Image default
Proza

Jelena Perišić, Priče

Breskva

Ina je znatiželjno posmatrala breskvu u činiji sa voćem na stolu. Plod kao da joj se obraćao nemuštim jezikom koji joj je delovao poznato, samo ga još nije naučila.

Uzela je breskvu iz činije i uputila se iza kuće.

Leđima se oslonila o zid. Šakom leve ruke držala je voćku, dok je prstima desne prelazila preko njene glatke ružičaste kože prekrivene paperjastim dlačicama. Srednji je prst blago prevukla preko useka koji je plod delio na dve obline, da bi potom nežno, ali odlučno oba palca utisnula u usek. Breskva se lagano razdvojila, otkrivši sočno, meko bledožuto meso. Kažiprstom i palcem iz desne polovine izvadila je tvrdu tamnosmeđu košticu koja se gotovo bez otpora odvojila od tkiva. Ispod nje ostalo je nepravilno ovalno ulegnuće, hrapavo i crveno poput rane.

Stavila je desnu polovinu breskve u usta i zagrizla je. Njena svilasta tekstura savršeno joj je nalegla na jezik. Ništa ukusnije odavno nisam probala, mislila je Ina dok je brisala slatki sok sa uglova usana.


Unutarnja lepota

 

Članovi vatrogasnog odbora međusobno su se nadglasavali.

„Lice mora biti lepo kao slika!“, rekao je sredovečni, crnokosi muškarac čiji je osmeh ličio na ožiljak.

„Noge moraju da sevaju!“, izjavio je krivonogi ćelavko, cmoknuvši.

„Ništa bez bujnih nedara!“, graknuo je postariji mršavko poluraskopčane košulje kroz koju su se nazirale kokošije grudi.

Vremešni muškarci nezadovoljno su zagledali nervozne odabrane lepotice.

„Cure, skinite se u kupaće kostime“, zapovedio je gojazni načelnik odbora. Imao je taman toliko sedih da mu pokriju bočne strane glave. Devojke su ga nevoljno poslušale i razodenule se.

„Ne, ne“, kazao je debeljko začešljane crne kose i hitlerovskih brkova, pošto su i ovog puta zajedno odmerili izabranice. „Moraju imati unutarnju lepotu!“

Načelnik i članovi odbora najpre su se zgledali, potom su, klimnuvši, opet kritički osmotrili devojke.

„Skidajte sve!“, naredio je načelnik.

Lepotice su se trgle, potom još nevoljnije svukle i kupaće kostime, deo po deo.

„Još, još!“, vikali su i ostali.

Nemajući kud, devojke su zarile prste u kožu između grudi, rasporile je, odvojile od mišića i svukle poput kućnog ogrtača.

„Još! Još!“, skandirali su muškarci.

Utisnule su prste i među krvave preplete mišićnog tkiva ispod vrata, razdvojile ih, odlepile od kostiju i pustile da im padnu niz bokove poput oljuštene kore banane, iskoračivši naposletku iz njih kao iz večernjih haljina. Pred načelnikom i članovima odbora uskoro su, u ostacima krvi, kože, mesa i unutarnjih organa stajali samo skeleti.

„Ništa ja ovde ne vidim“, progunđao je načelnik.

„Ni ja“, mrmljali su ostali.


Jelena Perišić , rođena 1985. u Srbiji. Diplomirani je filolog skandinavskih jezika i književnosti i inženjer računarske multimedije. Po zanimanju je prevodilac, a osim muzikom/pevanjem bavi se i vizuelnom umetnošću, animacijom i pisanjem poezije/proze.

Veliki je zaljubljenik u irsku narodnu muziku i jezik, peva na neformalnim muzičkim okupljanjima posvećenim irskoj narodnoj muzici u Beogradu, trenutno uči irski jezik, a nada se da će u budućnosti ozbiljnije zasvirati i violinu. Trudi se da istražuje i prenosi lepotu irskih narodnih pesama na engleskom i irskom jeziku i irskih književnih dela uopšte, gde/kad god je moguće.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Aleksandar Petrović, Jedinica

Stefan Megić, proza

Elvedin Nezirović – Odavno je bilo vrijeme da se vratiš 

Ostavite komentar