rasterane boli
probudila se jednog jutra
progledala
nema krmelja u uglovima
zbrisana vekovna ćutanja
mumlanja
narcisonaklapanja
umivena
očešljana
osnažena
ona želi svet
da pretvori u reč
dodir u hleb
vodu u let
pesmu u život
boji se da ne napravi ništa od svog života
nemoj da odeš
prisećam se o čemu smo govorili
šta pisali
onda usporim disanje
zažmurim
dodirujuem bolna mesta
odakle sve ovo
zašto te pravdam
na stolici prebačena haljina
u kojoj te trebalo sačekati
i knjiga
za letnje dane
čujem petlove
osmehnem se
još jedno svitanje bez tebe
pogledam sliku u telefonu
privijem kolena grudima i šapućem
pastirska iglica
krvnica
smreka
bela vrba
zlatna rutvica
medveđa šapa
dan i noć
zmijino grožđe
pitomi pelin
repušina
paparata
gledaš me zadivljeno
jašemo reke
noć
važno je razumeti noć
tvoja sam
na istim smo putevima
reči nas nisu slušale
je li večnost usamljena?
je li večnost lepa?
tog dana si ustao i ostao zarobljen u ogledalu
uplašio se dubina
bio je to naš prvi sastanak
preživeću sve ovo
šta onda
onirička kuća
to što si ti mene nazvao
ne znači ništa
postoje pete
devete
petnaeste
pozivani smo od mnogih drugih
u žute sobe
u letnje šatore
u divlje trave
kako onda biti strpljiva
sve te druge si smestio između nas
kada ću da pustim kosu
ne znam šta kome smeta nečija frizura
ni zašto su posteri bolesti oblepljeni svuda
dolazi čovek
traži lek za spavanje
ostali se smeju
srećni što čekaju običan pregled
mrtvi smo podjednako
žena na štakama pevuši bebi
na drugom posteru pronađi lek
komadić zemlje i usamljeno drvo
tek da nam poruče da misle na nas
čarobnjaci u belim mantilima
govoriš svojim jezikom
moram da iskoristim trenutak
da se snađem
prilagodim
slušam te
zahvaljuješ se na razgovoru
da ti je baš bilo potrebno
sada
dok se majka bavi putovanjima
otac drugim ženama
niko ne može da joj kaže kako da bude bolje
pružila sam bananu
kaže jede svoja osećanja
mora da je ovo negde čula
ne može ovako dvanaestogodišnjakinja da šapuće
veslala je
sva njena putovanja započinju na talasima
čemu nas onda uče u školama
imam ranac najlepši na svetu
ranac kao prostor prepoznavanja
izgradile smo dodire rečima
jednom
ostavili su me tako u belim sobama
sa narandžastom računaljkom
i bubašvabama po zidovima
matematiku nikad nisam zavolela
ubodi injekcija
vene koje ne pronalaze
ubodi u beskraj
pet dana neprekidnog snevanja
strah da ću uvek biti ostavljena
povratak
majko
ne znaš ništa o ovom danu koji još traje
ne znaš zašto nisam spavala prethodne noći
ne znaš koliko sam kafa jutros popila
ne znaš da li sam u krakovu, ostravi ili aušvicu
ne znaš o ovoj pesmi koju ne smem da pokažem svetu
ne znaš da li su mi leđa povijena i da li sam se ošišala
na karti više nema praznog prostora
niko ne zna gde je živela
dali su joj prostoriju, dva sa dva
smestili knjige i kolaže
ostavili telefon u ćošku
broj osam, četiri ili dva
žena ispred mene plače
neću se približiti slušalici
mama
ne znaš ti
donosim ti fotografije koje nećeš ni pogledati
lica koja sam zatekla na groblju
vislava? da niste zalutali?
za nju, male, ali krilate reči
neprestano da se ponavljaju
mamice
ne znaš da on odlazi sa kafetinom u ruci
ostavlja metalni novčić zemlje kojoj mašem iz voza
ne znaš da u njegovim plavim, jelenskim očima
uranjaju moja šaputanja
ne znaš da samo tebi želim da se vratim
dosta je lutanja
šumskih kreveta
železničkih stanica
stranaca
boli
jer boli
Jelena Vukićević : Diplomirala na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Završava master studije kulturologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i priprema prvu zbirku poezije. Radi kao knjižarka u knjižari „Bookastore“ u Beogradu. Zaljubljena u poeziju, planine, more, film, pozorište, fotografiju, kaligrafiju, ptice grabljivice, pećine i jame, trčanje, Jelašničku klisuru, Sibir. Sa prijateljima iz SK „Tribe“, ljubiteljima sportskog penjanja i planinskog trčanja, organizuje jednu od najuzbudljivijih trka u regionu, čuveni „Lavirint“.