Ostatak puta vodi ga kroz šumu.
Dok je dovde dolazio, preko livada, potoka i strmina, nije ni slutio da će ga uhvatiti mrak.
Počeo je da pešači, a nije bio svestan koje je doba, i nije primetio da mu svetle misli cure iz glave, i napuštaju ga, prateći zalazak sunca… Ostavljale su za sobom samo tamne kaplje, koje ga natapaju, strpljivo, i koje sada postaju krupnije, dok se spušta zemljanim putem između zgusnutih stabala.
Oblici postaju mutni i nejasni…
Pita se kako je moguće da mu se veče privuklo tako neosetno i lukavo, donoseći tminu, koja ga sve smelije guta. Golica ga jezicima sa svih strana, i zavlači mu se pod rukave, i nogavice… Još malo pa će se uvući i pod kožu, čini mu se – izgubiće onda snagu i pašće na zemlju, a tama će da ga izjede, pošto mu njeni sokovi smekšaju meso i kosti.
Prešao je već nekoliko desetina metara stupajući sve dublje u gustiš. Nelagoda koja mu se vajka u grlu sada već postaje opipljiva, tvrda – pretvara se u knedle.
I odjednom shvata zašto.
Shvata da je ovo – ta noć…
I odmahuje glavom i sikće psovke, tera besmislice iz glave, i govori sebi da nije balavac da se plaši mraka. Treba još dosta da hoda kroz šumu – kuća mu je daleko – i sasvim će se spustiti noć, ali nema nikakvog razloga da zebnja narasta, i da postaje ovako…
Nepodnošljiva!… Najednom stane.
Šta je to, sad? Šta ga je spopalo?
Treba samo da siđe nizbrdo, kroz mrak, i ništa više – samo mrak – pa šta?! – neka je mrak!
Mrak nije živ!
Ali jeste!
Eno ga!
Vidi kako mu se prikrada, između stabala!
Vidi majušno telo od najcrnjeg Mraka, kako se šunja. Potom već počinje da trčkara. Zna da je primećeno, to telašce, i sada više i ne haje. Skakuće kao dete i posmatra ga i smeje se – taj mu podrugljivi, nadmeni kikot ispunjava um, i briše sve ostalo…
Zar je ovo ta noć?
Ne!
Samo umišlja. Jašta! U strahu su velike oči, i zato on strah goni – ne trebaš mi, kaže mu, niko te nije zvao. Nastavlja odlučno da hoda, tapkajući opancima po zemlji.
Ali telašce u kojem je skupljena najgušća tama i dalje je tu negde – oko njega – među stablima – prati ga – i on to zna.
Ponovo ga ugleda.
Pa telašce ponovo nestane.
Čas je levo – čas desno. Uhvati ga krajičkom oka, pa ubrza korak, kao da od Mraka može da se pobegne.
Pa opet staje, i zagleda se u Mrak, jer ga ponovo vidi sasvim jasno – te užasne obrise uskih ramena i loptaste glave i nemirnih udova – a usne mu podrhtavaju, propuštajući slabašne uzdahe.
Da, ovo je ta noć…
Rovari po sebi tražeći mrvice snage, i skuplja ih na gomilu. Nešto prepukne u njemu. I uspeva da Mu se smeje, pun hrabrosti, i smeh para tišinu. Ruga se Mraku, i govori mu da ne postoji – da mu ništa ne može – u zoru da će da nestane, a on će se probuditi u postelji, pod jorganom, kao i svakog jutra, i neće se ni sećati da Ga je video. I smeje se – i sebi i telašcu – jer ono ne postoji – i nastavlja da hoda – koraci iznova trupkaju, brzo i smelo.
Sve dok se malena prilika ne ispreči pred njim.
Upliće mu se u noge, pre no što stigne bilo šta i da pomisli – i sad oseća Mrak poput konopaca – oko listova – i pokušava da hoda dalje, a ne može – sputan je – i kreće se mic po mic.
A Mrak počinje da bubri i narasta. Ti konopci postaju deblji i sada ih oseća kao šake koje mu stiskaju noge i lagano mile naviše. Ne može više ni makac da načini jer ga stežu snažno, obuhvatajući i butine, a potom i trup. Nekakva promaja struji oko njega i najednom shvata da nema tlo pod nogama. Da ga nosi ogromna, crna ruka.
Granje i lišće šibaju ga po licu i telu – prohuje kroz prste Mraka i šibaju mu trbuh i glavu i noge – a onda stisak popušta, i najednom zatiče sebe na vrhu krošnje. Zakačen je na najvišu granu, koja mu je provučena ispod džempera, i žulja mu leđa, dok se sumanuto ljulja. Drvo je jedno od najviših, pa odatle vidi kuće – tamo, u daljini, iza šume – kuće u snu i kuće čiji prozori još sijaju – i urla! – jer diva više nema – a grana na kojoj visi uvija se u širokim lukovima, i crno granje prepliće se pod njim, u neprekidnom, suludom šuštanju…
Sve dok ponovo ne oseti dodir ogromne šake… I kroz glavu mu najednom prohuji. Ovo jeste ta noć… noć suočenja, noć kazne. A nije verovao da to stvarno može doći! Besmislice za budale – bio je ubeđen! Ali misli ga sada žderu – postaje svesniji nego ikad – on je loš čovek, pakostan, zavidljiv, netrpeljiv – zao.
Hladno je, ali znoj pun gađenja izbija mu kroz kožu. Iznutrice mu guta plamen, pa steže led – i misli: ne mogu više da podnesem – i poželi da umre istog časa, da nestane…
…ali nastavlja da živi, i prošlost ga grize, iznutra…
Div ga nosi dalje. Lebdi visoko, iznad krošnji, i vidi maltene čitavo selo, bližeći se kućama.
Šaka se otvara, i spušta ga na jedan od krovova. Čvrsto se hvata za dimnjak da se ne bi skotrljao niz crepove i pao u dvorište, pred vrata. A dok grli dimnjak, čuje odozdo glasove komšija. Seća se šta im je učinio. I šta je činio drugima… šta je sve činio, i šta mu je sve praštano… i pita se – da li je stvarno praštano!? – i misli: oni su praštali, možda, ali Mrak nije – pa pritiska čelo jače uz cigle, i želi da zamahne glavom i udari, da je rascopa, da teške misli iscure, i da ih zamene ništavilo i zaborav i spokoj…
…ali Mrak ga nosi dalje – na novi krov – i tu ga ne ostavlja dugo – već, na Njegovom dlanu, lebdi dalje preko sela – i pokušava da nađe hrabru misao, vedru misao, svetlu misao – ali Mrak sve takve gnječi i pretvara u kašu.
I ta mu se kaša sliva u grlo i guši – pa izbija iz ušiju i preplavi ga celog – pa se opet sjuri u glavu i podseća – da je pakostan, zloban, netrpeljiv, sitničav – loš čovek.
I gnječiće ga Mrak tako celu noć, nad selom.
A sutra neće ni moći da se seti kuda ga je sve nosio.
Probudiće se na strmoj livadi, u blizini svoje kuće, a glava će mu biti teška kao posle mučnog sna, i još teža. Ustaće na klecave noge, i drhtati u isprekidanim slikama – u prizorima koje je sinoć video – i mislima koje će nastaviti da ga progone.
Otići će polako kući, i čim uđe u predsoblje čuće ženu kako viče iz kujne. Je l’ to on!? I gde se smucao celu noć, nesreća jedna, i šta je radio – noge su joj se odsekle jadnoj! Ciknuće kada ga ugleda, i jedva će ga prepoznati, kao i svi koje će kasnije, u toku dana, sresti.
I sebi će izgledati nepoznato, kada pogleda odraz u ogledalu. Jer: videće smežurano lice, desetak godina starije od onog koje je nosio juče. I osetiće, gledajući, da Mrak još titra u njemu. Da mu ispunjava vene umesto krvi, pluća umesto vazduha, da se ogleda u očima umesto duše, i da ga odatle – znaće, najednom, pouzdano – više ništa i nikada ne može ukloniti.
I shvatiće, još, da je oduvek tu i bio – lukavo skriven, strpljiv, i neprekidno budan.
Filip Rogović rođen je 1987. godine u Beogradu. Završio novinarski smer na Fakultetu političkih nauka. Pisao za više dnevnih listova, a prikaze knjiga, intervjue i priče objavljivao u časopisima, fanzinima i na sajtovima kao što su Književna fantastika, Gradina, Emitor, Popboks i drugi. Više njegovih priča zastupljeno je u antologijama kluba ljubitelja fantastike Lazar Komarčić i izdavačke kuće Paladin. Prva samostalna zbirka priča, pod nazivom „Gnušanje“, objavljena mu je u okrviru edicije „Prva knjiga“ Matice srpske, 2015. godine.