Image default
Proza

Jagoda Nikačević – Iza zavese

Sve vreme sam mislio o njoj i njenom telu, zamišljajući njene sitne, oble grudi sa kremastim svetlo-smeđim oreolima na vrhu koji okružuju čvrste ružičaste bradavice. Kada sklopim oči, video bih njene pune, meke usne koje ne skrivaju pravilne, malo isturene zube jer su uvek poluotvorene, u znaku pitanja ili uzvika. Ako otvorim šaku, mogao bih da jagodicom kažiprsta dodirnem dugačke trepavice koje sakrivaju u pogledu davno izmešano nasleđe turskih, francuskih i nemačkih osvajača. Stojim oslonjen na zidić školskog dvorišta i fokusiram svu želju, koju osećam kao nadolazeću plimu, u grane platana koji šašolji krov zgrade. Misli o njenoj putenosti struje mi telom i imam problem da ih sakrijem od drugih, naizgled nezainteresovanih prolaznika. Nespretno, i čini se bezuspešno, poput školarca, pokušavam da sakrijem snažnu erekciju, znajući od prvog trenutka kad sam prišao školi da njena slika u mojoj glavi, bez obzira koliko je erotična, teško da je dovoljna. Moram je dodirnuti, omirisati je. Čuje se zvono, i moja napetost popušta, s njom i erekcija, ustupajući mesto blagom, gotovo neprimetnom drhtanju.

Izvlačim ruke iz džepova, stežem šake i okrećem se školi.

Uskoro dolazi, ide sama, sa lakom torbom koju blago njiše u hodu. Prilazi mi.

Izlazim iz hlada platana i gledam pravo u njene oči. Ona ne obara pogled i ne osećam joj zbunjenost. Vidim varnicu francuske krvi. Krećem korakom ka njoj, podižem ruku u znak pozdrava. Uz širok osmeh, obraćam joj se.

„Mogu li sa tobom, da te ispratim?“

Odgovara kratkim klimanjem glave.

Prvo sam osetio miris, laki miris dečjeg sapuna koji mi je izazvao blagu vrtoglavicu. Nagnuo sam glavu niže prema njoj, skoro da sam joj dodirnuo grudi. Nije se izmakla, video sam samo kratki trzaj gornje usne. Pogrešan osmeh, pomislih.

Onda sam dodirnuo kožu, unutrašnju stranu podlaktice. Zapravo, njenog malog istetoviranog kineskog zmaja. Blago je spustila kapke, mislim da je njima htela da sakrije žar ugljevlja turskog kupatila.

Hodali smo jedno pored drugog ćutke. Pred ulazak u ulicu u kojoj je stanovala zastadosmo. Poluokrenuta, reče mi tiho: „Dalje ne smeš.“

I odskoči žustrim pokretom, na jednoj nozi, kao da se igra „školice“. Uspeo sam da joj, dok još nije odskakutala, gurnem u ruku cedulju. Pre nego mi je sasvim okrenula leđa, uhvatih mrki pogled švapskog narednika.

O, slatko moje dete, moja usamljena, neželjena devojčice! Kako ćeš ikad da shvatiš užasnu težinu življenja, tako smešno zapetljanog tolikim lažima o miru, lepoti i blaženstvu?! Pre nego krenem, pre mog velikog odlaska želim da ti dodelim najveći od svih poklona. Najčistiji. Poklon koji će nadvisiti sve. Koji će završiti sve poklone.

Poljubio sam je u obraze i glavu. Poslednji put gurnuo nos u kosu uživajući u mirisu njenog šampona. Ruke su mi lagano sa kose skliznule nadole. Stavio sam ih oko njenog vrata. I stezao ga, stezao… Bože, ne mogu da se setim kojim su iskricama sevale tada njene oči! Ni kojim redom se palile kao svetla na semaforu: tursko, francusko, nemačko… ili obrnuto? Ali je zato lice pocrvenelo, iako su tanane ruke ostale stegnute oko mojih ručnih zglobova. Nije se opirala, kao što sam očekivao. Mali kineski zmaj bi, s vremena na vreme, kratko zadrhtao. Ona je verovatno shvatila šta sam radio. Bila je možda i zahvalna. Da, siguran sam: bila je zahvalna.

A onda su joj se oči zacaklile i odlutale na drugu stranu. Ruke su bile opuštene i mali se zmaj, sad blago naboran, ućutao. Tada se umokrila. Gledao sam kako niz njene butine klizi vrela mokraća, kako besprekorno bele sokne dobijaju žutu boju njene telesne tečnosti i kako se mlaz uvlači preko njih u isto tako bele „starke“.

Oboje smo se našli na podu. Ispustio sam njen tanki, modri vrat i gurnuo glavu između njenih mokrih butina. Prineo sam lice njenoj pički, oblizivao i njuškao njen nežni žbunić. Vrhom jezika sam dodirnuo njene mesnate, nabubrele usmine, nežno ih povremeno grickajući.
Onda sam osetio bol. Nisam nikoga video ali sam osetio jak udarac u glavu. Poslednje što sam čuo bio je njen uzdah.

Draga moja devojčice, i pored svega, bila je to ljubav. Istina! Zbog toga se ne stidim. Jer, ja sam hteo da te zaštitim od bolova življenja, od bolova ljubavi. Uvek i samo zbog ljubavi.

Ponekad bi trčali zajedno, skriveni od drugih gustom šumom uglavnom samoniklih bagremova, tamo gde se retko ko usuđivao da prolazi. Smejala se mojim starim, de mode patikama. Zvonko i detinjasto je odjekivao taj smeh gluvom šumom.

Znao sam i zašto voli da trči. Uvek bi pri kraju našeg trčanja zastala i ukopala se u mestu. Njenim licem bi kliznuo osmeh, a ruke bi se nemoćno spustile niz telo. Osetio bih grč njenog zadovoljstva, njenog prvog svršetka, jer bi jednom svojom rukom uvukla moju šaku u trenerku, stisnutih očiju, tiho ječeći. Drugom bi potražila moj ud, snažno ga uhvativši za sam koren. A onda je vešto klizila uz njega, naizmenično pojačavajući i slabeći stisak, brzo prelazeći sa tvrde, usijane žile na moja jaja, nabrekla do pucanja. Grizla bi svoje pune usne, koje su povremeno titrale u trzajima zadovoljstva, na korak do drugog orgazma. Položio bih je na stazu, bez žurbe skinuo, puštajući da joj se telo smiri i opusti. I čekao, ljubeći joj i ližući svaki centimetar kože, da me njen pogled pozove k sebi. Dugo bi ostajali u šumi.

Vrata kupatila su širom otvorena, čujem zvuk tuša. Krišom gledam kroz paru i tanku kupatilsku zavesu njenu nagu figuru. Dečačko, krhko telo. Tek napupele grudi, kao dva dugmeta za grombi kaput. Moja devojčica mi peva. Povremeno viri, proverava da li sam još tu. Svesna je mojih pogleda, da ne mogu da se pomaknem. Ključam, dok se upinjem da razumem šta mi moj tupavi brat govori. Bože, o kakvim vinogradima je reč?

Prvi put sam je video nagu kad se rodila. Njena majka, a moja snaha, teško ju je nosila, još teže pustila iz sebe. Na kraju tog mučnog dana nije je ni pogledala, sklopila je oči i predala je u ruke sudbini i meni. Da, meni, jer ja sam sve vreme bio uz nju, dok je moj brat, otac moje devojčice, u delirijumu od pića, oplakivao s crnim muzičarima svoju crnu sudbinu. I nerođenog, željenog sina.

Draga moja devojčice! Moja ženo! Ovo je poslednje pismo za tebe. Sutra odlazim, ali zaista. Znam da je tvoj otac u pravu što mi ne dozvoljava da priđem ni kući, a ni tebi. Kaže da je još i fer prema meni što me nije strpao u zatvor. Naša je tajna ostala samo naša, skrivena iza zavese našeg kupatila. Neka tamo i ostane. Zauvek tvoj.

 


Jagoda Nikačević: Rođena je 05.11.1951. godine u Šibeniku, Hrvatska. Osnovnu školu i Gimnaziju završila u Aranđelovcu, Srbija. Diplomirala na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu 1976. godine. Pisanjem poezije i kratkih priča se bavi od 2008. godine. Aktivni član Bundolo sajta za pisanje priča, pesama i drugih tekstova, sajta Rukopis.Artija i sajta U Balkansku zoru. Objavljivala i na sajtovima Kišobran i Tragovi, a 2009. godine u okviru Zbornika Bundolo Offline 02 je objavila tri svoja rada, kao i u Zborniku Dvadeset prvog međunarodnog susreta pesnika “Garavi sokak” ( u Inđiji 2010. godine). Dobitnica prve nagrade na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu 2010. koji je objavio Književni klub “Rujno” iz Užica. U završnoj fazi su pripreme za objavljivanje prve samostalne zbirke pesama, a nakon toga i zbirke kratkih priča.


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Jagoda Nikačević – Triptih: Metamorfoze (februar 2011)
Jagoda Nikačević – Gola trka (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Naslovna fotografija: Nic MacMillan

Povezani članci

Milan Janković – Uroku na oku

Nikola Zelenković – Žvaka

Luca Kozina – Pljačka

Ostavite komentar