Sa Ninom Živančević (pesnikinjom), Anom Rostokinom (prevoditeljkom), Anom Seferović (pesnikinjom), Kejti Voznicki (multimedijalnom umetnicom), Eminom Marovac Hulusić (pesnikinjom) razgovarali smo o trenucima borbe koju sa sobom nosi odluka o preseljenju, o borbi koja joj je prethodila, ali i o novom tlu, o novom jeziku, o “starom” glasu u novoj zemlji…
S čime ste se borili pre nego što ste otišli iz svoje zemlje?
Ana Rostokina: Ta borba jeste bila suptilna, ali ipak prava. Kao jako mlada osoba morala sam da se borim za pravo da budem ono što sam duboko u sebi znala jesam. U jednom merkantilnom društvu čitanje i pisanje poezije nisu bili popularni afiniteti. Merilo za uspeh su bile materijalne vrednosti koje mi nisu bile bliske. S druge strane, među mojim vršnjacima u Rusiji postojao je veliki strah od neuspeha, a postojao je i određeni pritisak tuđih velikih očekivanja. U toj borbi uspela sam samo donekle, upisala sam strane jezike, koji su za moju sredinu bili društveno prihvatljivi jer, kao što mi je rekla sada već pokojna baba, „od toga može da se živi“. Nagon za slobodom sam ostvarivala kroz putovanja. Sada mislim da je moj dolazak u Srbiju umnogome bio posledica želje da se oslobodim pritiska sredine.
Nina Živančević: Kada sam odlazila iz Srbije, ali i bilo gde drugde, uvek sam se borila sa glupošću, malograđanštinom i provincijalizmom.
Emina Marovac Hulusić: Period pre nego što sam otišla bio je pun promena i prilagođavanja – na novi grad, zajednički život, upoznavanje novih ljudi, beskrajno traženje posla, navikavanje na moje trudničko telo. Borila sam se sa beskrajnom birokratijom pošto sam se iz Srbije preselila u BiH. Konstantna i svakodnevna borba je bila sa raznoraznim apsurdima. To je trajalo oko dve godine i rešili smo – muž, sin od godinu i po i još jedan u stomaku – da odemo u Pariz. Bez razmišljanja. Bez planiranja. Bez sigurnog stana, ali ipak sa sigurnim poslom. Sve nam je bilo spakovano u dva kofera. I tek tada smo krenuli u borbu koja je imala smisao i davala rezultate. Posle dve i po godine, došlo je vreme za dalje premeštanje i dolazak u Englesku. Tada se naša borba umirila i počeli smo da beremo plodove našeg truda.
Kejti Voznicki: Pre nego što sam otišla iz Amerike bila sam u priličnom bedaku. Završila sam fakultet i svatila sam da ne mogu ništa da radim sa svojim diplomom, nisam imala živce da nastavim sa studijama, i tek sam izašla iz duge i ozbiljne veze. Odjednom je većina mojih prijatelja napustila grad u kome sam živela, krenuvši dalje, a ja nisam znala šta da radim. Borila sam se sa tim što sam bila sama, nisam imala nikakav cilj u životu, nisam ni znala ko sam u suštini. Bila sam u dubokoj depresiji i možda čak i na ivici neke psihoze. Budući da sam završila opštu lingvistiku i srpsko-hrvatski jezik, bio je logičan korak da odem u Beograd da malo popričam na srpskom i da se malo izluftiram. Planirala sam godinu dve da ostanem, ali eve me 13 godine kasnije!
Ana Seferović: Nisam se borila ni sa čim kad sam odlučila da odem, borba je krenula kasnije kad sam otišla. Uvek prvo skočim, pa u padu ocenim da li skačem u plićak, ajkuline čeljusti il je sve ok. Nekako ja ne razmišljam mnogo, samo uradim to što mi padne na pamet. Da sam razmislila dobro, verovatno ne bih otišla 🙂 Ali to je kao ona priča o pećini „ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se”. Samo u ovom slučaju nema kajanja nego postoji svest da i otići i ostati imaju svoje prednosti i mane. Zato ja nikom ništa ne savetujem, moji životni izbori su bili i jesu veoma rizični, neizvesnih rezultata. Ne zato što sam hrabra, nego zato što sam brzopleti sanjar. Srećom, ti putevi su uradili posao za mene, ne znam kako, ali sve je ok na kraju epopeje.
Da li je bilo borbe između maternjeg i novog jezika?
Ana Rostokina: Jezici koje govorim nisu zaraćeni, svaki od njih u meni ima svoje mesto. U razmišljanju i pisanju spontano se prebacujem s jednog na drugi jezik, u govoru takođe, kada imam sagovornika koji govori isti set jezika i za koga je to prihvatljivo. Život u inostranstvu me je naučio da maternji jezik ne uzimam zdravo za gotovo, da ga negujem i usvršavam. Moglo bi se reći da se borim za to da mi maternji jezik ostane plastičan i bogat.
Nina Živančević: Ja ih ne vidim da se kao jezici bore između sebe, oni se idiomatski dopunjuju.
Emina Marovac Hulusić: Moja najnesigurnija borba je bila sa francuskim jezikom. Taj susret je bio kao susret sa savršenim i dugo čekanim ljubavnikom, ali u pogrešno vreme – prosto nisam mogla da mu se posvetim. Sa engleskim je bilo lakše i tečnije. Nema tu neke borbe između maternjeg i novog jezika. Trudim se da te borbe nema ni kod dece – da oba jezika budu paralelni procesi i da svaki ima svoje mesto, snagu i vrednost.
Kejti Voznicki: Sećam se da sam se sa humorom mnogo borila na početku. Razumela sam srpski humor, ali moj smisao za humor nisam mogla da prevedem. Dosta sam koristila igre reči i elemente američke kulture. Na srpskom ništa od toga nije imalo smisla, pa sam odlučila da nađem neku vrstu humora koja nije zavisna od neke kulture ili od jezika. Na kraju sam svašta naučila. Sad sam sve pomešala. Osim toga, bilo je teško na početku da funkcionišem na novom jeziku, ali davno sam se navikla. Sad mi nijedan jezik ne ide baš kako treba.
Ana Seferović: Borba nije između starog i novog jezika, borba je komunicirati, izraziti se na bilo kom jeziku ili čak i mimo jezika. Nekad mi se čini da svako ima svoj jezik bez obzira na kom jeziku priča i da je borba upravo oblikovati te individualne jezike kako bi razumeli sebe i druge i kako bi nas drugi razumeli. Trenutno pišem tako što imam uvek otvorena dva dokumenta, jedan je na engleskom drugi na srpskom. U zavisnosti kako se osećam pišem na srpskom ili na engleskom, ali onda prevodim s oba jezika i dodajem u odgovarajući dokument. Ako uključimo i ispravke, prepravke, svaka rečenica je prevedena sa jednog jezika na drugi barem jednom. Što znači da su radovi i na srpskom i na engleskom prevodi. Nema originala, sve je prevod. A to jeste priroda komunikacije, mi uvek prevodimo sebe drugima, i druge sebi. Borba je približiti se.
Kako ste vodili borbu za svoj glas na novom tlu?
Ana Rostokina: Tu borbu vodim na najmanje dva polja. Prvo je odupiranje obrascima ili uzorima, ma koliko mi bili dragi. Mislim na fazu svesnog ili nesvesnog podražavanja omiljenih autora kroz koju svaki pisac prođe, ali sam ja možda duže ostala u njoj zbog nesigurnosti u izražavanju na stranom jeziku. Drugo polje su očekivanja, a ona su brojna. Da se bavim rusko-srpskom komparacijom, jer sam iz Rusije, da budem fina jer sam žena (!), pa čak i da pišem ćirilicom, jer je to navodno nekakav pokazatelj patriotizma. Mislim da sam uspela da pronađem svoj glas, iako svaki put kada prevodim na srpski nekog pesnika čiju poeziju volim ili kada pišem nešto svoje za neki književni časopis osećam nesigurnost: Jesam li na visini zadatka? Da li bi to neko drugi mogao bolje od mene? Ipak, mislim da je ta nesigurnost prisutna kod većine ljudi koji se bave kreativnim radom, ona je u neku ruku pokazatelj zdravog kritičkog stava prema sopstvenom delu.
Nina Živančević: Ovo „na novom tlu” je pleonazam. U smislu ako imate svoj glas, on će se donekle čuti uvek, na novom ili na starom tlu. Ako mogu da ga oslušnu, jer mnogi se bore za glas i na svom tlu.. Međutim, stvarna borba između maternjeg i stečenog jezika neke druge sredine ostaje uvek kao borba Davida i Golijata. Zvuci iz kolevke (muzikanost zvuka) ne mogu nikada da se zamene novim, tuđim registrom. Iako sam ja lično u tom istraživanju otišla daleko… daleko…
Emina Marovac Hulusić: Imati glas znači imati mišljenje i stav koji se treba izraziti – oduševljenje ili neslaganje, ili izražavanje ljutnje čak. Ako se taj glas proguta i ostane negde u grlu zaključan u kavezu od naših zuba – praviće nered u nama i moraće da podivlja i izađe i zareži. Imati glas znači slušati prvo svoj glas, i ne izgubiti tu veštinu, negovati slušanje kao vrhunski oblik empatije prema sebi, a onda nakon toga i prema drugima. Novo tlo nikada nisam doživljavala dramatično, jer nekako ni „starom“ nisam pripadala, pa se borba za moj glas svodi najviše na unutrašnje osluškivanje i slušanje i učenje kako da asertivno kažem „ne“ ako treba. „Ne“ je čarobna reč koja nas štiti i povlači granice. Glas koji zna da kaže „ne“ i „dosta je“ na bilo kom jeziku i kontekstu je na putu da odraste i preuzme odgovornost, na putu razvoja.
Kejti Voznicki: Mislim da sam tek našla svoj glas kad sam došla u Srbiju, jer je bilo prvi put u mom životu da sam bila sama na novoj teritoriji. Niko nije znao ko sam i niko nije ništa očekivao od mene. Bio je odličan moment da izbacim sve stare navike i stavove koji mi nisu više bili od koristi. Na taj način sam se prilično oslobodila, i mogla sam sve više i više da dođem do svog glasa. Pored toga, ovde sam bila raritet pre 13 godina, mlada Amerikanka koja je došla u Srbiju bez konkretnog razloga, i svi su hteli da pričaju sa mnom. Imala sam puno prilika da razgovaram sa različitim ljudima.