledaše u mala vrata u uglu arene, gutajući vazduh.
U arenu stupi mršav mladić sa krivim mačem, velikim štitom i šiljatim šlemom na glavi. Dotrča do sredine arene, praćen kratkim i odsečnim udarcima bubnja i mladić, lako i hitro, skoro da zaigra na centru. Odjednom, bubanj stade. Iz drugog kraja arene otvoriše se velika vrata i iz njih, tromo i sporo izađe sekutor, ogroman rob, sa velikim gvozdenim okovima oko gležnjeva. Teške korake pratilo je zveckanje okova i gromki udarci bubnja. Stade ispred mladić ai pruži ruke uz krik.
Publika ciknu. Sekutor uhvati mladića za vrat i poče da ga davi, ali mladić, lak i brz, savi se i mačem mu zaseče natkolenice. Div kriknu i pade na kolena. Iz butina je šikljala krv. Mladić zaigra oko njega, mašući mačem iznad glave. Bespomoćni div ležao je na zemlji i pištao, držeći se za noge.
Publika se dade u vrisak. Oni u prvim redovima mahali su rukama iznad glave i cičali. Počeše se stapati u jedan krik, upućen lakonogom mladiću.
Habet, habet, habet, habet, habet!!!!
Mladić kriknu, zabaci mač i udari sekutora za vrat. On pade. Glava se iskrivi u stranu i ostade da visi na tankom sloju kože, koji oštar mač nije uspeo da preseče. Trenutak udarca mladića bio je praćen uzvicima i odobravanjem publike. Mladić proguta knedlu i zagleda se u oči diva. Gledale su ga kroz lobanju, duboko u oči i opominjale. Nije bio srećan zbog ovoga što je uradio. Gutao je i brisao znoj sa čela, duboko gledajući u oči roba. Video je sopstveni pogled na nekom sledećem turniru.
Lako i brzo, da se umili publici, sa rukama iznad glave, optrči oko arene. Publika ga je pozdravila aplauzom i ružama. Jasno je bilo da je talentovan. Obećavao je mnoge zabave u areni. Najbolje što je moglo da se dogodi robu koji je prvi put iskočio na pesak.
Na sredini arene sada da se skoro i ne vidi leš sekutora od velike lokve krvi koja se napravila za nekoliko sekundi iz ogromne rane koja je zjapila između glave i trupa. Mladić mahnu publici i dobi aplauz i pozdrave. Onda se okrenu ka loži i nakloni se. Tako krvav, istrči iz arene, praćen aplauzima. Dva roba utrčaše i odnesoše težak trup diva. Treći dohvati glavu za kosu i potrča za njima. Baci glavu na gomilu pored vrata i vrati se da poravna pesak. Sada se ništa više nije videlo na sredini arene, osim čistog, belog i ravnog peska.
Nekoliko minuta u areni se ništa nije dešavalo. U publici već je mogao da se čuje žamor i dosada. Muzika je namerno odlagala važan deo predstave. Publici se nije smelo dopuštati da uživa bez odmora. Namerno je svirana spora, pa brza melodija, taman toliko dugo da počnu da se dosađuju. Pošli bi i kućama, da nisu znali da se šou ne će tek tako završiti. Uvek se najbolji provod čuvao za kraj. Zato su mirno sedeli na svojim mestima i čekali, hladeći se lepezama.
Odjednom, bubnjevi počeše ubrzano da lupaju. Publika poče da se gurka i vrpolji, sve vreme buljeći u centar arene. Neki počeše da zvižde, drugi da aplaudiraju, nestrpljenje se moglo osetiti u vazduhu. Publika traži.
Za to vreme, iza velikih gvozdenih vrata, u mraku, stajao je krupan i mišićav mladić i glasno disao. Iz arene su se već mogli čuti povici publike i bubnjevi. Pogleda u svoje noge, u štit i mač.
Većje tri godine gladijator. Pre toga šest godina učenik. Još kad su ga, kao roba, doveli u arenu, znao je da je već umro. Bilo je pitanje dana i načina. Sve ove godine učen je da padne tako da prati topot bubnja, da se valja od bola po pesku i publici dozvoli da mu na licu ugledaju grč bola i samrti. A onda ponosno, ako je preživeo, skoči na noge i pozdravi publiku. Znao je, takođe, da je svaki dan poklon i da se ne sme radovati kada krene nazad iz arene. Nema se čemu radovati, jer smrt je već disala za vratom. Pitanje je bilo samo dana i načina…
Smrt, koja je tako lako spalila celu kuću i mladu ženu u njoj, koja je tako brzo odvela celo selo i nije ostavila ni trag, možda će baš danas doći da mu dodirne rame. Kada se poslednji put okrenuo ka kući, vireći iz pletenog kaveza koji su vukli volovi, video je zgarište. Jedina slika sa kojom se budio i odlazio na spavanje. Spaljeni dom i voljene usne. Sve što je sve ove godine radio, bio je brz put ka njima.
Udahnu duboko i stavi šlem. Povici publike bili su sve jači. Nogom snažno lupi u vrata i pred njim se pojavi svetlost. Publika vrišti, a on, ne obazirući se na to, mirno izađe i došeta do sredine arene. Sa druge strane izađe nešto mršaviji mladić sa velikim mačem. Zauzeše stav.
Svaki udarac publika je pratila ovacijom. Bubnjevi su lupali brže i sporije, jače i tiše, kako se odvijala borba. Gladijator je pažljivo slušao povike publike i nameštao se prema njihovoj želji. Kada bi udarili bubnjevi, sagnuo bi se da izbgne udarac, a kada bi se utišali, streljao je pogledom protivnika. Godinama je vežbao tu predstavu. Znao je svaki mig publike i činio sve što je od njega tražila.
Borba je bila ujednačena. Publika se umiri, žvaćući i negodujući. Moralo se nešto učiniti. Borci se pogledaše. To je bio znak. Mršavi mladić zamahnu mačem. Gladijator je video šta će se desiti. Mogao je da se skloni, ali publika je bila neumoljiva. Na ovako težak dan pod sparinom i omorinom, morao je pružiti uzbuđenje. Makar da skoče na noge. Zažmurio je i podmetnuo leđa. Mač pade na njegovo rame. Publika vrisnu.
Iz rane poteče krv, jače nego što je očekivao. Kleknu. Oseti snažan udarac u nos, pa u stomak. Poče da mu se sužava pred očima i, bez ikakve šanse da se zadrži, pade na leđa. Oseti miris tek uzrelog žita i garež.
Pogledao je u nebo. Plavo, sa velikim, belim oblacima. Publika je bila na nogama, osetio je to, iskusnim slušanjem. Ipak, za njega je bila sve tiša. Oseti da je izvan zidina. Učini mu se da vidi travu i cveće… Oseti miris jagoda u proleće. Zažmuri. Bojao se. Ali se nasmeši. Otvori oči.
Pred njim je stajala maska nakazne životinje sa batom u ruci. Maska je stajala naopako, jer je čovek sa maskom stajao iznad njegove glave. Publika je vrištala. Čovek zabaci bat i on vide kako ogromno parče gvožđa pada na njegovo čelo. Svestan da je to poslednje što će u životu videti, poslednjom snagom načulji uši. Publika je urlala u transu, a bubnjevi se raspadaše od buke. Ponovo se nasmeši, zadovoljno. Bio je pravi gladijator. Učinio je da publika urla. I sad je bilo vreme da ode svojoj dragoj. Tup!
Još nekoliko trenutaka publika je pozdravljala mršavog mladića. On je bio heroj. Mahao im je, dok je izlazio iz arene. Gutao knedle i brisao znoj sa čela. Pa ipak se smešio, jer je publika tako htela. Istrčao je, klecajući kolenima. Publika je već ustajala, dok su dvojica roba nosila trup iz arene. Treći je ravnao pesak. Međusobno su pričali, brišući zadnjice i sklapajući lepeze. O kupusu, cenama na pijaci, stanju u državi, zgodnoj komšinici.
A onda, iz čista mira, iz ćefa, iz dosade, promeniše kanal.
Omča
Brojni dušebrižnici i bolećivci po dužnosti lupali su na vrata bolničkog toaleta. Ćutao sam. Ispred mene kapala je, u ujednačenom ritmu, kap po kap iz vodokotlića, nestajući u ponoru poda mnom, vidno izgrebanim, nikada ne oribane braon boje.
„Nailazi vizita, Milane! Izađi, popričaćemo…”- vrištala je sestra.
„Moraš biti na broju, Milane. Ne inati se!” – brundala je druga sestra.
Stezao sam konopac u ruci i ćutao i dalje. Vizita je ovde, izgleda, jako važna stvar. Ma kolike bolove i patnje imao, ma koliko ti se od bolesti raspadala utroba, ništa nije ni približno važno kao značaj koji pred pacijentima i osobljem ima skup lekara na jednom mestu. Ukoliko bi se neko i pobunio i ne bi bio na mestu određenom za pacijente, sve bi propalo. Sestre bi plakale, pacijenti gubili razum, a doktori… splasnuli bi i nestajali poput dečjeg sladoleda bačenog na vreo asfalt. Ne daj, Bože da neko nenajavljeno i bez odobrenja lekara u tom trenutku umre. Jer, „niko ne sme da umre dok mu znak ne da Svevišnji…“. Tako mi je uvek govorila baba.
Previše se šalim sa tako ozbiljnim stvarima. Svevišnji je dobar, Svevišnji je važan i potreban. Razgovarao sam sa njim već nekoliko puta. Nije mi dao odgovore na neka pitanja koja sam mu postavljao. Pitao sam ga jednom – zašto makar nemam bicikl, kao sva ostala deca? Ćutao je. Besan, rekao sam mu da ću bicikl kupiti sam, kad odrastem i zaradim novac. Smejao se. Ja sam u takvim situacijama, pred gromoglasnim smehom Svevišnjeg, uvek ćutao. Ipak treba poštovati onoga koji ti može izbrojati dane koji ti preostaju.
Svevišnji u mantilu mi je rekao sve što treba da znam. Od jakih lekova otkazuju mi organi. Koji, odlučiće kasnije. Možda me sada zove to da mi kaže? Ćutaću, ipak, zajedno sa ovim konopom u rukama. Četiri puta dnevno ubrizgavati nešto u organizam nije prirodno, makar ubrizgavao i vodu. Sladak šećer ubija moj organizam. I zauvek će, ma koliko mi beli mantil sa oreolom sveca otcepio vremena do kraja. Svakoga jutra, čim Sunce kucne na prozor, moram skočiti iz kreveta i dati sebi prvu dozu. Pa doručkovati. Nešto kasnije dati drugu dozu. Pa jesti. Pa dati dozu, pa ručati. Pogađate i za večeru isto. Četiri puta dnevno, svakoga dana, već godinama. Pržilo je to moj mali organizam, dok se nije sasvim istopio. Sad će Svevišnji doca reći šta je otišlo prvo, što ne mora ništa da znači, jer za njim će otići i nešto drugo i tako redom.
Klimam glavom, pokušavam da rasteram misli. Sve su potpuno neprimerene trenutku. Sad sam se setio bašte iza babine kuće, u proleće, kada već sve olista i onako zeleno miriše. Baba prži krofne u letnjoj kujni, ja bacam loptu ispred sebe i trčim za njom. Neki čudan zvuk zuji iznad moje glave, sve je bliži, ja bacam loptu i ponovo potrčim… i najednom – puf!!!!! Budim se među zelenim čaršavima, u nekoj beloj sobi, a beli mantili negoduju i vrte glavom. Ne znam koliko je vremena prošlo od zujanja aviona iznad moje glave, do bolničke postelje. Tada sam bio mali da shvatim, posle više nikome nije ni bilo važno da mi kaže. Tih su dana zujali avioni, ali niko se nije nadao bombi u dvorištu. Koja budala je iz belog sveta ponela bombetinu da je baci u tek procvetalu baštu iza kuće moje babe? Taj se nije lepo sabrao. Kažu, ta bomba i nije bila namenjena meni, niti mojoj babi (moja baba je dobra žena), već vojsci, odraslima i sasvim slučajno je pala baš u babino dvorište. Promašila je cilj. I ja sam bio srećan, tada, jer i moje noge i lopta ostali su čitavi. Samo je moj organizam prestao da pretvara jednu stvar u drugu i mora mu se pomoći. Četiri puta dnevno.
Da sam tada znao da je to tek početak mog druženja sa zelenim čaršavima i belim mantilima! Lupaj sestro, znam te bolje nego što misliš! Bio sam tu i pre nego što si se udala, pa kad si rodila dete, pa drugo, pa i sada kada ti polazi u školu ovo starije, toliko se dugo družimo da znaš mi koji nokat na nožnim prstima ne raste pravo, nego ga stalno čupaju, da me ne pojede gangrena.
„Umukni, kokoško!” – shvatih da sam dreknuo. Pokajah se zbog toga. Zarekao sam se da ću ovo obaviti u tišini.
„Milane, otvori, srce, razgovaraćemo…” -mjaukala je sestra.
Omča je stajala prelomljena, razvučena u kez. Milovao sam je jagodicama prstiju. Napolju su se čuli vrapci, unutra ovaj pokvareni vodokotlić. Svaki ružan događaj započinje divnim danom, kao što je ovaj. I taj dan, pričala mi je majka, bio je lep dan. Išli su na njivu, otac napred, majka za njim, sa vilama na ramenima. Sunce je pržilo, ali otac nije popuštao.
„Kad nešto počne, nisi ga mogao namoliti da prestane, dok se ne završi posao… ”- zašaputala bi majka. Ma, znala sam da nešto neće izaći na dobro… Taman da zamahnem vilom, kad iskoči iz trave, prokletnica! Crna, dugačka, debela… gledala me je pravo u oči i siktala… – majka bi se ovde uvek zajapurila. Tvoj otac je zamahnuo vilom i presekao je na pola. Znala sam da neće izaći na dobro… Predvečerje, visile su noge moga oca iza stajskih vrata. Iznad koza, visili su njegovi kraci. Niko ne može reći šta je bilo u njegovoj glavi. Bio je besan, bio je tužan, bio je sam. Kažu da imam lepe oči, iste njegove, barem je tako na slikama koje mi je pokazivala majka. Ne bih znao. Za mene, otac je samo ta slika. Možda nikada nije ni postojao. Možda se ceo ovaj svet igra sa mnom, bacajući mi neke požutele fotografije, tvrdeći da su to ljudi koji su me stvorili, bombe koje su me uništile, a zapravo me, s vremena na vreme, samo uspavljuju i dok spavam, menjaju stvarnost kako žele. U svakom slučaju, ne boli me duša. Ne može boleti duša za nečim što nisi ni imao. Tako mene ne boli duša za sopstvenim ocem.
Tiho je iza vrata. Vrištica je otišla da obiđe i druge pacijente. Vizita će proći, ne može jedan obešen u toaletu da promeni vasionski poredak. Tišina je uvek dobra za delanje. Vrti mi se u glavi, predugo gledam u ovu braon fleku ispod nogu. Eno ga, Svevišnji, maše omčom pred mojim očima. To je, valjda, taj znak. Namičem omču preko vrata i gutam knedlu.
Još ću jednom dati šansu sebi. Setih se babe, majke, šprica… setih se i pokojnog oca. I pomislim – ima li na ovom svetu još nešto da se dogodi, što će mi još jače stegnuti ovu omču oko vrata? Bolje da se ubijem što pre. I hrabro skočih. U govna, u ambis, u večiti mrak.
Tek su kasnije lekari i sestre, kada su završili svoje vizite i preglede, pokucali na moja vrata. Bacali su posle kletve, vređanja i krivicu. A ja sam samo ležao i smešio se. Ne znam, zaista, čemu. Ni ovde, ni tamo ohrabrenju nema mesta. Samo mrak, večiti mrak.
Dragana Ranđelović: Rođena 1979. godine u Ćupriji. Diplomirala i masterirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću u Beogradu. Objavljivala kratku prozu i poeziju za decu u časopisima i književnim blogovima. Živi i radi u Despotovcu.