Image default
Proza

Emina Marovac Hulusić, Verisimilitude

      Verisimilitude

 

There is no one reality. Each of us lives in a separate universe.  That’s not speaking metaphorically. This is the hypothesis of the stark nature of reality suggested by recent developments in quantum physics. Reality in a dynamic universe is non-objective.  Consciousness is the only reality.

 

I opet sam se slomila; anksioznost, koju je gušila i nije dala da pisne kao silovatelj svojoj žrtvi,  je ipak probila, kao što uvek negde mora da izađe – voda, energija, duh: strahovite anticipacije što razaraju san. Umesto da se pomoli Bogu, počela sam da pišem.

Gde je to moglo biti; razarajuća stvarnost, ili možda vizura (taj termin je koristila, pokupljen iz teorije naturalizma), koja je već razorila stvarnost odavno, svojim jednostranim viđenjem, i još gore, užasnim strahom da još neko gleda isto, ali tumači drugačije, sasvim drugačije, možda bezazlenije, možda sasvim glupo i naivno, možda sa pogledom koji je transecentalno odobren i  a k t u a l – an, u komparaciji, gde je jačina njenog varirala od inferiornog pogleda idiota, do pogleda mudraca ili hipersenzitivne lude; gde je mogla biti istinitost, z b i lj a u svoj svojoj punoći, ta jedina večna bol koja me tišti, a trudila sam se da upoznam sve te ljude, i život koji je kuljao iz njih, ali ipak i nije bilo tu života, rekla je

I onda sam pokušavala da shvatim, a osećao se stid zbog, osećam se kao da me je stid zbog svoje ženskosti, jer nije bilo razloga, nije bilo niti jednog s t v a r n o g razloga, da se ne oseća dobro, i kako to onda objasniti, a da ne pomisle da je luda, ili u nekom zanosu, zato što sam uzela previše slobode

Rekla je,

Pridrži, moraću da pričam o običnim stvarima, i da se smejem, ali ću iskreno da se smejem, nisam baš toliko n e k o n e k t o v a n a, samo zbunjena tolikim putevima

I zašto, rekla je

Zašto se niko ne buni,

Zar je svima sve jasno, i svetlo, i osećaju ušuškanost iskrenosti i staloženosti (neku vrstu  sopstvene tube, niz koje se oni kao loptice kotrljaju, savršene veličine, gde niti jedan milimetar ne štrči niti fali, pa se onda kao u crtanim filmovima, sve uzročno-posledične veze spojene, u savršenom pritiscima dešava baš onako  k a k o  bi  t r e b a l o, proračunato ali samo zato što su uspeli da otkriju svoju jedinstvenu formulu, ili im je  d a t a  m i l o š ć u.)

Pitala je.

Kuljajuća stvarnost  zapljuskuje, guši, ulazi kroz sve prolaze, vrata percepcije; nisu to samo čula (dodiri, ah, dodiri, skamenjeni)

Belutak,

Dodir, koji se  zapravo  o s e ć a

Kako ne čuti, kako pobeći od muzike,

I to ne samo ton, suv, hladan

Zvuk koji se zapravo  o s e ć a

Glad koja žvaće

Gorko slatko ljuto

Ukus koji se zapravo  o s e ć a

Bez naočara-sočiva

Zamućen

Pogled koji zapravo  o s e ć a,

Više bih volela da sam praznog mozga nego praznog srca. Ali um je razbacivao misli, kao pomahnitalo kuče koje cepa loptu, kidao svaku stvar: koja se desila koja se dešava koja je mogla da se desi koja će se desiti koja se neće desiti,

i pritajeno stidljivo čudo koje čuči negde kao zaglupljena nevesta i verovatno nikada neće izaći iz svog ćoška. Pisanje zbog bolesti,

uprkos bolesti, pisanje koje neguje bolest, bolest koja neguje pisanje, čitanje čitanje čitanje pisanje

čitanje Da sam bar zapisala sve knjige koje sam pročitala, a koliko ih je tek zaboravila

nepročitane nenapisane / te reči bi više odgovarale muškarcu, intelektualcu. Velikog ega, rekla je, rekla sam vam.  Umanji, umanji svoj ego toliko da neguješ u sebi novo biće nepoznato, malog  još-ne-o v o z e m a lj c a, koji raste od jedne ćelije, od jedne jedine ćelije i pomera tvoje organe iznutra, gura ih, ti praviš mesto za to biće koje raste u tebi, i srećan si srećan, reci to, reci bilo kom muškarcu, da zamisli, da umanji svoj ego toliko, da  v o l i nešto što još ne postoji, što pomera organe, kosti, pritiska bešiku, i da  v o l i, da neguje, reci.


Emina Marovac Hulusić, diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Rođena u Novom Pazaru, živela u Beogradu, Sarajevu, Parizu i od 2018. živi u Bornmutu u Engleskoj gde pohađa Person-centred psihoterapeutsku školu.

 


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte ostale članke objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Zoran Skiljević, Legenda o svilenom i četrdeset vrdalama

Tihana Tica – Dan moje smrti

Dejan Atanacković, Ljudožder

Ostavite komentar