Image default
Proza

Marijana Nikolajević – Rat tangama

Napad patetičnih misli sklonjen je u stranu, i ne znam koliko vremena imam do sledećeg napada, ali iskoristiću priliku da napišem koji red, u nadi da razumećete me… Naime, ne mogu da se oslobodim osećaja aljkavosti, koji pritiska, guši. Osećam aljkavost u kostima, sve je nekako bez reda i smisla a ipak, hodam i dišem. Čak sam i objavila rat dragoj mi komšinici, i to nije bilo kakav rat, nego rat tangama. Pošto joj njena telesna konstitucija ne dozvoljava da ih nosi, nije joj preostalo ništa drugo, do da ih mrzi, a njenom suprugu da čežljivo baca poglede na moju žicu gde one časno vise kao najveći borci za pravdu. Poštovani čitalac će se verovatno zapitati čemu taj besmisleni rat – i to gaćicama! Pa eto, sve se to zbilo igrom slučaja, jednog osunčanog jesenjeg dana, kada sam se uputila ka zelenoj pijaci u potrazi za svežim paradajzom… Sretoh ti ja komšinicu Milku i njeno troje nejači koji su se raštrkali po ulici kao da je cela njihova. Nakon uobičajenog pozdrava i momenta kada bi svaka trebalo svojim poslom, Milka me je pogledala vrlo sažaljivo i reče:

„E, čujem bila si kod Savke na kafi? E, ne znaš ti šta ti je Savka. Al’ daće bog i videćeš…“

Nisam htela da prokomentarišem, jer me takve stvari nisu nikad doticale. Takve sitne komšijske netrepeljivosti činile su mi se uobičajene. Nisam mogla, a da ne primetim, da u svakom kraju postoji po jedna komšinica Milka koja svojim dobronamernim „vođenjem tuđe brige“ samo pokušava da naruši novonastala poznanstva. Meseci su prolazili, a moje oduševljenje Savkom, svakim danom je raslo sve više i više… Na trenutke mi se činilo čudnim što tako sjajna žena ima vrlo mali krug poznanstava, i što je svi koji je poznaju gledaju sa negodovanjem, ali sam to opravdavala time što veliki ljudi ostaju neshvaćeni i sami. A da li je to odlika samo velikih ljudi? To je odlika i duševnih bolesnika kažu, što Savka svakako nije, retko se može sresti tako staložena osoba.

Stiglo je i davno očekivano leto, kada su ljudi opušteniji i pokazjuju više kože. To je Savku izbacilo iz takta. Bilo je čestih komentara u stilu: preveliki ti dekolte, prekratka suknja, te, tvoja mladost nije opravdanje da se nalaziš u takvoj haljini… Bilo je i takvih komentara: pa ti si udata, šta tražiš na bazenu, imaš kupatilo pa se rashlađuj do mile volje… do takvih komentara: ne draga, ta boja ti ne stoji, i, samo drolje nose crveno…

Jednom mi je prekipelo da sam je pitala zašto, čini mi se, jedna normalna žena mrzi letnju laganu odeću, i zašto joj smeta moj način oblačenja kada se ceo svet oblači tako, il’ ne oblači, na temperaturi iznad 40 stepeni celzijusovih? To ju je malo smirilo pa jedno vreme nije komentarisala. No, i dalje smo se viđale često, sve do mog novog zaposlenja, kada mi prilike nisu više dozvoljavale usled iscrpljenosti. Onda su počela prebacivanja, kako je zapostavljam, i sva moja objašnjenja nisu puno vredela… viđale smo se ređe.

Zatim se desilo nešto vrlo neobično. Moja mačka, Ofelija jedne noći nije došla kući. To me, doduše, nije toliko zabrinulo, ipak ona je mačka… ali, sledećeg jutra, pojavila se i to, bez krzna! Bila sam zaprepašćena. Pitanje, ko je obrijao moju mačku? Da li neko dete? Ali deca se ne igraju žiletima… Nije mi delovalo kao šala. Pokušala sam da se žalim, zvala i policiju, na šta su se oni nasmejali. Zovete zbog mačke! Pobogu, pa to je samo mačka. Malo je razumevanja za mačke u svetu.

Pustila sam da prođe… Ali nije prošlo. Nedugo zatim, Ofelija je potpuno nestala. Uzalud sam je tražila po komšijskim dvorištima, mračnim budžacima, izlepila oglase, plakala… nije vredelo, prolazili su meseci, nije je bilo. Nestala…

Sled neobičnosti nije prestajao. Jedne noći, čuo se mjauk za mjaukom. Izašla sam u noć, u nadi da se Ofelija vratila, ali ne… Mjauk je naglo prestao. Ujutru sam pronašla diktafon sa snimljenim mjaukom, u dnu dvorišta. Osetila sam strah. Moj muž, koji nikad ni na šta nije obraćao potpunu pažnju, ni ovaj put nije reagovao. Mirno gledajući moju nesvakidašnju histeriju, nastavio je da čita novine i pijucka kafu, kao da je dan sasvim običan. Da posumnjam u njega, bilo bi posve apsurdno, jer on nije kadar da bilo šta uradi. Naime, toliko je lenj da ga mrzi da podigne svoju zadnjicu iz fotelje i legne u krevet. Često sam ga jutrom zaticala kako se tu grči sa pljuvačkom od sna… a ljudi se čude što nemamo decu, posle toliko godina braka! No, pustimo to, da se vratim na sledeći događaj. Jedne srede, kada sam se, obično, ranije vraćala sa posla (jer je šefu tada dolazila ljubavnica i bio je naročito dobre volje), imala sam i šta da zateknem! Dva obešena miša o kvaku, sa porukom koja je glasila: „Srećan 8. mart, maco!“

Naravno, zvala sam policiju. I šta su oni uradili – smejali se, i zvali svoje kolege, koji su došli, i smejali se… Okupio se i komšiluk, i smejao se. čak se i moj muž (umesto da što pre uvali svoju lenju zadnjicu u njen rođeni kalup, brižljivo stvaran godinama) smejao… ali i pružio mi njegove tako dragocene novine sa izvinjenjem što je zaboravio moj praznik. Da, svi su se smejali, sem mene i naravno, komšinice Savke. I onda sam znala. Ona je. Da, ona. I tako je započeo hladni rat.

Raznobojne čipkane tange bile su spremne za osvetu. Besna, gađala ih kamenčićima, jajima i koječime… ali bezuspešno, one se nisu dale. Ponosno su se vijorile na vetru… bilo je zabavno gledati je. Ali, kako je vreme promicalo, njena telesna težina kao da se topila, sve dok jednog jutra nisam ugledala crvene tange na njenoj žici.

I pitam Vas, dragi nutricionisto, je li zbog mačke ili Savke ili osvete? Tek toliko da sebe više podneti ne mogu.

S poštovanjem, Dara.

 


Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: PoveljaSveskeOdjekBeležnicaBalkanski književni glasnikAvangardKulturni bilten CrnjanskiBagdala i dr, kao i zbornicima: Dva sveta (Skc, Kragujevac, 2002), The best of Kišobran 2 (Bor, 2010), The Best of Kišobran 3 (Bor 2011), Kratke priče, (Alma, Beograd, 2010), Crte i reze (Svilajnac, 2011). Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve. Uređuje Libartes. 

 

 


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:

Pripovedačka otmenost Ljubice Arsić (april 2011)

Marijana Nikolajević – Sati (septembar 2011)

Razgovor sa Nikolom Teofilovićem (avgust 2012)

Razgovor sa Adrijanom Zaharijević (Ecce Femme, mart 2012)

Žena se ne rađa kao žena, već to postaje (Ecce Femme, mart 2012)

Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)


Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, februara 2011.


Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Proza.

 

Related posts

Ljiljana Pticina, Ruske beskrajne noći

Libartes

Jelena Kostić, Paunov krik

Libartes

Mirko Škiljević, Mit o Utehi