Image default
Proza

Goran Segedinac – Glad

Glad ubija.

Već deset dana nismo ništa okusili. Čujem očeve korake na spratu, dok  bezuspešno pokušava da siđe. Majka se sklupčala na kauču, teško se pomera. Ruka joj se povremeno uzdigne poput umorne zmije, samo da bi ponovo pala na grudi. Nema veze, shvatam šta je htela da postigne. Umiruje me.

Tata neće sići pre večeri.

Oduvek je imao gadnu narav, jedan od onih što ni po cenu svog života ne odustaju od onoga što su zacrtali. Incident nas je dočekao nespremne, ali on se i dalje ponašao kao da drži sve konce u rukama. Surovi despot. Teror kome smo pripadale. Dok nismo ovoliko izgladneli, silazio je češće. Naviknute da ga slepo slušamo, sledile smo ga u potrazi za preostalom hranom. Uzalud smo molile da krenemo dalje od komšiluka, sa ostalima, da potražimo sigurnost i utehu u grupama onih sa kojima delimo nesreću. Bledo bi nas gledao, a potom se okrenuo i  uputio natrag. Vraćale smo se potištene i slabe, i do dugo u noć razmišljale o begu. Nije bilo lako odbaciti pravila po kojima smo živele, njegov autoritet je čak i u ovakvim okolnostima suvereno vladao nama. Nismo imale hrabrosti da iskoristimo šansu dok je u nama još uvek bilo snage. Sada je kasno.

Kroz prorede dasaka na zamandaljenom prozoru gledam dom Mitrovića. Najbrojnija familija u komšiluku. Lica boje sreće, u potpunom kontrastu s onim što je postojalo iza naših zidova. Znam da ih više nema, taj objekat je pust koliko i svi ostali koji nas okružuju. Ono što mi nismo uspeli da ugrabimo, počistile su grupe u prolazu, iste one od kojih nas je otac bezrazložno skrivao. Pokušavam da shvatim njegovu surovost, da opravdam sebičnost, pronađem makar jedan dostojanstven razlog tolikoj posesivnosti. Zar ni ovakve okolnosti u njemu nisu budile  samilost? Kao u bunilu ponovo preživljavam erupcije njegovog gneva, prisustvujem svađama, skrivam se u mraku dok slušam majčine jecaje. On glasno hrče, ona mi šapuće. Bila je siroče, a on je prepoznao njenu slabost i vešto je iskoristio poput svakog dobrog grabljivca. Govorila je da voli samo mene, i da je spremna da plati svaku cenu kako bi mogla da ponovo živi kroz moju sreću. Da li bi imala hrabrosti da to i učini, ne znam. Ono što se dogodilo, niko od nas nije mogao da očekuje. Sada kada umiremo, i dalje smo nemoćne da prekinemo njegovu igru. Okovi straha, naposletku su nas povukli na dno. Samo on je živ, jači i od gladi koja me razdire.

Komšijska kuća kao da mi se ruga. Često sam gledala njihovu decu. Ti topli osmesi, za mene nisu bili ništa drugo nego podsetnik na ono što me čeka iza zatvorenih vrata. Ne mogu a da se ne zapitam da li su bili svesni svoje sreće kada se sudbina poigrala sa njima. Da sam mogla da budem na njihovom mestu, ne bi mi bilo žao. Divno je kada imaš za čim da čezneš. Naročito onda kada pogledaš smrt u oči.

Ne mogu da izdržim više. Sve je izgubljeno, i sa čudnovatim mirom prihvatam činjenicu da mi je svejedno koliko ću još da živim. Glad me nosi na svojim burnim talasima, poigrava se sa udovima i vuče ka zemlji. Uskoro je više neću biti svesna. Ovo je možda i poslednje veče u kome ću videti mrski lik oca kako se vuče niz stepenice u bezumnom pokušaju da nam naredi da lutamo. Ako je preostao još i najmanji trun hrane, pronaći ću je pre njega. Učiniću to za nju koja nepomično leži. Ako već ne mogu da promenim konačan ishod, promeniću put kojim idemo ka njemu.

 Pazim koliko mogu da je ne uznemirim, i iskradam se na ulicu. Odbijam se od dovratak i posrćem dok mi se oči navikavaju na svetlost. U blizini  nema ničega, moram poći dalje, moram odmeriti svaki korak kako bih mogla da se vratim i pokažem joj šta sam učinila.Ako me sreća posluži, doneću i njoj, nateraću je da pojede pre nego što naš mučitelj uspe da primeti šta sam učinila. Ona mora saznati da smo ga prevarile. Pre nego što zauvek ode.

Vetar me šiba mirisima, čini da se izgubljeno okrećem u mestu nemoćna da odredim pravac. Glad i strah se bore za prevlast,  Zastrašujuća je borba koja mi kida telo. Pokušavam da potrčim ali padam, ječim od nagona koji me podstiče da grabim dalje ka nedostižnom opstanku. Nisam mogla ni da zamislim da je još uvek toliko jako u meni. Drhtim od pomisli šta bi joj mogao učiniti kada shvati da me nema. Negde u daljini postoji šansa za koju nemam potrebnu snagu, iza mene samo izvesnost koju i pored užasa kojim je obmotana poznajem dobro.

Očajnički pokušavam da očuvam ravnotežu. Nisam uspela da odmaknem daleko. Vratiću se pre nego što iko primeti da me nije bilo. Sklupčaću se kraj nje i vreme će prestati da postoji. Sinoć je odustao od svojih namera, ne zbog samilosti već sopstvene nemoći. Poslednjih dana ubrzano slabimo, lišeni svake zalihe koju smo zadržali u telu. Večeras će snage biti još manje, a dani koji dolaze nesumnjivo će doneti blagoslov nepostojanja. Samo treba izdržati, to je jedini izlaz koji je siguran. Koračam polako i obećavam sebi da će sve biti u redu.  Očajnički željna da se domognem cilja, gotovo da sam nesvesna pada, i trenutka kada gubim svest.

 Budim se tek u sumrak. Saplela sam se na samom pragu. Da li je još uvek živa? Klecavim pokretima prilazim vratima i grebem u pokušaju da ih otvorim. Kada brava konačno popusti, skoro da puzim. Majka je i dalje na istom mestu, ali više ne leži. Pokušavam da pustim glas, raznesena pretpostavkom o mukama koje je morala da trpi kako bi se uspravila u sedeći položaj. Osmehuje mi se dok joj prilazim. Drhtava ruka čini jedva primetan pokret u pokušaju pomeranja kućne haljine kojom je pokrivena. Podbula koža belasa se pod slabim svetlom, ali je njen pogled i dalje živ. Samo jedan pogled dovoljan je da shvatim šta želi, i gotovo da se gubim pod njegovom silinom. Ne može biti, to jednostavno nije način. Spuštam joj glavu na krilo, nemoćna da prihvatim ono što budi u meni. Jedan lagan majčinski dodir, je sve što je potrebno da bih prestala da se kontrolišem. Grizem duboko, kao što sam učinila sa Mitrovićevim kćerima, dok se ona gostila sa ostacima roditelja. Ovaj put nema krika, samo gnjecavo meso, hladno i beskrvno. Ali, nadolazeći osećaj sitosti je neopisiv.

 Prekidam tek kada čujem zvuk sa sprata. Uspravljam se, ponovo jaka. Nema razloga da bežim. Pitam se kako će reagovati kada se spusti, i shvati da nas je izgubio.  Hoće li glad trijumfovati nad ostvarenjem njegovog najvećeg straha? Kako god bilo, neću mu dopustiti da se nahrani. Raskomadaću ga pre nego što je ponovo iskoristi.

Potom ću jesti.

A onda ću razmisliti o svemu, napokon slobodna.


Goran Segedinac je rođen 1984. godine u Sarajevu. Diplomirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njegove priče iz domena horora i fantastike objavljivane su u zbirci Gradske priče 3 – Fantastika, rumunskom časopisu Europa i fanzinu Emitor. Pričom Nedonošče 2009. godine je osvojio prvo mesto na konkursu za horor priču u organizaciji sajta Eniaroyah.com. Godine 2010. objavio je zbirku kratkih proznih ostvarenja Iznutra (Vega Media, Novi Sad). Živi i stvara u Novom Sadu.

 

 


Autorka naslovne fotografije: Marten Newhall

Ovaj članak je objavljen u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Jelica Kiso – Vitomirova praznina

Povezani članci

Lucija Butković – Majko

Miloš Ristić – Rasadničke priče

Jagoda Nikačević – Gola trka

Ostavite komentar