Image default
Reč i misao

Buđenje u san (Kejt Šopen, „Buđenje”, Službeni glasnik, 2011)

Piše: dr Biljana Dojčinović

 

Kada je, pod uticajem ženskog pokreta sa kraja šezdesetih godina, počeo proces buđenja i među ženama u akademskim sredinama SAD, roman Buđenje Kejt Šopen dobio je status simbola. Naslov, tema i istorija ove knjige potpuno su odgovarali trenutku. Zapravo, obnova interesovanja za delo Kejt Šopen počela je nekoliko godina ranije, ali su feministkinje taj proces ponovnog otkrivanja dodatno podstakle i iznova skrenule pažnju na tekst napisan na prelomu dva veka,1Videti: Elaine Showalter, „The Feminist Critical Revolution“, The Feminist Criticism, ed. by Elaine Showalter, Pantheon Books, New York, 1985, p.5; Nina Baym, „Introduction“, Kate Chopin The Awakening and Selected Stories, Modern Library, New York, 1981, p. VIII. da bi vremenom oživelo interesovanje za takozvanu lokalnu prozu ove autorke.

Mnogi elementi životne priče2Videti: Emily Toth, „Kate Chopin“, The Oxford Companion to Women Writers in America, ed. by Cathy N. Davidson, Linda Wagner-Msrtin, Oxford University Press, New York, 1995, pp. 187-189. Kejt Šopen izgledaju kao priprema za karijeru spisateljice: počev od odrastanja sa prabakom koja ju je naučila da voli „muziku, francuski jezik i ogovaranje“, preko kaluđerice iz škole po čijem je savetu zapisivala komentare na različite teme, između ostalog i o ženskoj ulozi ili sukobu između želje i dužnosti, sve do dnevnika koji je vodila na tromesečnom bračnom putovanju, ispunjenom detaljnim oservacijama o životu u Evropi i sopstvenim zadovoljstvima. Tu treba ubrojiti i život u Luizijani, naročito priče mušterija iz prodavnice, dnevnike, pisma, kao i vezu sa oženjenim vlasnikom plantaže koju je imala posle muževljeve smrti. Odlučujući elementi u stvaranju njene karijere bili su samodisciplina, književnost koju je čitala i čitav niz spisateljki – prethodnica koje su joj otvorile vrata za ulogu autorke. Ipak, vrlo je verovatno da Kejt Šopen nikada ne bi postala spisateljka da joj se nisu dogodile nesreće koje su je učinile usamljenom i odgovornom za veliku porodicu. U književnost je stupila kao tridesetšestogodišnjakinja, i to iz duševnih, a ne finansijskih razloga – zahvaljujući nasledstvu nije imala većih novčanih briga – ali taj ulazak je bio vrlo profesionalan. Uspeh je postigla već prvom objavljenom pričom, „Ono što je u pitanju!“ („At Point at Issue!“).

Prvi roman, U zabludi (At Fault), objavila je o sopstvenom trošku 1890. godine. Roman govori o udovici iz Luizijane zaljubljenoj u razvedenog muškarca, koja ga, uprkos sopstvenim osećanjima, natera da se vrati ženi alkoholičarki i tako izazove opštu nesreću i bedu, sve do časa kada žena nestane u oluji. Nina Bejm smatra da je raskorak između opisa junakinje i simpatija koje narator pokazuje prema njoj znak da Kejt Šopen nije do kraja bila svesna mogućnosti koje joj je ovaj materijal pružao.3Nina Baym, „Introduction“, Kate Chopin The Awakening and Selected Stories, Modern Library, New York, 1981, p. XXIX. Uprkos ovom nedostatku, roman je privukao pažnju šire javnosti. Usledile su dve dobro primljene zbirke kratkih priča, prethodno objavljivanih po časopisima.4Bayou Folk (1984) i A Night in Acadie (1897). Pojava drugog romana, Buđenje, značila je i kraj njene karijere. Priča o ženi koja se budi i traga za sobom u trenutku kada je već udata i majka dvoje dece, i to u sredini u kojoj je gotovo potpuna strankinja, izazvala je burne reakcije. Osuda kritičara je išla dotle da su neki među njima smatrali da ga treba „označiti kao otrov“.5Videti: Women and Fiction: Short Stories by and about Women, ed. by Susan Cahill, New American Library, New York, 1975, p.1. pošto joj je izdavač odbio treću zbirku priča, Poziv i glas (A Vocation and a Voice), Kejt Šopen je prestala da piše. Umrla je 1904. godine, a njeno delo je vrlo brzo zaboravljeno. Sada je, međutim, od svih njenih dela najpoznatiji upravo roman Buđenje, a zbog obrade teme neverstva i polnosti smatra se prethodnicom D. H. Lorensa i simon de Bovoar. 6Videti: Women and Fiction: Short Stories by and about Women, ed. by Susan Cahill, New American Library, New York, 1975, p.1.

Zahvaljujući lektiri na engleskom i francuskom jeziku, uticaji na delo Kejt Šopen su dvojaki. Značajnijim se smatra upliv dvojice slavnih francuskih pisaca – Mopasanov je vidljiv u njenim kratkim pričama, dok roman o nevernoj ženi ima mnogo dodirnih tačaka sa Floberovom Gospođom Bovari. Ali Kejt Šopen se uključila u dugu tradiciju žena pisaca u SAD i potvrdila vezu između ženskog spisateljstva i takozvanog regionalizma koji se oseća kod modernih autorki poput Fleneri O’Konor, Karson Mekalers i Judore Velti. Takozvana lokalna književnost, ispunjena detaljima iz života u pojedinim sredinama, naročito je procvetala nakon Građanskog rata, a bila je polazište autorki kao što su Vila Kater, Rebeka Harding Dejvis, Sara Orn Džuit i Meri Vilkins Frimen. Kejt Šopen, koja se divila dvema poslednjim spisateljicama, takođe je bila pod uticajem te vrste književnosti, što je naročito primetno u njenim pričama, ali i u romanu Buđenje. Većina njenih junaka su kreoli, mada ima i likova akađana. Kreoli, potomci, francuskih i španskih doseljenika, mahom pripadnici srednje i više klase, bili su katolici i govorili su sopstvenim dijalektom francuskog jezika. Sam naziv se ponekad koristi da označi potomke njihovih crnih slugu, sa kojima su imali prisne odnose. Akađani su grupa koja se u 18. veku doselila iz Kanade u Luizijanu. Pripadali su uglavnom nižim klasama, a veza sa kreolima počivala je na istom jezičkom i religijskom nasleđu. Ove dve grupe stanovnika razlikovale su se od tipičnih (mainstream) Amerikanaca po poreklu, veri i jeziku, ali naročito po opuštenijem načinu života i većoj sklonosti ka uživanju. 7Nina Baym, „Introduction“, Kate Chopin The Awakening and Selected Stories, Modern Library, New York, 1981, p. XIX-XX.

Tu razliku je Kejt Šopen lepo ilustrovala i umetnički dobro upotrebila u romanu Buđenje jer je za junakinju odabrala lik žene rođene u Kentakiju, dakle, tipičnu Amerikanku, koja dospeva u kreolsku sredinu i u njoj ostaje strankinja.

Priča o Edni Pontelije počinje na Velikom ostrvu u Luizijanu, gde ona sa dvojicom sinova provodi leto. Edna se druži sa Robertom Lebranom, sinom vlasnice pansiona, i Adelom Ratinjol, tipičnom kreolkom koja je oličenje materinstva. Kako Adela i naslućuje, bezazlen odnos sa Robertom za Ednu se pretvara u dublju emociju. Njegov iznenadni odlazak u Meksiko ednu duboko pogodi, a po povratku u Nju Orleans ona prestaje da funkcioniše kao uzorna supruga imućnog kreola Leonsa Pontelijea i sve više se okreće slikanju. Ubrzo potom, Edna počinje vezu sa zloglasnim mondenom Arobenom, odlučuje da se preseli u manju kuću i da nastavi da slika. Prvi slučajan susret sa Robertom, nekoliko dana pošto se vratio iz Meksika, završava se obostranim ispoljavanjem ljubomore, a drugi, takođe slučajan, definitivnim rastankom. Razočarana i svesna da nema povratka u raniji život, Edna odlazi na Veliko ostrvo i utapa se u moru.

Lepota ovog romana je u književnim sredstvima koje je Kejt Šopen koristila da dočara psihološki proces u glavnoj junakinji. Lokalni kolorit daje živost univerzalnoj priči, a čitav niz metafora dočarava okruženje i unutrašnje stanje junakinje. Kejt Šopen je prvobitno nameravala da roman naslovi Usamljena duša, ali konačni naslov ističe ključnu od više metafora koje je upotrebila u slikanju atmosfere i duševnih stanja Edne Pontelije.

Buđenje je u romanu opisano kao proces, a ne kao čin. Već na samom početku Edna provodi deo noći na tremu plačući, povređena muževljevom optužbom da nije valjana majka. U noći presudnoj za njeno buđenje, posle mističnog doživljaja na noćnom kupanju, ona se glasno suprotstavlja mužu koji od nje traži da uđe u kuću. Dok je prvo buđenje signal da u njenom braku, ispod glatke površine, nešto nije kako treba, drugo jasno označava početak razumevanja njenog sopstvenog stanja. Osećanja potištenosti i nade koja se smenjuju u trenucima pre i posle sna, kao i veza sa Arobenom koga ne voli ali čije prisustvo i dodiri, kako Edna na početku tog odnosa oseća, imaju dejstvo narkotika, znače da se ona ne budi u racionalno poimanje sebe i sveta, već u romantičan san i otkrivanje sopstvene senzualnosti. Ona zna da nije zadovoljna dotadašnjim životom, ali nema jasnu predstavu o tome šta hoće i može. To njeno novo stanje nagovešteno je u jednom malom ali izuzetno važnom poglavlju sa početka romana:

„U njoj je nejasno počela da se rađa izvesna svetlost – svetlost koja joj je ukazala put, a ujedno zabranjuje da njime krene.“ 8Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 23.

Edna se zaista kreće ka razumevanju sopstvenog položaja u svetu, što narator otvoreno kaže, ali je ambivalentnost njenog puta u tome što ide preko čulnosti, a čulnost za nju predstavlja opasnost. Ona je potpuno različita od kreolskih žena koje u hedonističkoj atmosferi letovališta koketiraju i pričaju najintimnije priče bez stida, znajući vrlo dobro gde je granica igre. Ednu to zbunjuje, ali postepeno i otvara za novo osećanje koje će, u čemu i jeste opasnost, ostati samo emocija. Ona neće uspeti da se njim poigrava u okviru društvenih konvencija, kao gospođa Ratinjol, niti da mu da drugi izraz i postane umetnica, poput gospođice Rajs. Adela Ratinjol, koja je u stanju da koketira i sa Edninim ocem, u potpunosti pripada realnosti koju Edna postepeno napušta. S druge strane je pijanistkinja, koja je indikativno – gospođica. Ona Ednu opominje da ne treba da ima „pretenzija“, jer umetnik mora biti „potpuno nadaren“, mora imati „neustrašivu dušu“, „koja prkosi i izaziva“9Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 88, kao i da ptica koja hoće da leti iznad tradicije i predrasuda „mora imati jaka krila“.10Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 115 Nezadovoljna ulogom supruge i majke, a nedovoljno jaka za umetnost, Edna zastaje na pukom osećanju i čulnosti, oličenim u njenoj zaljubljenosti u Lebrana, odnosno u vezi sa Arobenom.

Krajnja tačka te senzualnosti iz koje Edna ne nalazi izlaz jeste smrt. Veza između ljubavi, čulnosti i smrti podvučena je slikom ljubavnog para na letovanju koji je često u Edninoj blizini, a uz njega i žena u crnom, što od ove grupe likova stvara upečatljiv detalj. Eksplicitnije, ta spona je prisutna u metaforičkom značenju mora, na koje je ukazano u već pomenutom poglavlju:

„Glas mora je zavodljiv (..) Dodir mora je čulan, obuhvata telo svojim vlažnim, prisnim zagrljajem.“11Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.23

Deo prve i poslednje rečenice ponavlja se na kraju romana, kada Edna ulazi u zagrljaj iz kog se neće vratiti. More ima paralelu u Edninom sećanju – to je livada sa visokom travom kroz koju je „plivala“ kao devojčica u Kentakiju. Edna je ispričala Adeli da se tog leta povremeno oseća kao tada: „nemarno, besciljno, bez razmišljanja i bez uputstva“.12Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.27 U poslednjim trenucima, dok se utapa, ona se u stvari vraća u sliku iz mladosti – čuje očev i sestrin glas, mamuze oficira u koga je bila zaljubljena i oseća mošusni miris cveća. Upravo taj znak čulnosti koja se pretvara u smrt zaključuje roman. Nina Bejm smatra da je to ambivalentan čin koji može da predstavlja i oslobađanje i predaju.13Nina Baym, „Introduction“, Kate Chopin The Awakening and Selected Stories, Modern Library, New York, 1981, p.XXXII. Sandra Gilbert i Suzan Gubar čitaju roman metaforički i u tom ključu „(…) Ednino poslednje iskušenje može nam izgledati kao da nije samoubistvo – to jest, smrt – uopšte, ili, ako i jeste smrt, to je smrt povezana sa vaskrsenjem, nekom vrstom paganskog ženskog Velikog Petka koji obećava Afroditin Vaskrs.“14Sandra Gilbert, Susan Gubar, No Man’s Land, Sexchanges, Vol.2, Yale University Press, New Haven and London, 1975, p.109.

Kejt Šopen je upotrebila i simbol spoznaje i pada – zmiju, neraskidivo vezan za ženu, ali ga je u roman uvela vrlo diskretno. Talasi na noćnom kupanju izgledaju kao „usporena, bela zmija“.15Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.41 U jednom od poslednjih prizora romana, dok Edna stoji naga na obali, prožeta novim osećajem sebe, talasići su se oko njenih članaka „uvijali poput zmije“.16Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.158 Zmija treba da podseti ženu i na njeno prokletstvo: u sceni Adelinog porođaja, raskošna lepota kreolke je izbledela, a kosa joj je sklupčana poput „zlatne zmije“.17Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.150To sugeriše drugu stranu materinstva, različitu od one koja se vezuje za Bogorodicu, kako Edna na letovanju vidi Adelu.

Gospođa Ratinjol se na samom početku romana izdvaja kao reprezentativni deo slike majke-ptice koja bdi nad potomstvom, upotrebljene da bi se istaklo da Edna nije materinski tip žene.

Upravo na tu scenu i njenu primenu ukazala je i Elen Mers govoreći o retkoj ili „obrnutoj“ upotrebi metafore ptice koja svija gnezdo u ženskoj književnosti. 18Videti: Ellen Moers, Literary Women: The Great Writers, Oxford University Press, New York, 1985, p.247.

Deca imaju više značenja u ovom romanu. Preko njih Edna definiše svoj odnos prema životu i svetu: ona kaže Adeli da bi za sinove žrtvovala život, ali ne i sebe samu. Smisao te izjave postaje sasvim jasan tek na kraju, kada zna da bi nemogućnost povratka u stari život bila najbolnija za njene sinove, ali da ni oni ni njen muž „ne smeju da pomisle da je mogu posedovati, ni telom, ni dušom“.19Kejt Šopen „Buđenje“, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 158. Otuda njeno samoubistvo, kako Nina Bejm primećuje, može biti i oslobođenje i predaja. Pored toga, deca pripadaju i onoj drugoj strani koju Edna ne doseže. Sitan stas i hirovitosti muzičarke podsećaju na čestu metaforu umetnika kao deteta. Zato, kad Adela kaže Edni da je kao dete po lakomislenom ponašanju, ona je posredno opominje da je stala na pola puta.

Ednina preljuba je rezultat buđenja njene senzualnosti, predstavljene u snovima iz detinjstva i mladosti. Ona je daleko od lakog flertovanja kreolki i mnogo više čin pobune i smaostalnosti, kako Elen Mers govori o preljubi u ženskoj književnosti posle Rusoove Nove Eloize.20Videti: Ellen Moers, Literary Women: The Great Writers, Oxford University Press, New York, 1985, p.154. Ali, Edna je i žrtva sopstvenog sna jer se ne odmiče od njega. Tek na samom kraju uviđa da je Robert nije shvatio i da to nikada ne bi ni mogao. Njena izjava da se daje kad hoće zaprepašćuje i uplaši zaljubljenog mladića, jer on je samo deo društva i konvencija koje edna izneverava.

Težina Edninog položaja nesumnjivo potiče od činjenice da je žena. To je nagovešteno u poglavlju u kom se govori o početku njenog buđenja, dok paralela između Edninog oca i muža pokazuje da je žena imala malo izbora. Iako Pontelije nije tlačitelj poput Edninog oca, njena sudbina nije mnogo bolja od sudbine njene rano preminule majke. Uz to, ona je i strankinja među kreolima i stoji naspram zatvorenog društva čija pravila nije mogla da sledi.

Karakterizaciji i motivaciji nekih likova moglo bi se ponešto zameriti. Lik Edninog muža, na primer, gotovo je neuverljiv po odsustvu ljubomore, mada se to motiviše kao tipična kreolska osobina i, dodatno, njegovim interesovanjem za materijalno blagostanje i društveni status. Neka pojednostavljenja su očigledno posledica nastojanja da se svi manje važni elementi potisnu da bi se priča usmerila na duševno stanje junakinje. U osvetljavanju tog psihološkog procesa Kejt Šopen je nesumnjivo uspela. Smeštajući priču u lokalizovan ambijent, ona joj je dala boju i ton koji sugerišu senzualnost, hedonizam i drugačiji odnos prema životu. Moderna u otvorenom bavljenju temom čulnosti, polnosti i ženskog nezadovoljstva, ova priča nije zastarela ni po tome što pokazuje da su za put u samostalnost potrebna „jaka krila“. Zbog svega toga mogu se razumeti i osuda autorkinih savremenika, ali i oduševljenje generacije koja je ovaj roman ponovo otkrila, posle više od šezdeset godina. O aktuelnosti romana Buđenje svedoči i činjenica da je 1991. godine snimljen film Veliko ostrvo sa Keli Mekgilis u ulozi Edne Pontelije. Objavljivanje ovog romana na srpskom jeziku znači da će i ovdašnja publika najzad moći da se upozna sa „kreolskom Bovari“ na prisan način koji određenoj kulturi omogućava samo vrhunski prevod.


Dr Biljana Dojčinović je redovna profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Jedna je od osnivačica Centra za ženske studije u Beogradu kao i Indok centra Asocijacije za žensku inicijativu. Glavna urednica Genera, časopisa za feminističku teoriju, od 2002. do 2008. Od 2009. članica upravnog odbora COST Action IS0901, Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (2009–2013). Od 2011. rukovoditeljka istraživačkog projekta Knjiženstvo – teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine. Objavila je knjige Ginokritika: Rod i proučavanje književnosti koju su pisale žene (1993); Odabrana bibliografija radova iz feminističke teorije/ženskih studija 1974–1996 (1997); Gradovi, sobe, portreti (2006); GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing (CD) (2006); Kartograf modernog sveta (2007); Susreti u tami: uvod u čitanje Virdžinije Vulf (2011) i Pravo sunca: Drugačiji modernizmi (2015).

Ovaj tekst je predgovor romanu Kejt Šopen Buđenje, objavljenog u Službenom glasniku 2011.


Pročitajte intervju sa dr Biljanom Dojčinović (Prava književnost je uvek prestup, Ecce Femme, mart 2012)


Ovaj članak je objavljen u martu 2019. godine, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao

 

Povezani članci

Šta je smešno?

Nasuprot – Žoris-Karl Uismans

Kathleen

Ostavite komentar