Image default
Proza

Jelena Milošević – Jednog ženskog dana

Nije se znalo koliko ćemo još čekati. Mi žene, okupljene tu, u toj čekaonici, ni ružnoj, ni lepoj, ni običnoj čak, jer je čekaonica te vrste ipak na sebi svojstven način, neobična, barem za sve one koji nisu žensko. Dakle, nije se znalo koliko ćemo još čekati, jer pauza je trajala i trajala, a kada je već sasvim dotrajala, naši su se nervi, nervi već ranije iskidani, opet tu kidali i onda tako pokidani utakali u, ko zna sve čijim i kakvim sve nervima išarane zidove čekaonice, te čekaonice isključivo ženske. Da li bi valjalo napomenuti da je i ona, koju smo tako uporno i svakim se trenom činilo sve uzaludnije, koju smo, dakle, čekale, da je i ona bila upravo ona, tj. ginekološkinja, baš kao što su njih tri, od kojih nisam baš najbolje razumevala koja je tačno šta u radu i neradu, dakle, da li bi ipak valjalo napomenuti da su i njih tri, koje su pušile cigarete, distancirane iza debelog, masnog stakla i ispijale već drugu turu kafe, da li bi valjalo napomenuti da su i one dakle bile žene, kakve takve, sad nije moje da sudim? Nije se znalo koliko ćemo još čekati.A bilo nas je osami svaka je tačno znala svoj broj i tu nije bilo popuštanja ni nekog mogućeg učtivog preskakanja, jer godine koje nas jesu razdvajale i razvrstavale u bar nekoliko podgrupa, nisu bile neka naročita olakšavajuća okolnost. Moj broj je bio sedam, a godine trideset, što me je svrstavalo na samu ivicu čekanja i u neku relativnu sredinu starosti.

Kada sam nekih tri četvrt sata ranije otvorila velika staklena vrata i našla se unutar čekaonice, od njih šest koliko ih je bilo tada, samo je jedna, sićušna pegava brineta, kojoj je moglo biti između dvadeset pet i trideset pet godina, moju pojavu dočekala sa spontanim osmehom dobrodošlice. Ostalih pet su me, svaka na svoj način neprijateljski odmerile, neizostavljajući iz svojih pogleda ni najmanju sitnicu mog hoda, držanja, lica ili frizure.Jedna, otprilike mojih godina, obučena u crnuuskutrenerkukoja je sasvim prijanjala uz njeno mišićima nabijeno telo, moj je ulazak čak ispratila sa glasnim uzdahom negodovanja, koji se završio odmahivanjem glave i coktanjem – verovatno zbog razočarenja jer ja nisam ta čekana žena u belom mantilu, već neka sasvim druga žena. Kačket koji je imala na glavi, jednim nervoznim, odsečnim potezom obe ruke, natukla je još niže ka nosu, a zatim ustala i stala da se šeta uzduž i popreko po čekaonici, razgibavajući pritom vrat, naizmeničnim zabacivanjem glave čas u levu čas u desnu stranu. Sela sam kraj dve mlade devojke, koje su na prvi pogled ostavljale utisak da im je oko dvadeset pet, što će se malo kasnije pokazati kao pogrešno, jer im je zapravo bilo svegaosamnaest.Nisu bile sestre, mada su jako ličile jedna na drugu. Kosa, peglano ravna blajhano plava, nadograđeno dugačka, usne napućene, pućene i premazane rozikastim šljokičavim sjajem, veštački osmehbeljeno belih zuba, čokoladno lica ko zna koliko puta kvarcovano, iako su to zapravo bila dva lica,dva osmeha, dve kose. Štikle visoke, noge dugačke, a zadnjicatako čvrsto dignuta ka nebu, uprkos svim silama gravitacije, uprkos božje volje i nevolje ostalih, nesilikonskih devojaka. I dok su njih dve pućile svoje napućene usne, kako bi količina ubrizganog silikona bila izrazitija u svojoj punoći, ja se zagledah u gospođu koja je sedela ravno preko puta mene.Prijatnecrte lice, valovita, riđa kosablago uhvaćena šnalom u rep, dugi, prefinjeni prsti, nebojenih noktiju i jedan neupadljiv prsten, nalik burmi, s tim što se nalazio na srednjem prstu. Svakog je časa vlažnom maramicom prelazila preko kože svog dostjanstveno lepog lica i sakupljala sa njega graške znoja koji su iznova i iznova izbijali opet, tamo odakle ih je koji minut ranije uklonila. Bilo joj je nešto oko pedeset godina i mogla je biti kustos nekog muzeja, arheolog ili dizajner stilskog nameštaja, mislila sam, poželevši da se sa njom upoznam i popričam. U toj me je želji ipak zaustavljala napetost koja je zračila okolo nje kao neka mračna aura, aura sačinjena od godina i staža u bivstvu žene, aura klimaksa. Suzbih svoj interes ka njoj, rastopljena u sve krupnijim granulama znoja, jer naposletku shvatih da joj samo još ja falim sa svojim umnim pitanjima o kulturi.

Ubrzo nakon mog ulaska, u čekaonicu ušla je žena u nekim srednjim ili kasnim tridesetim, poslovično- ljubaznog izgleda i ponašanja, emancipovana po svim pravilima savremene žene koja je naučila da voli i vrednuje sebe, svoju karijeru, svoju slobodu, svoja prava, svoje vreme, svoju pamet, svoju ravnopravnost, svoj personaliti. Zanimalo ju je sijaset stvari počev od toga koja je poslednja u redu, od kada do kada je trajala pauza, gde je sestra, da li doktorka proziva ili se ulazi kad neko izađe, zatim kada je iz datih pitanja shvatila da doktorka uopšte nije iza belih vrata na kojoj je pisalo njeno ime, onda stade da postavlja još more nekih pitanja koja su razmatrala njen status, njena prava i slično. Onda je započela nešto kao apologiju abortusa. Nešto kao kako svaka žena sama treba da odluči hoće li dete ili ne i da se tu ne pita ni društvo ni poslodavac ni firma, kolege, ni bela kuga ni crkva pa ni muškarac. Branila je svoju tezu baš kao da je neko sve vreme žustro napada, međutim, osim njenog, nijedan se glas nije čuo u toj našoj čekaonici i ja intuitivno zaključih da je razlog njenog dolaska upravo taj, beba koju je osećala kako raste u njoj i sa kojom očito nije znala šta da radi. I kad je već jenjavala njena rasprava u kojoj je ona zapravo zastupala obe strane, začu se nežni glasić pegave ženice:

„ Da li znate možda kakva su prava žene koja ne može da ima dece?“

Poslovna žena sa jasnim stavom o svemu, stade odmah da razlaže nešto u prilog odgovoru na to pitanje, dok je ja ne munuh blago laktom o njenu koščatu ruku. Hvala nebesima, odmah je shvatila da koštunjava ženica nije pokrenula neku tek političko-društvenu debatu, već da je tim kratkim pitanjem iznela srž svoga problema, nemoći i bola, te da je vreme da zaćuti o tom.

Zatim, u prostoriju uđe devojčica od svega nekih dvanaest godina. Imala je sasvim obično lice, jedno od onih koje se mogu videti i deset puta, a da se opet ne zapamte, da se uvek mogu pomešati sa nekim sličnim, zapravo nekim istim takvim običnim licem. Držanje joj je bilo istovetno, sasvim u skladu sa običnošću kojom je zračila.Začudila sam se otkuda ona, tako mlada, takoreći još dete, otkuda ona tako obična u ovoj jedinstvenoj čekaonici i zašto. Da li je moguće da je i njeno vreme već počelo, vreme da postane žena, vreme koje će je bez štedenja gutati i proždirati samo sobom u tom večno bezvremenom redu ženskog čekanja? Šta je nju moglo mučiti i dovesti je ovamo među nas devojke i žene, nju još tako divno devojčicu? Prvo krvarenje? Možda je do maločas, ništa ne sluteći, bezbrižno vozila svoj bicikl ili se kotrljala ulicama na rolerima, kada je osetila kako se njeno međunožje puni nekom gustom vlažnom tečnošću i kako ta vlažna stvar lagano počinje da kaplje iz nje. Možda se uplašila kada je na svojim prstima ugledala tragove krvi koju je niko nikada nije pitao da li želi da pusti iz sebe i vidi svojim očima, možda se stresla od težine tog mirisa, tog svog novog mirisa okrvavljenog, tog mirisa koji privlači džukele po ulicama i odbija sve ljubitelje dobrog ukusa, tog nečistog, ženskog. Možda je ipak samo pogrešila sprat, zalutala sasvim slučajno među nas, pre svog vremena, možda je nekim kosmičkim promislima u traženju ko zna čega, zapravo nabasala na susret sa nama, budućim verzijama sebe.

Nije se znalo koliko ćemo još čekati i krv je stala da se, odasvud, iz nas, da se lagano sakuplja, da se nabira, da se međusobno prepoznaje, krv naša ženska. Devojci u crnoj trenerci, koja je već petnaestak minuta svojim koracima neumorno ispisivala kružnice po pločicama poda naše čekaonice, odjednom je prevršilo meru podnosivosti i ona stade da se smeje, glasnim i moćnim, kao zvona jakim kikotom. Sve smo se i mahinalno, automatski zagledale u nju. Primetila sam tad da taj sportsko-vojnički dres kod otkriva već pri drugom pogledu lice sasvim toplo, moglo bi se reći čak i nežno, obraze na kojim su blistale dve jamice-smejalice, usneprirodno crvene i oči živo-plave, boje neba, mora i vedrine.

„ Dakle doktorka, hoćeš li svršiti više?!“ procedila je umorno.

Mi žene, devojke i ona devojčica s nama, u prvi se mah kao malo zbunismo i snebivasmo se da se oglasimo komentarom iako, kladim se, sve poželesmo baš da kažemo nešto slično.A onda, ona koštunjava koja je svojim pegavim licešcem podsećala na Saru Kej doda iznenada:

„Zaista, da je i triput radila one stvari, do sad bi već završila“! „One stvari“ pegava ženica izgovorila je tiše u odnosu na ostatak rečenice, onako poverenički, da ostane među nama, iako osim nas tu i nije bilo nikog, jer su u tom trenutku one tri belo-mantilašice, mašući ko zna čijim zdravstvenim kartonima kao svojim ličnim trofejima, nestale kud koja iza vrata rabacanih dužinom krivudavog hodnika.

Na tu smo se opasku odmah sve nasmejale. Nasmejala se i devojčica, koja je uprkos godinama i neiskustvu (barem sam se ja jako nadala postojanju njenog neiskustva iz date oblasti, tražeći potvrdu opstanka bar nekakvih moralnih tragova u današnjem bestragu) izgleda sasvim jasno razumela o kojim se to „onim“ stvarima ovde priča. Smeh, svakoj od nas tako potreban, došao je u pravi čas i sve smo se mi, devojčice, devojke, žene, lako predale njegovoj zanosnoj moći. Za trenutak, svi naši pojedninačni problemi, oni koji su nas doveli u tu čekaonicu, odlepršali su na bezbrižnim krilima smeha, zajedničkog, združenog, našeg ženskog smeha, mada je ironija bila što smo se smejale nikom drugom do upravo jednoj ženi, pa samim tim je taj smeh bio nešto kao pseudo-smeh ili tzv. samo-podsmeh. Ipak, ni on nije potrajao. Jedna od blondica, možda ona koja bi bila sasvim, sasvim lepa, kada bi joj se odstranili svi umeci i dodaci, možda i sasvim bez loših namera promrmlja svojim sočnim glasićem:

„Ma, vi mislite da nju uopšte neko hoće u njenim godinama?“ zaboravivši valjda da je među nama prisutna jedna u tim nekim godinama za koje se postavlja pitanje hoće li ih ko. Reakcija lepe žene od kulture koja se već sasvim kupala u znoju, razume se nije izostala.

„Dete, a ti gledaj da te ne dobiju baš svi u tvojim godinama!“

„Ha-ha-ha“, blago se kao zakikota blondica, „za Vašu informaciju gospođo, od svih tih koji me hoće, tu se opet zakikota, ovaj put još više nadmeno, „ ja sam bila samo sa jednim“ pobednički je objavila, napućivši svoje usne toliko da se, meni barem učini, da je gornjom umalo dotakla ivicu, inače malenog nosa.

„Ma da, možda sa jednim po noći“, lepotica-dama, zakoluta znojnim očima u nemarno neskrivenom neverovanju u dati iskaz.

„Ako baš hoćete da znate, ja sam noćas izgubila nevinost a ovde sam došla samo iz razloga prekomernog krvarenja!“ ispovedi se javno blondica svečano-likujućim glasom raskrstivši i opet prekrstivši noge na drugu stranu. A blondica dva ne izdraža, već pridoda:

„Ja sam sa njom, samo da joj pravim društvo“!

Sve su žene ćutale, uključujući i klimakteričnu ženu od kulture, koja je doduše za sebe nešto kao mrmoljila, pokazujući da baš i ne veruje do kraja u to šta ove blondice tu pričaju.

„E žene, žene“, reče devojka u crnoj trenerci nekako pomirljivo i razgaljeno, baš kao da je maločas drmunala jednu ljutu i s Ciganima namerava da zapeva neku sevdalinku, „ žene, žene, jebene, nejebene, krvave smo ti mi žene. “

Neočekivana filozofija, jednostavne devojke od sporta i akcije zaintrigira me više za njen slučaj. Šta je nju moglo dovesti ovde?Gubitak nevinosti nije sigurno jer ipak je već imala previše godina da bi krvarila od probijenog himena. Da nije možda trudna? Neee, ona svakako ne bi izdržala da se ne oglasi tokom tirade poslovne žene o za i protiv argumentima vezanim za abortus. Dakle, u pitanju je bilo nešto treće.Možda isuviše jaka i obilna krvarenja? Odlivi? Bolni mesečni ciklusi koje ne može da podnese bez inekcija za umirenje bolova? A možda su bolni njeni odnosi sa muškarcima? Možda je isuviše uska, isuviše nežna njena vagina da u sebe prima ud veličine bahatosti i nehata, možda je zbog svog vojničkog izraza neshvaćena i tretirana onako kako ne treba? Možda ima infekciju ili neku vrstu polnog oboljenja, dobijenog od baš nekog takvog koji nije umeo da prozre malo dublje ispod tog ponašanja muškarače? Ne znam zašto, ali već sam sebe lagano ubeđivala kako u njenom slučaju stvar definitivno mora poticati od muškaraca, baš zato što je takva pretpostavka u tako očiglednoj suprotnosti njenoj pojavi.

Onda se setih svog razloga dolaska. Rutinska provera je ono što reći ću ženi u belom mantilu u času kad me jednom bude prozvala, a zapravobiće to nešto kao simulacija istine, jer sam tuzapravo da bih napisala ovu priču. Priču koja će biti krvava od žena, jer ženska je krv ona koja najzad zaslužuje da bude napisana. Ženska je krv njena prirodna nutrina čije je izlivanje prenosi u svaki naredni stupanj razvoja,ženska je krv istrajna i dosledna, ona koja nikad ne ostavlja na cedilu i uvek sobom prečišćava puteve koji vode od detinjstva ka devojaštvu, od nevinosti ka muškarcu, od muškarca ka detetu, od deteta ka babi koja će na svom umornom kolenu nunati neko novo čeljade koje tek kreće u svoju bitku života. Ženska je krv, mada joj se to priznanje nikad ili samo uz uzdahe gađenja daje,ta koja je neophodna da bi rađanja bilo, njena je misija stvaralačkai plodna,sva od snage i bujice života, sasvim suprotna od one druge, ratničke, osvajačko-braniteljske, razaračke, muške krvi koja se još naziva i smrt. Ženska je krv stvarna…u mislima me prekide doktorka koja uđe u čekaonicu.

Pogledom nas je obuhvatila u jednom mračnom trenu i meni odmah bi jasno da iako je uzrok njenog nestanka zaista bio seks, onda je taj bio prilično loš. Jasno se video trag nesreće ispisan u dubokoj bori koja je grizla celu dužinu njenog visokog čela, nesreće naročitog tipa, onog koji na ženinu kožu utiskuje isključivo muškarac, sad dal zbog lošeg seksa il zbog dobrog koje- kuda sa ko zna kojima, dal zbog dece koje imaju zajedno, a brine o njima ona, dok se on sa njima samo igra, il zbog dece koju ne sme da ima jer će izgubiti posao u društvu ravnopravnih muškaraca, dal zbog čistog nerazumevanja između reči ljubav i seks, njenog nerazdvajanja i njegovog banalizovanja, dal zbog nečeg drugog, tek bilo je jasno da je ta bora bila muška. Pomislih, takvu vrstu bora nijedna estetska hirururgija neće moći da ispegla sa ženskog lica, uzaludno bi bilo proliti krv radi toga. I bi mi žao, zbog nje koja je kasnila, zbog nas koje smo čekale, zbog devojčice koja još nije, ali će nesumnjivo jednom biti žena. Bi mi žao zbog svih nas koje se od davnina smenjujemo u toj čekaonici, čekaonici isključivo ženskoj, mada nije poznato da je jačem polu ikada zabranjen pristup. Potom izvadih blok i olovku i stadoh da pišem.


Jelena Milošević iz Beograda, rođena 1980. Zavrsila FDU, odsek dramaturgija. Objavila kratak roman Mračna strana uma i više priča i drama u časopisima poput Avangrad, Etna, Znak…


Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza

Povezani članci

Ivana Maksić – Antipod i antidot

Dragana Matović – Rašomonska seksalica 

Mustafa Smajlović – Prst

Ostavite komentar