Image default
Proza

Marijana Čanak, Očev vrt

Očev vrt

 Pomozi mi da zaspim. Inače neće biti dobro. (Tea Tulić, Pleme)

Jutros kad smo naleteli jedan na drugog ispred kupaonice, matori se mašio za metlu i pojurio me kao provalnika.

–Lopovčino! – vikao je. – Od mene si našao da kradeš! Pa ja ništa osim žene nemam, a nju ti ne dam! Marš iz kuće!

Mlatio je onom metlom kao da s mene skida paučinu, a jednom me dobrano zviznuo po glavi. Ne smem da se branim, njegov lekar rekao mi je da su mu kosti kao od stakla, bilo bi fatalno da ga oborim. Mozak mu je sasušena spužva, ne prepoznaje ni sebe u ogledalu, a kamoli nekog drugog. Jedino majčin portret istrajava u naborima te spužve, kao fosilni ostatak neprežaljene žene, otisak jednog zajedništva, sećanje jače od gubitka. Oči su mu duboko utisnute u lobanju, žive su i prkosne, katkad mislim da menjaju boju, kao što to čine sitne životinje ne bi li se učinile nevidljivima. Kad mu se zagledam u oči, dođe mi da ga zaboravim kao što je on zaboravio mene, da se zapitam: – Je li ovo zaista čovek iz čije tečnosti je izgrađeno moje telo? Može li ovo biti moj otac? Ili je to samo njegov zamenik?

Sve je u kući ispremeštao. U mašinu za pranje rublja sipa sve što je belo: mleko, šećer u prahu, sodu bikarbonu, kokosovo brašno. Daljinske upravljače drži u frižideru, kaže: duže će im trajati baterije. Satove je odneo u ostavu, poslagao ih u bure za kiseli kupus. Nekad ga zateknem kako sedi tamo i sluša otkucaje, broji i čeka nešto. Onda nervozno protrese bure ili uzme onu majčinu zakrivljenu oklagiju, pa meša sadržaj. Obavezno meša u smeru suprotnom od kazaljke na satu, kao da hoće da vrati vreme, da konzervira vreme, da ga zakiseli i ostavi za gladne godine. Postelju je preneo u kuhinju, često spava s glavom naslonjenom na rernu, go golcat. Ako slučajno uđem i probudim ga, počne da urla: – Šta ćeš ovde? Kakav je to način, da ulaziš ljudima bez kucanja, sram te bilo, valjda imam pravo da sa svojom ženom radim šta hoću! Pusti nas da uživamo, manijače, zar nemaš svoju kuću!

Kad je postalo neizdrživo, našao sam mu pristojan smeštaj. Osoblje je ljubazno, doze medikamenata svedene na neophodnost, sobe su svetle i tapacirane, kuhinja je takva da u njoj nije potrebno koristiti ništa osim kašike, zajednička kupanja su stvar prošlosti, vrt prostran i uredan, zasut ružama čija sorta ne poznaje trnje. Klara bi rekla da to više i nisu ruže, nego ih samo zovemo tako, iz sećanja na ono što su bile, ili na ono što su mogle biti, da nisu potkresane i ukroćene. Rekla bi da te takozvane ruže isto tako možemo zvati patuljastim kupusom, jer šta je ime, kad ruža bez bodlja ne miriše istim mirisom. Klaru bi ražalostio ovaj vrt, ali Klara nije ovde, niti će biti. Ipak je zamišljam bosonogu među grmovima. U belom je haljetku, ponovo vitka i okretna, naginje se nad krupne rascvetale ružine lopte, udiše ih i čudi se što ne oseća ništa. Onda se hvata za jednu stabljiku kao za mikrofon i zapeva. Peva neku staru pesmu koju niko nije čuo još od vremena kad je naša mati stegla glas i otvorila utrobu za nas dvoje. Klarina pesma je tako silna, kao da ne dolazi samo iz njenog glasa, nego iz stotinu pratećih glasova. Dok pesma zasipa vrt kao nevidljiva kiša, ruže poprimaju bodlje, latice se krune ostavljajući za sobom plodove šipurka. Starci u pidžamama izviruju van, odbacuju dotrajale hodalice, golim rukama čupaju veštačke kukove iz svojih tela, kidaju katetere kao da su paučina i hrle u vrt. Zaposedaju bodljikave žbunove, beru šipurke, drobe ih za poslednju šoljicu čaja nakon koje će biti spremni da umru. Staklene kosti, spužvasti mozgovi, koža trošna kao davno ispisan pergament, okamenjeni nokti, pregoreli nervi, šupljine nažuljane lažnim zubima, pepeljaste čekinje na neprimerenom mestu, pege koje spadaju s potrošenih tela kao ugašeni cirkoni. Starci vide sebe jedni u drugima i grohotom se smeju. Proturaju palac između kažiprsta i najvećeg prsta, boli ih taj pokret, šake su im suve i krute, ali istrajavaju u nameri. Izruguju se kolektivnoj sudbi i pod nos joj poturaju šipke. Potom, jedan za drugim, počnu da izlaze iz tela. Lako, kao da telo nije ništa više od pohabanog kaputa koji samo treba raskopčati, skinuti i odložiti. Starci iščezavaju dostojanstveno, Klara i ja pozdravljamo ih aplauzom.

–Budite bez brige – trgne me glas negovateljice – vaš otac imaće ovde sve što mu je potrebno. Pogledam je saučesnički, kao da oboje pristajemo na laž, pa ulazimo u kancelariju da potpišem papire. Prolazeći kroz beli hodnik naiđemo na smežurano lice koje u ustima mulja brojanice, krst se sliva niz bradu i kaplje u presahla nedra. Negovateljica obazrivo priđe prikazi i uhvati je za mišicu. Stvarna je. – Nela, draga, vratite se u sobu – govori joj kao što se govori detetu, a starica je zapljune brojanicama. Mene okrzne takvim pogledom, da sam dlanom pritisnuo lice kao da pritiskam neočekivanu ozledu usred rutinskog brijanja.  – Odričeš li se oca? – pita me iz bezubih usta, a ja pretrnem. – On se prvi odrekao mene – zaustim da kažem, ali se negovateljica umeša na vreme. – Ispričavam se, otpratiću gospođu, vi samo produžite niz hodnik, druga vrata levo, upravnik vas očekuje. Idemo, Nelice! – obgrlila je staricu i zatresla brojanicama kao da su zvečka.

Potpisao sam papire i trampio oca za mir u kući. Znao sam da matori neće hteti da pođe sa mnom, pa sam ugovorio da dođu po njega, uz razumnu doplatu. Kad su došli da ga vode, pružao je otpor svim sredstvima: bacao je na nas otpatke hrane, čupao je zavese s prozora, valjda u nameri da nas u njih ulovi kao u ribarsku mrežu, vadio je fioke s escajgom, prosipao je sve unaokolo i pretio nam podignutim kašikama. U jednom trenutku je otvorio rernu i povikao: – Marija, skloni se unutra dok ih ne savladam! Onda se zagledao u mene kao da me prepoznaje: – Ti! – reče iznenađeno i zatrepta u neverici, a kašika mu zavibrira između ona dva rašljasta prsta. – Tata! – kuljalo je iz mene, ali nisam imao glasa da ga oslovim. Samo sam zakoračio preko onih rasutih fioka i pružio ruke. – Ne prilazi! – zaurlao je i pogodio me kašikom u čelo. – Znao sam da si ti! – nastavio je besno. – Danima nam obigravaš oko kuće, a sad si celu bandu doveo! Bitango, vojsku u tenkovima da okupiš, nećeš mi ženu oteti! Životom ću da je čuvam, jesi čuo, izrode i vucibatino!

Izašao sam iz kuće i sačekao da osoblje obavi šta mora. Uspavali su ga i izneli na nosilima kao mrtvaca. Torba sa njegovom odećom i stvarima za ličnu higijenu bila je spremna. Ubacio sam unutra majčinu cvetnu bluzu od lažne svile, zakopčao rajsferšlus, obrisao oči i pružio torbu negovateljima ne gledajući ih. – Biće dobro, nemate razloga za brigu – jedan od njih mune me po ramenu kao lopatom i odvezoše se.

Na posao nisam odlazio narednih nedelja, očev lekar ispisao mi je bolovanje. Raščišćavao sam kuću i potkresao ružičnjak, naveče sam se opijao, jeo sam hranu iz konzerve i gledao filmove kojih se ne sećam. Za sve to vreme telefon je pozvonio svega jednom. Ili sam se jednom udostojio da se javim, ne bih li proverio da li još uvek umem da govorim.

*Odlomak iz romana Klara, Klarisa (Buybook, Sarajevo, 2022.)


Foto: Antal Szilard

Marijana Čanak (1982, Subotica), piše prozu. Završila je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na nemački, engleski, albanski i makedonski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002) i zbirku priča „Pramatere“ (2019). Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.

Povezani članci

Jadranka Milenković, Čisto mesto

Nikola Teofilović – Đul Zulejha

 Tena Lončarević, U oku gospođe Kotove

Ostavite komentar