1. SKULPTURA
Odmaknuo se na korak od nje, brišući prljavom krpom znoj sa čela. Nakrivio je glavu na jednu, pa na drugu stranu, zažmurio i sa neskrivenim zadovoljstvom, ispustio grleni zvuk zadovoljstva. Gotovo je! Glas radosti stvaranja i samozadovoljstva se izdigao iznad njega, uplitajući se u grane visokog drveta ispod koga je radio. Ispustio je pogled za njim. Kroz grane se probijalo sunce i pred stisnutim kapcima se beli vrh njegovog dela rasplinjavao u široku paletu zlatom protkanih boja.
Lagano, gotovo bojažljivo je rukom krenuo niz nju. Osetio je glatkoću kamena, koja je palila dlan. Kroz snežnu belinu glatkih oblina, nežno su se provlačile niti mermera, boje ružičaste puti. Pokušao se pogledom uvući u svaku žilu koja je blago, meko, puteno obmotavala belinu kamenog mesa. Svakoj je ušao u trag i, gonjen paklenom mišlju koja mu se rodila tog trena, pokušao je stići do njihovog korena. Mozak mu je radio kao skener. Prislonio je dleto i skulptorski čekić na glatku belinu kamene skulpture. Zamahnuo je. Tišinu je sada povremeno prekidao bat čekića po kamenu. Jedan udarac. Drugi. Dalje… Posle svakog je brižljivo, istom onom prljavom krpom kojom je brisao znoj, skidao s kamena prah i sitne komadiće belog mermera, da u prašini ne izgubi trag niti. Bio je zadovoljan. Svaki je udarac pogađao pravo mesto: nežne žilice boje puti, spuštajući se sve dublje i dublje u samo središte. Odjeci čekića u njemu stvarali su neopisivo zadovoljstvo. Pred njim se njegova kamena lepotica urušavala, topila poput sante. Mrmljajući sebi u bradu, povremeno je dlanom brisao usta tarući škripave tragove belog kamenog praha.
Odmaknuo se korak-dva. Pa još dva. Bacio je dleto i čekić. Pljesnuo je rukama, široko se osmehujući, pa ih je raširio. I zamahnuo.
U trenu se našao u granama drveta, sa kojeg je, osmehnut, gledao na gomilu belog praha ispod.
Onda je pogled uperio na gore. Jedan pogled u zlatno središte bio je dovoljan da se njegovo, radošću ispunjeno srce, pretvori u prah. Crvena prašina je kliznula niz deblo, stvarajući na beloj gomili mrlju, stapajući se sa njom. Najzad, postajemo jedno! Pomislio je, i dalje osmehnut.
2. LABUD
Probe su počele danas i ne osećam se dobro. Nema izgleda da se nešto promeni i dobijem drugu ulogu. Ostajem jedna od četiri „mala labuda“. O roli Odete / Odilije mogu samo da sanjam, iako je moj grand jeté¹ najzapaženiji u ansamblu, što attitude² ili fouetté³ najbolje izvodim. Do mene je došao glas da me strogi gradski kritičari hvale, nazivajući me novom Duncan! Oh, igrati Odetu, biti Odilija!
Ulazim u prepunu garderobu nevesela. Zašto osećam neprijatan bol u leđima? Nisam se valjda ozledila, ne znajući kad i kako? Bol nije jaka, više je nelagodnost. Podseća na nešto poznato, nešto…ah, da! Znam, odrastanje. Moj ulazak u svet odraslih ostavio mi je osećaj neprijatne gorčine u ustima. A i sećanjima. Mislim na ono za mene sramno vreme pupanja, rasta grudi. I širenja nežnih bradavica koje su do tada bile poput dugmića za najdražu pidžamicu, pa su naglo, preko noći, iz bledo roze boje prešle u kremaste, tamno-smeđe oreole sa tvrdim, besramnim vrhovima koji su prkosili grudnjacima i majicama. Da, to je taj osećaj!
Ispod laganog trikoa osećam kako na leđima zateže, raste nešto poput mojih dojki. Uzimam ogledalo i pomoću drugog, pokušavam u prepunoj, osvetljenoj garderobi da pogledam ispupčenja. Pipam ih, ispod obe su plećke. Nisu mekana kao dojke. Kao da su rožnata, pri dodiru liče na rog! Bože, uzdahnula sam i spustila ogledalo.
Ludim! Uzimam žurno svoje stvari i hitam kući. Da se presaberem i razmislim o svemu. Prepipam. Ulećem u kupatilo i punim kadu vodom. Ne želim da razmišljam o ispupčenjima, ali se ona već jako dobro uočavaju. Sve su veća i veća. Videla sam ih, posmatrajući se u izlozima, iz profila. Skidam s nestrpljenjem odeću i hitam u kupatilo. Na pragu zastajem. Primećujem, pa ja ne hodam! I ne stojim bosih nogu na pločicama kupatila. Nešto me drži iznad poda. Čujem blagi, prijatan šum. To su se moja ispupčenja, u svoj svojoj lepoti, raširila u krila. Vrat mi se izdužio, ruke nestale. Zamahnuh, krenuh ka vodi. U ogledalu vidim malog, belog labuda kako plovi mirnom površinom vode.
¹ (veliki skok) – baletski korak
² (atitid) – baletski korak
³ (fuete) – baletski korak
3. SAX
Zauzima uobičajeno mesto na uglu Glavne i Velike ulice. Rasklapa kofer za instrument od veštačke kože, vadi stari Alt saksofon, zlatno lakiranog mesinga. Ne može sebi priuštiti bolji, još uvek svira na ovom, početničkom. Instrument je oguljen, nikakav, uvezan gumicama za tegle i pričvršćen oprugama iz rashodovanih kućnih aparata. Pravljen je tridesetih godina prošlog veka, saznao je slučajno, za potrebe orkestra Gradskog vatrogasnog društva. Ovi su muzičari svirali na njemu do kraja II svetskog rata, a onda je završio na nečijem tavanu. Otac ga je kupio početkom devedesetih godina prošlog veka, kao staro gvožđe, na nekom od brojnih buvljaka koji su počeli nicati uporedo sa nizanjem naših ratnih godina nemaština. Dao ga je srediti i poklonio ga njemu za sedmi rođendan. Te je godine preležao teško virusno zapalenje pluća. Otac je rekao da duvački instrumenti ne opterećuju pluća, već naprotiv, povoljno utiču na njihov razvoj zbog vežbi dubokog disanja neophodnih za pravilno muziciranje. I, ćušnuo mu ga u ruke. Saksofon mu je pomogao da pobedi bolest. Od tada se ne odvaja od njega. Bio mu je lek, omiljeni instrument i najdraža igračka.
Generalno, duvački instrumenti imaju poseban karakter, a i temperament. I Saks se zna ljutiti kao čovek, i duriti poput njega. I biti umiljat, poput njega. Sav ritam se sliva u prste. Međutim, treba imati izuzetno tačnu i dobru tehniku kojom će se određeni deo ili melodija odsvirati. Na prvom mestu je posedovanje muzikalnosti, da tačno osetiš moment kada ćeš jače ili slabije pritisnuti tipku, da ne upropastiš čitav minuli rad. Jer, badava je što ti osećaš to nežno. I tačno znaš koje delove odsvirati kako, ako u praksi to ne možeš izvesti. To iziskuje određeni trud. A kad glava i misli nisu u korelaciji s prstima, opet badava. On savršeno oseća to neprestano treperenje i prenošenje vibracija sa usnika na telo Saksa, tu arhaično raspevanu melodiju saksofona. I prsti sami, po nekom nepoznatom, unutrašnjem diktatu pritiskaju tipke. Na jednom jedinom dugom tonu može da da dušu čitavoj melodici.
Negde je pročitao: „Osoba koja je muzički talentovana iz nekog, nama nepoznatog razloga poseduje ključ, i taj ključ otvara sva vrata. I mi ne znamo zbog čega taj ključ posedujemo. Ne izgleda da ga svi imaju. Možete lagati do određene granice, ali morate imati taj ključ.” (Leonard Kohen) Razume on to. Zna šta znači melodija koju stvara njegov Saks. Razume i osećaj koji kod drugih proizvodi… Ali, nije mu jasno: kako se njegov duboki, sveprožimajući osećaj blaženstva i uživanja u stvaranju muzike pretvara u Lepotu, šta se to dešava unutar Saksa? Gde je okačen zlatni ključ? Koji je to tajni mehanizam što njegov fluid pretvara u Lepotu? Naravno, fizičke principe je upoznao davno, još u osnovnoj školi. Ali je druga strana tog osećaja ostala misterija do danas. Zna on i to, da će neminovno naići dan, kada će se poput nevidljivog stranca uvući duboko, duboko unutar svog instrumenta. Kada će sopstvenim čulima, jasno i nedvosmisleno, bez zadrški ili laži, osetiti i spoznati misteriju, dohvatiti svoj ključ. Samo treba biti strpljiv. I predan.
Ne oseća ljude oko sebe koji se premeštaju s noge na nogu. Sašaptavaju. Gurkaju i meškolje. Osmehuju i kikoću. Zevaju i kašljucaju. Samo muzika u njemu živi, rasplinjuje se, širi. Ona mu polako kruni unutrašnjost, na onaj fini, suptilni način koji je oduvek voleo. Dok brižljivo smišlja šta će biti naredna numera, oseća kako polako klizi, gubi se. Nije ni malo začuđen što počinju sitni, gotovo nevidljivi procesi i na njegovoj spoljašnosti. Prvo nestaju nokti. Onda kosa. Noge se smanjuju, skraćuju. Onda ostali delovi tela… Naočigled zanemele publike on lagano kopni. Pred njihovim smrznutim pogledima pojavljuje se prozračna, meka, paučini slična masa koja je uvija, pleše, igra neki svoj ritualni ples. A Saks i dalje svira. I umetnik, kao jedan veliki, modri, topli oblak u gibanju, poslednji put nežno dodirujući sve prisutne, klizi trotoarom, pored ljudi, vozila, svega… i nestaje.
On ne zna i nije ga briga da li je neko iz publike primetio kako se poput dima uvlači kroz otvor u telo svog vernog pratioca, starog Saksa. Jer, on konačno i neopozivo, spoznajući tajnu, dodirnuvši ključ, postaje njegov neodvojivi deo.
Jagoda Nikačević: Rođena je 
05.11.1951. godine u Šibeniku. Osnovnu školu i Gimnaziju završila u Aranđelovcu. Diplomirala na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu 1976. godine. Pisanjem poezije i kratkih priča se bavi od 2008. godine. Aktivni član Bundolo sajta za pisanje priča, pesama i drugih tekstova, sajta Rukopis, Artija i sajta U Balkansku zoru. Objavljivala i na sajtovima Kišobran i Tragovi, a 2009. godine u okviru Zbornika Bundolo Offline 02 je objavila tri svoja rada, kao i u Zborniku Dvadeset prvog međunarodnog susreta pesnika „Garavi sokak” ( u Inđiji 2010. godine). Dobitnica prve nagrade na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu 2010. koji je objavio Književni klub „Rujno” iz Užica. U završnoj fazi su pripreme za objavljivanje prve samostalne zbirke pesama, a nakon toga i zbirke kratkih priča.
Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Jagoda Nikačević – Iza zavese (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Jagoda Nikačević – Gola trka (Libartes amatoria, mart 2013)
Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, februara 2011.
Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Proza.