Image default
Proza

Ivana Dimitrijević – Uškopljene duše

Meni su se pantalone uvek cepale dole, između nogu. Kaže mama: to je jer sam krupna, isto kao ona što je bila. I njoj se, kaže, cepaju oduvek. I prišiva rupu, iznova i iznova. Prvo je zakrpi, ali se onda i to pocepa. Onda iznutra zašije komad tkanine, pa ga onako bezveze proštepa ručno, bez reda i pravca, oko rupe. Pa me opominje da pazim kako sedim u društvu, da se ne vidi. Nove pantalone se kupuju tek kad se i ta tkanina pocepa, i nema za šta da se zakači nova. I to na buvljaku ili vašaru, za trista do petsto dinara. Bilo je to tada moje dobrovoljno siromaštvo. I onda opet.

Babi se to nikad nije cepalo jer je ona nosila suknju celog života, i svilene čarape sa linijom na zadnjoj strani butina i listova. Nju je mama mrzela iz dna duše, a o prababi nikad nismo puno pričale. Nikada je nisam upoznala, ali znam da je u dugoj prtenoj košulji svaki dan čuvala ovce po staroplaninskim livadama, i da je mokrila tako što zastane i jednostavno raširi noge. I nastavi dalje. Leposava iz Starog Korita, tako se zvala.

Leposava je unuke dočekivala sa posebnim slatkišem svaki put kad bi došli u selo. Uzme tacnu i u nju rastopi kocku šećera. Pa mama u to topi hlebom. Otud joj valjda ona seljačka opsednutost šećerom, koja joj je donela dijabetes, a koju ja danas razbijam jedino hipnozama. Baba je samo znala da deci brani najlepše trešnje, jer ih je čuvala za dedu. Mama ju je toliko mrzela da je na njenoj sahrani plakala na dedinom grobu koji metar dalje. A mama, ona se trudila, ali joj se nikad nije dalo. I brat i ja smo odrasli na bebelaku, mleka joj je nestajalo vrlo brzo. I posle, ja se svaki put radovala torti, kolaču, iako svaki put znam da će biti manje šećera nego po receptu, oblande bajate, čokolada jeftina i miriše na margarin, puding bez mleka. Meni su druga deca zavidela na bogatstvu i kući na moru, ja njima na mekanim palačinkama sa pravim eurokremom. Jednom sam joj za rođendan tražila štrudlu sa makom. Zaboravila je da je spremi, i do danas se nije izvinila. Zato smo na kraju prešli na kupovne torte. Rashodovane, na popustu. Dok jedemo, šalimo se: baš si lepo umesila ovu tortu.

Mama je bila profesorka u srednjoj školi i uvek je jela kašikom, bilo supu bilo meso, i uvek iz šerpi i lonaca. Da ne bi prala pribor i tanjire. Govorila je, vreme treba trošiti samo na knjige, nikad na kuhinju i muškarce. Baba je malo posle dedine smrti postala dementna, i nije bila sigurna na šta tačno treba trošiti vreme. Zato bi ponekad otpešačila od Zaječara do sela, a da nikad nije znala da kaže razlog. Leposava je bila nepismena. Niko ne zna ni dan kada je umrla, jer su je samo pronašli mrtvu u kolibi daleko iznad sela, gde je neki dan dovela ovce.

Ali iz nekog razloga, u porodici, ili onome što je od nje ostalo, i danas se priča o maminim piroškama sa sirom. Kad se dogodi da kupi normalan sir, ona smota te duguljaste rolnice i uprži ih, pa sir slasno curi kad se zagrize. Na zadovoljstvo svih prisutnih. Nije ih spremala od kada sam prestala da jedem testo. Bila je tada trijumfalno srećna, kaže, nikad nije ni volela da mesi.

Hranu za slave spremao je moj ćale. Mama je više bila zadužena za kupovinu i služenje. Ćale je insistirao na gomili ribe, koju je čuvao u kadi u kupatilu. Leševi oslića smrdeli bi tamo par dana dok ih ne bi sve očistio, sedeći pored kade po celi dan, umrljan krljuštima i iznutricama. A onda bi ih odneo kod komšije Misava u pušnicu. To je bila najbolja riba koju sam jela.

Razveli su se posle dvadeset godina. U međuvremenu je mama kupila kuću sa pušnicom. Mnogo se radovala što najzad ima svoju pušnicu. Nikad je nije zapalila, zatrpana je tamo drvima za ogrev.

Jedini porok koji je imala je pušenje. Pakla dnevno. I to je ostavila. Bez talenta, nikad nije naučila da igra, vozi kola i skija. A onda je prestala i da čita te knjige o kojima je govorila. Tada sam počela da sumnjam da nešto nije kako treba. Onda su joj lekari zabranili i slatkiše. Ja sam tada bila jedina preostala na meniju.

Ali zato Živka, baba s očeve strane, nikad nijedan porok nije ostavila. Bila je to sitna, žilava Vlajna, koja je za početak proždrala svog muža, sirotog Mitula, koji je rano umro, kažu – od muke. I nešto alkohola. Bez problema je rađala decu na njivi, dojila ih do sedme godine. Bila je glavna seoska vračka, pa je kod nje zato uvek bilo najboljih slatkiša koje su joj ljudi stalno donosili: ratluk, bombone, nemačke i belgijske čokolade… Malo je pričala, ali zato selo i dalje priča o svim muškarcima koji su je na njenoj trpezi našli u godinama posle dedine smrti. Katance je imala samo na rešetkama koje je njena stara blatara imala na prozorima, nikad nije rekla zašto baš tu (apotropejon, saznala sam kasnije na fakultetu). Ona je spremala samo tvrdu seljačku pogaču bez kvasca i perfektan vlaški kravlji sir. Mama ga je zvala: onaj sa rupicama. Imao je mnogo rupica. I radosno je škripao u zubima. Živka je išla bosa po dvorištu, prala ruke zemljom i nikad se nije javljala na telefon kada se smrkne, i nikad je nije zanimalo što joj se smeje moja mama, koja u školi predaje marksizam. Dok je umirala od tuberkuloze, ležala je u bolnici, u svom svetu tvrdoglave tišine ne obraćajući pažnju na nas koji smo joj došli u posetu, namrštena na aparate koji su sa strane uplašeno pištali./

Mama nije volela Živku, pa je nisam volela ni ja. Govorila je da je pogana. I bila je. Bilo mi je ispod časti da naučim vlaški. Otac me je molio da me nauči da igram kolo, vikala sam na njega da neću. Ali mi je nekako usput ispričao (pre mnogo godina, dok smo još razgovarali) kako sam jednom zaspala u babinom krevetu. Ležeći pravo na leđima na onim njenim šarenim prekrivačima od grube vune koja bocka ali ugreva telo direktno ka unutra, savila sam jednu nogu u kolenu. Vidi balerinu, rekla je Živka (najverovatnije na vlaškom, jer je sa ocem samo na vlaškom i razgovarala) i poljubila me u ruku ispruženu u stranu. Od kako živim sama ovde na Karaburmi, pobacala sam sve pantalone koje sam imala i sve češće se setim nje i Leposave iz Starog Korita.


Ivana Dimitrijević, studentkinja master studija etnologije i antropologije (oblasti interesovanja: folklor, književnost i politika), radila kao copirajter. U slobodno vreme se amaterski bavi etno muzikom i grafičkim dizajnom.


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Ivana Maksić – Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)!

Vladimir Tagić, Priče

Miroslav Pelikan – Slučajni susreti

Ostavite komentar