Image default
Intervju

Jelena Pilipović – Ako tvorački glas bude dozvan, on će sve okolnosti podrediti sebi

Skriveni bog stvaralaštva

 

Nezaboravna i inspirativna predavanja Jelene Pilipović na Fililoškom fakultetu prava su poslastica za  studente studijske grupe 08 (opšta književnost sa teorijom književnosti). Kao neko ko se njenih predavanja seća sa čežnjom i ljubavlju, preporučujem svima da pročitaju roman Divotnice – studenti i bivši studenti  će tu naći srž sok i suštinu svega što su voleli na Jeleninim predavanjima: raskoš (pre)poznavanja kulture mišljenja, življenja i stvaralaštva  književne Grčke i Rima. Na sve koji se prvi put susreću sa likom i delom Jelene Pilipović vremeplovni svet romana delovaće  kao  ljubavni zagrljaj prošlosti i sadašnjosti dva grada: Rima i Beograda. Roman koji je u ovom trenutku ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu uspeo je da oživi duh jednog po mnogo čemu jedinstvenog i neponovljivog književno-istorijskog doba i potvrdi katarzično svojstvo književnosti da umove i srca čitalačke publike zagađene raciom svakodnevice očisti svojim ambrozijskim prisustvom. Intervju sa autorkom svojevrsni je podsticaj svima koji dođu u dodir sa ovim tekstom da istražuju, čitaju i stvaraju i dalje.

Razgovor sa Jelenom Pilipović, vodila je Marija Jovičić.

 

Koliko je teško osobi koja je studirala i koja predaje književnost  da  među brojnim autorskim glasovima pronađe autentičan autorski glas?

Verujem da se autentičan tvorački glas može naći samo u dubinama sopstvenog bića. Tu možda počiva, možda čeka, samo tu vredi tragati za njim. Spoljašnje životne okolnosti, pa i poziv, obrazovanje, zapravo su samo okvir egzistencije, samo njena pratnja. Ako tvorački glas bude dozvan, on će sve okolnosti podrediti sebi. A ako se za njim uzalud traga, onda će te okolnosti poslužiti kao racionalizacija, pretekst, samoopravdanje.

Bliskost sa veličanstvenom poezijom ranijih vremena tako može da bude i prepreka i prednost: zapisi iz negdašnjosti mogu biti zatvorska ćelija u kojoj je nesuđeni stvaralac utamničen ili riznica iz koje crpi. Nezamenljiva riznica, rekla bih, bez koje se ništa trajno u jeziku ne može iskovati.

 

Koliko se iskustvo pisanja prvog romana razlikuje od bilo čega što ste do sada napisali?

Ne mislim da je ključna razlika u pisanju, već u svrsi i smislu napisanog: dok teorijska dela nude neki vid spoznaje i  putokaz u mišljenju, roman ima, naizgled, manje čvrst smisao postojanja. Divotnice sam želela da podelim sa drugima  da bih prenela uživanje koje sam osećala gradeći njihov svet i živeći, potom, u njemu,  ali i zato da bih aktualizovala rimsku baštinu naše kulture – baštinu koja često ostaje skrivena, potisnuta,  zaobiđena.

 

Odnos autora sa svojim delom u mnogo čemu je poseban i neizreciv, ali ako bi postojale reči, kako biste opisali taj odnos i težinu (ili lakoću) odvajanja autora od svog dela?

Mislim da je to veoma idiosinkratičan odnos: kao što svako ljubavnika, decu, roditelje ili prijatelje voli na samosvojan način, tako je i ljubav prema delu, u koju spada i ciklično odvajanje i ponovno približavanje, nešto duboko lično i osobeno.

 

Kako udovoljavate boginji svakodnevne sreće?

Malim stvarima.  Ta boginja, naime, traži sitne darove: poći na posao putem koji je najprijatniji umesto onim koji je najkraći, posmatrati kuću na kraju svog ćoška kao da je prvi put vidite, diviti se Zindan-kapiji na Kalemegdanu kao da još niste prošli kroz nju. Ne škrtariti sa nežnostima, čak i kada deluju sasvim suvišno. Dopustiti  svetu i ljudima da se “onove”.

 

Toponimija romana naslovljena „u  gradu na ušću, u blizini severnog Limesa Gornje Mezije” koja upućuje na Beograd i rimsku prošlost Beograda već je ispunila veliko obećanje književnosti svakom ko se baci u stvaralačke vode: da na nov  nacin opiše stare teme. Šta je za vas bio najveći izazov u pisanju?

Muški likovi. Zato su mi, mislim, draži od ženskih.

 

U romanu ste spomenuli “rimski umor”, onu grozničavu vrstu uzbuđenja koja ignoriše granice tela i umora, želju da se ne propusti ništa od onoga što grad nudi i uživa u već poznatim mestima na nov način. Koje književno delo kod vas izaziva “rimski umor”?

Pa, dok mi je među gradovima Rim jedinstven, takvih književnih dela za mene ima mnogo: jer je književnost, a ne arhitektura, moja istinska “ljubljenica”. Mnoge su rečenice među kojima se do iznemoglosti gubim, kao među rimskim ulicama, na mnogim jezicima su ispisane, potekle iz raznih vremena i od raznih stvaralaca, od Homera do Kucija, od Tirteja i Sapfe do Pamuka i Eka.

 

„Ne, nisam ništa bolji od drugih. Samo da mogu, ja bih te smanjio na veličinu palca i  zakačio oštrom kopčom za svoj himation. Da mi uvek budeš pri ruci. Ne, nisam ništa bolji od drugih. Ljubomoran sam i običan. Ambrozijska ženo. I kad budeš naborana i ružna, i dalje ću hteti da te držim prikačenu. Čvrstom kopčom, za ivicu svog ogrtača. Ne zato što je večna moja ljubav prema tebi, nego zato što je večan moj strah.”( roman  Divotnice, Akademska knjiga). Bilo da je u pitanju ljubav ili stvaralaštvo, šta je po vašem mišljenju magična formula samorasta? Međiugra ljubavi i straha ili nešto sasvim drugo?

Strah je svojevrsni skriveni bog fikcionalnog sveta Divotnica. Svi likovi se plaše i to umnogome određuje njihove živote, ali se svako od njih plaši na različit način. Reči koje ste naveli izgovara Eriksimah, grčki lekar koji postepeno osvešćuje i spoznaje svoje strepnje i duboke strahove. Jedna od junakinja romana, slikarka Korina, govori, pak, kako se treba navići na senku, prihvatiti je i čak usvojiti, kao što se usvaja dete. Oroditi se sa njom. Ta senka je i fizička zatamljenost na slikarskom platnu, i simbolička tama čovekove egzistencije, čiji veliki deo čine strahovi. I ja, zajedno sa Korinom, verujem da sve senke, i one koje senče našu nutrinu i one koje se nadvijaju nad našim postojanjem, treba najpre upoznati a potom prihvatiti. Po meni, samo se tako može rasti dušom.

 

Nekoliko citata iz romana “Divotnice”:

 

„Kada je ljubavnik jedina hrana na trpezi u koji si pretvorio svoj život, onda te mori glad čim ga nema. Čak i nakratko. Užasna glad. Ali-znaš-kad je ljubavnik bog u hramu koji si postao, onda te mori bol. Čim ga nema. Čak i nakratko. Kad si gladan, jedeš i glad prođe. Jednostavno. Ali kad te boli, uopšte ne znaš šta ćeš. Pa radiš ono što rade sveštenici i vernici. Prinosiš žrtve. Umoljavaš. Umilostivljuješ. Sve one stvari koje bi se, misliš, bogu svidele. I time, a to je najveće ono čudo, nekako rasteš. Nekako prerastaš druge ljude. Prerastaš i sve što si dotad bio. Ima li većeg dara?” (poglavlje “Lek od asimetrične lepote”, strana 129)
„Život uopšte ništa i nije, nego samo ždere, a dani u njegovo ždrelo uviru tako brzo i sitno kao što nama zalogaji nestaju u ustima. Brzo. Sitno. Onda shvatiš, svi su proždrani. Ostalo je samo-ono prazno. Ono prazno. Prazno kao vojnička zdela posle duga marša, ni gutljaj, ma ni četvrt gutljaja čorbe ne ostade u njoj.” (poglavlje “Jezik bršljana”, strana 150)
„Sećanje je put. Valjda. Ali dodir, dodir je dom.” (poglavlje “Nesporazum”, strana 255)
„Kuća života? Zašto ga  je na tu kuću podsetio spokoj jedne žene, koja je najzad postala obična? Avidiju se činilo da mu se trbušna duplja raspada, činilo mu se da može osetiti zadah sopstvene izjedene utrobe. Gutljaj koji nikad nije progutao neće nestati, shvati najzad. Onaj komadić kože, koji nikad nije odgrizao sa njenog tela, niti makar olizao, nikada neće prestati da mu pritiska jezik. Čak ni kada te žene, koju nikada nije imao, više ne bude. Jer stvarnost nema veze sa tim.” (Poglavlje “Kuća života”, strana 273)
„Drugčija se metamorfoza odigrava ovde, u susedstvu olimpskih  gospara, sviklih na svoje tuđinstvo, to se moja svakidašnjica obogotvorava. Ne ja. I evo ovaj dan, koji započinje kao neraspoloženi đubretar pred velikom kesom smeća,preobražava se u božanstvo kome prilazim skrušeno: noseći levanicu u levoj, a hrpu reči u desnoj ruci. Boginjo današnje sreće, ne prezri moje uzdarje.”  (poglavlje “Tri i po reči”, strana 12)

 


Jelena Pilipović (Beograd, 1972) bavi se tumačenjem i promišljanjem književnosti, nadasve antičke poezije, koju sagledava u svetlosti savremene teorijske misli. Uz mnoštvo ogleda o helenskim, rimskim, ali i novijim umetnicima reči, među kojima posebno mesto zauzima prva srpska spisateljica Jefimija, napisala je studiju o idili Orfejev vek (2005). Fenomenu ljubavi u delu drevne pesnikinje Sapfo posvetila je knjige Locus amoris (2014) i Ka lepoti (2016).

Dobitnica je Istraživačke nagrade grada Pariza i Nagrade Nikola Milošević za najbolje delo u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije, a pred čitaocima je njen prvi roman, Divotnice,  u izdanju Akademske knjige koja je u ovom trenutku ušla u širi izbor za NIN-ovu nagradu.


Fotograf: Anđelko Vasiljević


Marija Jovičić, hedonista, zaljubljenik u književnost, umetnost, kristale, holističku medicinu, putovanja, kulinarstvo, i sve vrste kreativnosti i stvaralaštva. Diplomirala opštu književnost sa teorijom književnosti. Sarađuje sa časopisom Sensa, bavi se internet marketingom, piše blog o holističkoj ginekologiji Žene i zdravlje, autorsku emisiju o zdravlju na BK televiziji „Kaži A“ i piše roman Talasi koji samo što nije „rođen“.

 

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u januaru 2019.

Pročitajte ostale razgovore koji su objavljeni u rubrici Intervju.

Povezani članci

Mirjana Đurđević: Ne bih bila somelije za živu glavu, kao ni književni kritičar

Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija

Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne

Ostavite komentar