Image default
Poezija

Jelena Stojković-Mirić, poezija

Šum Pera ogrnut mastilom

toliko toga čudesnog
u simbiozi plavetnila
nebeskog i okeanskog
treba udisati sa tobom
dok ruke nam postaju krošnje
drveta kog poželimo
zelene se proplamsaji puzavica
i sve je u nekom skladu dobrooslikanog akvarela
samo se boje načas razliju
u toploj izmaglici hlorofila
ne razaznajemo ko je tu plaho drvo
ko puzavica što ga obavija
ne razaznajemo
iz kose nam rastu meki prsti muzičkih instrumenata
gudala nam
jedna vlas
trzalica druga
čas vidim mandoline
čas viole
violine
gitare
ko zna koja su vlas
dok flauta se izvija
a ponad njih izviru kolažne notne reke
i neke beličaste ptice tila sleću u krošnje instrumenata
dodaju harmoniju vazdušastim krokijima krila
i sve je kao nadrealna slika
koju ne treba ni pokušavati naslikati
razbiće se magija
končertina

toliko toga čudesnog
u tragovima mislenih venaca
geografske karte nemaju oči za njih
ni boju
a mogla bih se zakleti
svetle k’o cvetovi na slikama Gustava Klimta
i vide se sa Meseca jasnije od kineskog zida

toliko toga čudesnog

rađamo svoju Zemlju van domašaja svega
pojavljujemo se u oblicima koje došaptavamo jedno drugom

daurski ariše
zaplivajmo u bistroj vodi magnolija

navijmo ekvatorski sumrak
nećemo da traje 24 minuta
poletimo odatle do polova

pogledaj
nestaju nam tela
mreškamo se

polarna svetlosti

toliko toga čudesnog

cvrkut smo lelujne trake šešira
mili zvuk zvezdanih kotarica
šum smo pera ogrnut mastilom
ispisujemo
tanušne reljefne obrise
travnatnog pergamenta

plesom

neumirući beskraj blagosti


ponovo te vidim u kotlinama mojih dlanova
i mogla bih se zakleti
uskočio si u večnost
među godove srca

daurski ariše

 

Pod velom akvarela

dlanovi
prestanite strujati drhtajem čudne noći
pokušajte zaći u smirnost takta

tako je lako koraknuti k nama
prizvani smiraj ostaje obesmislen
dlan se podvlači pod mesto na rukavu
šapuće
noć je tako jasna

kristal trenutka
kao otisak u karavanima znamenja
plahi otisci vojuju sa plamenim
svaka je pora maleni vulkan

svetkovina jagodica
oslikanih iznutra
zvezdanim nijansama sveta
a zemlja klizi niz strmine pre snova
kao pokošena livada snu svojih rosa

miriše sjaj

svadba usana
pod velom akvarela
pod duborezom duša
pod ornamentima rastućih virova
pod šapatom snovitog bršljana
što se pod vrat uspeo poljupcima
odlutali
osamljeni
umnoženi nama
otplutali
razvezani
kao sene breza

poljupci devruše
nose beli veo

jedno u jednom
gledamo svetlost unutrašnjeg
dahom izvlačimo glasnost nežnosti
pod baldahine
pod merdevine tela
pod nadstrešnice strasti

zatvaram oči
puštam se kroz levke blizine

zatvorene oči
produžetak dlanova
koji će osluhnuti horizonte bića

svadba usana
pod velom akvarela
pod duborezom duša
pod ornamentima rastućih virova
pod šapatom snovitog bršljana
što se pod vrat uspeo poljupcima

tako je lako koraknuti k nama


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Ljiljana Tadić, poezija

Povezani članci

Vladimir Vukomanović, poezija

Medina Džanbegović, poezija

Vladimir Milojković, poezija

Ostavite komentar