Šum Pera ogrnut mastilom
toliko toga čudesnog
u simbiozi plavetnila
nebeskog i okeanskog
treba udisati sa tobom
dok ruke nam postaju krošnje
drveta kog poželimo
zelene se proplamsaji puzavica
i sve je u nekom skladu dobrooslikanog akvarela
samo se boje načas razliju
u toploj izmaglici hlorofila
ne razaznajemo ko je tu plaho drvo
ko puzavica što ga obavija
ne razaznajemo
iz kose nam rastu meki prsti muzičkih instrumenata
gudala nam
jedna vlas
trzalica druga
čas vidim mandoline
čas viole
violine
gitare
ko zna koja su vlas
dok flauta se izvija
a ponad njih izviru kolažne notne reke
i neke beličaste ptice tila sleću u krošnje instrumenata
dodaju harmoniju vazdušastim krokijima krila
i sve je kao nadrealna slika
koju ne treba ni pokušavati naslikati
razbiće se magija
končertina
toliko toga čudesnog
u tragovima mislenih venaca
geografske karte nemaju oči za njih
ni boju
a mogla bih se zakleti
svetle k’o cvetovi na slikama Gustava Klimta
i vide se sa Meseca jasnije od kineskog zida
toliko toga čudesnog
rađamo svoju Zemlju van domašaja svega
pojavljujemo se u oblicima koje došaptavamo jedno drugom
daurski ariše
zaplivajmo u bistroj vodi magnolija
navijmo ekvatorski sumrak
nećemo da traje 24 minuta
poletimo odatle do polova
pogledaj
nestaju nam tela
mreškamo se
polarna svetlosti
toliko toga čudesnog
cvrkut smo lelujne trake šešira
mili zvuk zvezdanih kotarica
šum smo pera ogrnut mastilom
ispisujemo
tanušne reljefne obrise
travnatnog pergamenta
plesom
neumirući beskraj blagosti
…
ponovo te vidim u kotlinama mojih dlanova
i mogla bih se zakleti
uskočio si u večnost
među godove srca
daurski ariše
Pod velom akvarela
dlanovi
prestanite strujati drhtajem čudne noći
pokušajte zaći u smirnost takta
tako je lako koraknuti k nama
prizvani smiraj ostaje obesmislen
dlan se podvlači pod mesto na rukavu
šapuće
noć je tako jasna
kristal trenutka
kao otisak u karavanima znamenja
plahi otisci vojuju sa plamenim
svaka je pora maleni vulkan
svetkovina jagodica
oslikanih iznutra
zvezdanim nijansama sveta
a zemlja klizi niz strmine pre snova
kao pokošena livada snu svojih rosa
miriše sjaj
svadba usana
pod velom akvarela
pod duborezom duša
pod ornamentima rastućih virova
pod šapatom snovitog bršljana
što se pod vrat uspeo poljupcima
odlutali
osamljeni
umnoženi nama
otplutali
razvezani
kao sene breza
poljupci devruše
nose beli veo
jedno u jednom
gledamo svetlost unutrašnjeg
dahom izvlačimo glasnost nežnosti
pod baldahine
pod merdevine tela
pod nadstrešnice strasti
zatvaram oči
puštam se kroz levke blizine
zatvorene oči
produžetak dlanova
koji će osluhnuti horizonte bića
svadba usana
pod velom akvarela
pod duborezom duša
pod ornamentima rastućih virova
pod šapatom snovitog bršljana
što se pod vrat uspeo poljupcima
tako je lako koraknuti k nama
