Paunov krik
Bura je besnela tri noći. More je tražilo dug. Niko od ostrvljana nije mogao da zna zli usud. Voleli bi da se sete. Da pronađu suvislo objašnjenje. Trag je u jedinoj krvavoj stopi.
Ostaci broda su lelujali na uzburkanoj vodi. Iz naručja tirkiza bacane su okrzle drvene daščice.
Ostrvo nije udaljeno, ali niko često ne odlazi na kopno. Retki su bili i posetioci. Turizam je zamro posle tri uzastopne smrti za svega godinu dana. Ostrvljani su u dugim i tamnim noćima, uz pesmu svitaca kratkim rečenicama govorili o događajima.
To su bile one turističke ture koje su na svakih pola sata dovozile iz Groda. Bilo je stranaca, naših, pa i domaćih, koji su želeli ponovo da osete neizmernu moć lepote Ostrva. Posebnu pažnju je privlačila turistička atrakcija „paunovog krika” koji se u datim momentima pretvarao u milozvučnu pesmu. Niko nije bio siguran odakle dopire neartikulisani, pomalo jezivi blesak vapaja jadne životinje. Oni koji bi čuli opisivali su to kao ropac ili blago stenjanje životnje zarobljene zamkom ili pak blago treperenje nebeskeg glasa. Nije se mogao tačno odrediti položaj zvuka. Neki su smatrali da dopire sa juga, drugi da neobična pesma dolazi sa zapada. Nije se mogla čuti uvek. Zato su turisti u više navrata razočarani odlazili sa ostrva, nezadovoljni što nisu uspeli za naplaćenu cenu da čuju „paunov krik”.
Sve tri smrti su bile u vreme puštanja paunovog krika. Ostrvljani su prezali od svakog zvuka. Nisu želeli ponovo da se čuje. Njegova pesma značila je najavu nesreće. U prvi sumrak, kad se blagi povetarac širi ostrvskom zemljom, a more umiva uzavrele stene, desila su se sva tri brodolomstva. U prvoj je pronađeno telo mlade žene, plavokose devojke bez odeće. Ostalih putnika nije bilo. Drugi put je pobesnela bura donela ostatke broda i telo utopljenog muškarca srednjih godina. Na sebi je imao mornarsko odelo, reklo bi se titulu kapetana. Treći i poslednji brodolom doneo je telo opatice. Oko vrata joj je još uvek bio uredno postavljen križ.
Služila se misa sva tri puta. Ostrvljani bi se okupili oko nekadašnjeg benediktanskog samostana i zajedno kretali prema jecavom zvonu. Žene su glave uvile crnim maramama. Išle su ruku pod ruku. Nisu govorile. Muškarci su lenjim koracima išli napred. Iza njih je ostajao zgusnuti dim duvana. Nije se mogao čuti nikakav razgovor. Odnekud tišinu razbiše čitava jata šišmiša. Jedna od žena nesvesno ispusti vrisak. Svi je pogledaše prekorno.
Otad ima čitava decenija. Mare se sećala kako je ća u večerima pripovedao o paunovom kriku. Zato ona želi da ode sa ostrva. Stalno misli o školi crtanja u glavnom gradu. Mašta o studentskim danima i toplom jutarnjem đevreku. Svako jutro će ga jesti. Nikad joj neće dosaditi. Al ne da ća. Kaže: „Ovdi ti je misto, uz mene i naše.” Zato Mare svaku noć kada se čuje paunova pesma ostavlja krvavi trag stopala namočenog u krv šišmiša. Ostavlja ga na steni. Ujutru ga prva primeti. Pokazuje ga sa strepnjom ocu. Njemu lice pobledi. Čelo nabora, naoštri brke i ćutke se vraća u kuću. Vrti nemirno glavom dok kraj šporeta ispija kratke gutljaje kafe. Ća nije znao da duboko u šumovitom delu ostrva Mare čuva paunicu u kavezu i neće da je pusti, isto kao i otac nju. Paunica katkad pušta ljubavni vapaj željna pauna i sloode. Mare je hrabri. Doziva je u snovima, tepa joj i miluje njena šarenooka pera. Kaže joj da će ih jednom naslikati kada poseti Grod.
Jelena Kostić je rođena 1983. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završila u rodnoj Raški. 2007.godine je diplomirala na Katedri za srpsku književnost i jezik, Prištinskog univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Iste godine započinje rad u Srednjoj školi „Nikola Tesla“, na severu Kosova. Živi sa suprugom i troje dece u Raški.
Zastupljena je u zbornicima kratkih priča i pesama. Autorka je zbirke kratkih priča „Tavan“ (2021), zbirke poezije „Majka, i sve ostalo što se završava na -a” (2022) i romana „Davljenik i slamka” (2022).