Image default
Reč i misao

Pusti Zeca (Lana Bastašić: „Uhvati zeca”, Kontrast, Beograd, 2018)

Piše: Milena Ilić Mladenović

„Telefon je postajao sve vreliji u mojoj stisnutoj šaci. Bosna. Lejla. Nije to dvonedeljni odmor nakon kojeg dođeš kući i legneš u krevet s Majklom. To je kao da se vratiš heroinu. Već sam se bila isprljala maternjim jezikom.”

 

Roman Uhvati zeca je prvi roman Lane Bastašić, u kome je autorka, kako sama kaže, pokušala da predstavi život junakinje od detinjstva do odraslog doba. Opšte mesto kritike je da je Lana „balkanska Elena Ferante“ i to ne nagoveštava samo priču o jednom složenom prijateljstvu, već i činjenicu da je moguće stvoriti kvalitetno književno delo koje ima šire (bestselerske) domete. Sara i Lejla se poznaju celog života, delile su klupu od prvog dana u školi, pod istim drvetom su istog dana izgubile nevinost, zajedno su studirale književnost, i na kraju, nakon što dvanaest godina nisu bile u kontatku, kreću na put. Sara živi u Irskoj, ali samo jednim Lejlinim pozivom put za Beč postaje neminovnost, jer je u Beču, kako Lejla kaže – Armin, Lejlin stariji brat koji je nestao tokom rata. Tema rata u romanu Uhvati zeca je pročišćena, predstavljena kroz vizuru junakinje koja praktično rat nije osetila na svojoj koži. Lejlu, koju je isti taj rat malo više dotakao, čujemo onoliko koliko naratorka želi da nam prenese, tako da sami sakupljamo komadiće i sastavljamo ih. Mrkli mrak kojim će prolaziti kroz Bosnu, Sara će prihvatiti uz malo negodovanja, ali ga dalje neće promišljati. Lejla, ipak, godinama živi u tom mraku.

Dok čitamo roman Uhvati zeca, ne plašimo se mogućeg nespretnog završetka koji bi sve ono dobro napisano bacio u vodu. Naprotiv, roman ima izuzetnu kompoziciju, građu koju autorka s(a)vesno raspoređuje, nema viškova i manjkova. Nestrpljenja nema – ni s autorove, a ni sa čitaočeve strane, uprkos činjenici da smo smešteni in medias res i saplićemo se o zaplet na početku. Ipak, ne žurimo. Uživamo. Uživljavamo se. Slike se nižu, ne uvek linearno, i ne uvek očekivano, ali je jasno da je autorka sebi zadala zahtevan zadatak kako na nivou forme tako i na nivou sadržine i dosledno ga sprovela. Nešto lakši zadatak imaju čitaoci, mada iako radnja teče, i gotovo fotografski se urezuje u svest, Lana Bastašić očekuje da pratimo (i pamtimo) detalje, jer su svi na svom mestu, a svaki metak će opaliti kad treba. I gde treba.

Počeli smo od završetka. Vratimo se sada početku. Ili onome pre početka. Reč je o citatu iz Alise u zemlji čuda u kome Alisa kaže da ne može da ispriča svoje doživljaje koji su se desili pre tog jutra, i dodaje: „Ne bi imalo smisla vraćati se na juče, pošto sam onda bila sasvim druga osoba.“ Pretpostavimo da bi ovo mogle da izgovore obe junakinje. Počnimo od Sare. Kada se dešava njena promena? Da li onog trenutka kada je Lejla pozove? Ne, njena promena seže dalje u prošlost – kada prvi put ugleda Lejlu, prvog dana u školi – Lejlu, koja je hipnotiše pogledom i ne ostavlja joj prostor da se prepusti kolektivnom plaču dece dok se odvajaju od svojih majki i odlaze na čas. „Nisam te još ni upoznala, a već osjećam da si od mene napravila nešto drugo, neku bolju verziju mene. Moraću da glumim djevojčicu koja ne plače dokle god je tebe i te škole.“ I tako vidimo Saru, tog dana „prepolovljenu“ ili celu predatu drugoj verziji sveta, sirovog sveta, ne onog šarenog gde bi udovoljavala maminim snovima „o djevojčici u roze haljini“. Vidimo Saru, promenjenu, tog prvog dana u školi, tek kasnije retrospektivno prikazanog. Ono što dolazi posle (a sižejno pre) je Sara koja je manje-više ista. Ili bi želela da bude. U Lejlinom odsustvu, ona bi mogla da skrene pogled i zaplače. Što, naravno, nije loše, ali, ne možemo prevideti volšebnu moć „kraljice tame” da jednim pogledom odredi dobar deo Sare koju upoznajemo kroz priču.

Iako jednim delom imamo pripovedanje u prvom licu, koje je već samo po sebi manipulativno, mi u ovom tekstu nalazimo i drugu manipulativnu instancu o kojoj saznajemo posredstvom naratorke. Ipak, iako je ona (o) kojoj se piše, Lejla gospodari romanom na različite načine. Ona je u stanju da oduzme „maternji jezik u dvije sekunde“, koprca se i unutar teksta; ona je „suptilno nasilna“, „neukrotivno nemarna“, „kraljica tame“, „letalni virus.“ Lejla će nazvati Saru posle dvanaest godina. Sve staje. Ulice postaju drugačije, dnevnu sobu gleda onako kako bi je gledala Lejla, njen dugogodišnji dečko, Majkl, postaje neko drugi jer je viđen Lejlinim očima. Maternji jezik, kao zver koja je dugo spavala u mračnoj pećini, biva probuđen jednim pozivom. Sara je naterana da ponovo prizove taj jezik, oseća se prljavije, i zna da ne može nazad. Iako veruje da zagađuje dablinski vazduh tuđim jezikom, i da se reči koprcaju i lepe za njen mantil kao čičkovi, Sara bira da nastavi dalje u naizvesno, u isto ono od čega je jednom (naizgled uspešno) pobegla.

Od čega je pobegla? Od Lejle. Bosne. Jezika. Ipak, godine boravka u Irskoj nisu uspele da umanje prisustvo maternjeg jezika, Lejle i Bosne u Sarinom životu. Uvijek smo u Bosni. Domovinu nosimo sa sobom – ili makar neki deo tog mraka. Kroz celu Bosnu je neprohodan mrak, ali domaću kafu pije bez osećaja distance koji postoji između zrna koje prolazi kroz filtere i nje koja čeka s druge strane. Za Bosnu joj treba nova koža, nešto kao uniforma da prođe kroz sav taj mrak, a opet, upravo u mraku, u katakombama u Jajcu, ona se oseća spokojno, može da bude ono što jeste – na tom mestu gde su samo ona, Lejla i podzemlje. Home.

Isto kao Bosnu i maternji jezik, Sara nosi i Lejlu sa sobom, u sebi. Sara će reći: „Donijela sam na sebi komadiće Lejle, sićušne insekte koji su mi se uvukli u torbu, u džepove, pod nogavice, a koji su pred Majklom krili svoju pravu prirodu.“ Sara će pokušati da dostigne tu Lejlinu savršenu nemarnost, koristiće Lejline fraze, sasvim nesvesno (ili sasvim svesno), okretaće zglob na način na koji ga ona okreće. Majkl će se zaljubiti u te sitnice, posredstvom Sare, Majkl će zapravo biti zaljubljen u one detalje koji najviše liče na Lejlu. Kroz Saru, Lejla je dobila čak i Majkla koga nikada nije upoznala.

Na sličan način će Sara pokušati da dobije Armina posredstvom Lejle. Armin je Lejlin stariji brat, onaj koji je ispisan odsustvom. Onaj čije odsustvo osnažuje vezu između Sare i Lejle i čini taj odnos složenijim i povezanijim. Ideja o Arminu koji će se nekada vratiti utkana je u taj odnos. O živom Arminu, a ne tek uspomeni. Zato one moraju da ostanu zajedno, da neguju to prijateljstvo dok se Armin ne pojavi. „Kao da je u materijal našeg prijateljstva bio utkan cijeli njegov život. Nije ga više bilo nigdje drugdje do tu.“ Bilo je logično da će se spona prekinuti onog trenutka kada neka od njih dve kaže da Armin, zapravo, više nije živ. Kao što je očekivano da će se veza opet uspostvaviti sa idejom o Arminu koji je u Beču i navesti ih da krenu neobećavajućim putem ka obećanom Beču.

Lejla odlazi da traži brata. A koga Sara traži? Ideju mladića u koga je bila zaljubljena? Da li je to bila zaljubljenost? Ili je u njemu videla neku verziju idealne Lejle? Onu nežniju i manje životinjsku? Onu koju bi mogla da prihvati i razume?

Zanimljiva je scena kada, na Lejlinom sedmom rođendanu, dok se igraju prizivanja duhova, Armin i Sara razgovaraju. U tom mraku, s jedne strane „kraljica tame“, Lejla, medijum i veza sa onostranim i nesaznatljivim, priziva duhove, Armin priziva Sarin duh da se ovaploti i pretvori je u osobu. Postavlja joj leksikonska pitanja i deluje kao da se ona, odgovarajući na njih, stvara. Poprima oblik. „Osoba sam. Neko ko ima omiljenu knjigu i drvo. Omiljeni oblik, koji je dobar, nije loš. Ispunili su me svi ti odgovori kao praznu kuću u bojanci.“ Od tada će uvek, u svemu tražiti omiljeno, želeći da bude pripremljena za Armina. Da se i pred njim potvrdi. Zato je Armin važan i ima svoju formativnu ulogu, možda i više od Lejle. On je pročišćena verzija svoje sestre, idealan tip, i ostrvo i blago, nedokučiv i neuhvatljiv. Upravo je zato jedini idealan pejzaž, jedini mogući locus amoenus u Arminovom i Lejlinom dvorištu, u sceni kada su Armin i Sara pored trešnjinog drveta, toliko blizu jedno drugom da ona oseća miris njegove oprane košulje. Odvezuje joj kosu, jer je tako bolje, i ona se tu opet malo rađa, kao Venera. Lejla prekida taj trenutak svojim dolaskom, uzvikuje da su Adam i Eva, i tim ironičnim naglašavaljem idiličnosti razbija iluziju. Ipak, za Saru je ova uspomena bitna, ona će je stalno evocirati, a ono što je zanimljivo – uvek će i Lejla1„Sutra ćemo biti nas troje, kao onoga dana u njihovom dvorištu kada mi je Armin odvezao kosu. Sada smo još uvijek bile nas dvije, u jednostavnim haljinama, u noćnom baru malog bečkog hotela.” biti deo postavke kada se bude prisećala ove scene.

Nasuprot ovom idiličnom isečku ne stoji scena kod jezera u Austriji, koja nas navodi na krivi trag da će tu biti bukoličkog prizora; već ona u mraku, slika nekadašnjeg Sarinog vrta do koga će usput da navrati prolazeći kroz Banjaluku. Tada će, iz ružičnjaka, posmatrati nepokretnu majku, koja će, poput Crvene kraljice, istovremeno histerično i nemoćno tražiti da se odseku glave ribama, za riblju čorbu. Ta slika je dokaz da je sve ono što je za nju predstavljao dom, konačno izgubljena ideja. Dugo će plakati posle toga. Tražila je dokaz da je nešto nekada tu postojalo, kao što je i Lejla takav dokaz tražila u Muzeju AVNOJ-a.

Vrt simbolizuje svet u malom. Muzej takođe. Raj i Izgubljen raj? Traga li za još nekim rajem koji bi mogao da se ponovo stekne? Teško. Ipak, u Sarinim rajskim predstavama Lejla ne prisustvuje. Ali gde je sve Lejla prisutna?

Još je na početku teksta pomenuto da ovde imamo pripovedanje u prvom licu. To nije baš sasvim tačno, jer se u poglavljima iza uglastih zagrada krije jedan drugi, retrospektivni narativni tok, i on je usmeren ka drugom licu. U svakom slučaju, Sara je ta koja priča. Istina, ona se neposredno obraća Lejli i tako kod nas stvara iluziju da je i to drugo lice podjednako odgovorno za način prikazivanja. Međutim, Sara je svesna da ima mogućnost da iskoristi tu superiornost nad Lejlom – mogla bi da je ubije tačkom (naravno, to ne radi, čak se i roman ne završava tačkom), ali isto tako je superiorna nad nama i ima moć da nam nešto prećuti. Ili drugačije kaže. Lejla će je pitati zašto je ukrala Zekana, iako će nam Sara to predstaviti kao Lejlinu želju; Sara će pamtiti cvenu haljinu Lejline majke, prvog dana u školi, iako će Lejla to pokušati da opovrgne. Posle događaja na ostrvu, Sara se okreće pisanju, u nadi da će neki od njenih objavljenih tekstova doći do Lejle. Veruje da Lejla potpuno ignoriše njen literarni život, iako ćemo pred završetak romana videti da i to nije tačno – zapravo, Lejla će joj staviti do znanja da je čitala priču u kojoj protagonista liči na Armina. Nakon sahranjivanja Zekana, znamo da je Lejla opsovala i oterala Saru, ali, zapravo, Lejla će u jednom trenutku pitati Saru zašto je tada tako otišla i tvrditi da je nikada nije oterala. Može da bude i tačno ono kako Sara postavlja stvari, ali je jasno da je ovo vid nepouzdanog pripovedanja što priču čini još zanimljivijom, i ostavlja nam da se zapitamo šta bi Lejla rekla da joj je dozvoljeno nešto da kaže.

Lejla govori kroz dijaloge. Govori prećutkivanjem. Govori svojim modricama. Govori mnogobrojnim pakovanjima kondoma u svojoj torbi. Govori glasnim smehom tamo gde bi možda neko plakao. Govori prodornim pogledom, tamo gde bi neko spustio pogled. Govori šamarima. Govori svojom preteranom šminkom, svojim plavim sočivima, svojom blajhanom kosom. Govori kao što bi govorila jedna zemlja, dobrim delom istrošena. Govori svojom željom da poseti Muzej II zasedanja AVNOJ-a i tamo pronađe dokaz koji joj je potreban. Kada treba da poentira nešto bitno, iako ne voli poente, govori mirim glasom: „Tebi je to smiješno. Ti misliš da ljudi mogu da odaberu sve u životu. Zato što si ti provela cijeli život birajući sve. Imam jebeni telefon na rasklapanje jer je to jedini koji sam mogla da si priuštim. I radim kao jebena konobarica jer je to jedini posao koji sam uspjela da nađem. Sada sam ovdje zato što mi se to činilo kao poslednja opcija. Tako da, ako je tebi neugodno, ili se dosađuješ, ili se nerviraš… Iskreno se izvinjavam. Ali ne mislim ovdje da izigravam kulturnu malu Evropljanku samo zato što si ti izgleda zaboravila ko sam.“

Ovo je ključna replika za razumevanje njihovog odnosa, ne tako ravnopravnog. Da li je Sara zaboravila ko je Lejla? Da li je zaista mogla da je razume (i poznaje) iz svoje, ipak, povlašćene pozicije?

Videli smo Sara posmatra Lejlu – kao jednu neobuzdanu energiju, koja je uvek korak ispred nje, istovremeno uzor i anti-uzor, neko ko izaziva kako divljenje, tako i želju da je se na neki način reši. Sara će priznati da je Lejla nesvodiva, ona se „koprca unutar teksta“ i „širi se u nedogled.“ Sari će smetati što se Lejla ofarbala u plavo, što je stavila plava sočiva, možda i što je promenila ime (nikada to, naravno, neće reći, ali je nikada neće zvati Lela Berić, uvek će za nju biti Lejla Begić). Setimo se citata iz Alise s početka. Kada se dešavaju Lejline promene?

Prva promena: Rat. Menja ime. Ime ne znači mnogo. Njenom bratu nije pomoglo kada je postao Marko Berić. Tako i Lejla može da bude i Lela i Leja i Lili i Lulu i Lala i Lo. Apsolutno je nebitno za ono što ona jeste. Kao i Bosna. Možemo je zvati kako god hoćemo.

Druga promena: Arminov nestanak. Lejla se tada ne menja zaista, već njegovu ličnost prima u svoju, obuhvata ga sobom – sluša njegovu muziku, namešta krevet na njegov način. Kači na zid veliko ogledalo, možda kao neku vrstu nade da se Armin nalazi s one strane2Treba pomenuti da je pre tog ogledala na zidu stajao poster Dženet Džekson. Dženet znači muslimanski raj. Na neki način je ova zamena pokušaj da se raskrsti sa detinjstvom, dobom nevinosti i da se spozna sopstvo.. Odbija da nosi crninu. Sklapa prećutni pakt sa Sarom – one veruju i znaju da je Armin pametno otišao i da je negde na sigurnom.

Treća Lejlina promena: Ostrvo. Ovo je možda ključna promena za Lejlu. Kroz roman će se stalno nagoveštavati neki događaj na ostrvu. Rečenica koja će promeniti njihov odnos: „Prepala sam se, Lejla… Prvo Armin, pa sad ti.“ Vrlo je jasno na šta je Sara aludirala ovom izjavom nakon što je Lejla glumila da se udavila. Dobiće šamar i mnogo veći udarac – njihovo prijateljstvo će tada pući. Neraskidiva fraza je pocepana. Pletenica se odvezala, taj činilac koji ih je povezivao nestao je i više nije bilo načina da se ponovo spoje. Tada će se Lejla ofarbati, postaće promiskuitetna, postaće neko drugi. Sari je to bolno, ali bolno joj je u odnosu na sebe; iako štiti Lejlu na druge načine (struže vulgaran natpis iz školskog WC-a itd), ne trudi se da je zaista zaštiti i povrati.

Tako će i na njihovom roadtripu Sara vrlo jasno prećutati modrice koje je primetila na Lejlinom licu. Biće joj dovoljno da se pozove na „pravo na ćutanje.“ O tome više neće pričati, iako je moguće da je Lejla u braku sa nasilnikom i da joj je ovo, zapravo jedini izlaz iz tog braka. Sara će samo sebično želeti da se odveze do Armina, do te ideje o nekom čoveku koji ju je jednom stvorio pitajući je koja joj je omiljena boja. I koji joj je drugi put, odvezivanjem kose, pokazao još jednu moguću Saru. Sara i dalje traga za komadima sopstvenog identiteta i veruje da će joj Armin pomoći da sklopi kockice. Lejla u tom trenutku zna nešto više, ima cilj, na neki način sličan Sarinom. Ali je ona ta koja superiorno ćuti i zna da za Saru u tom trenutku ona nije samo Lejla. „Sada je bila i Armin, i Beč, i kraj priče.“

Lejla je Bosna. Lejla je i Zec. Možda više nego Armin. Jasno je da zec simbolizuje nesvodivost, neukrotivost, neprekidnu obnovu života, a samim tim i haotičnost. Lejla je Zec koji Sari stalno izmiče. To nije Zekan ukraden na pijaci od gospodina Kraljevića. To nije Direrov Mladi zec koga će Armin i Lejla kroz staklo dotaći. Lejla je Sari bitna da je stalno podseća „da je nered prirodno stanje ovog svijeta, te da su naši životi, organizovani oko napora da unesemo red u sav taj haos, zapravo ništa drugo do odraz nesagledive arogancije.“ Do poslednjeg poglavlja romana, Sara će to shvatiti i prihvatiti. I to će biti najbolja promena koja je mogla da joj se desi.

Zato ćemo rečenicom

samo sam htjela da počnemo ispočetka

završiti ovo čitanje romana. Prvim delom rečenice se završava roman Uhvati zeca. Drugim delom počinje. Prvi deo rečenice kao da izgovara Lejla, s one strane prozora. Drugim delom rečenice naratorka Sara započinje njihovu pripovest. Celina je zaokružena, a opet, kada stignemo do završetka – na početku smo – i nemo stojimo kao svedoci jednog nesvodivog, kompleksnog odnosa ove dve junakinje. Puštamo Zeca da trči i čitamo roman ispočetka.

 

 


Milena Ilić Mladenović, rođena 1986. Završila osnovne i master studije na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje, spretne recepte. Beleži priče svojih sinova. Piše roman za decu.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Lana Bastašić: Pisci su kartografi unutrašnjih svjetova

Povezani članci

Puškinovo doba

Ljudi bez detinjstva (Poslednji svedoci, Svetlana Aleksijevič)

Odnos junak-prostor u „Velikim očekivanjima“ i „Padu kuće Ašer“

Ostavite komentar