Image default
Proza

Milka Knežević Ivašković – Šakti

Subotom se budim rano, pre nego što mi budilnik na satu označi vreme u koje, radnim danima, ustajem da bih otišla na posao. Umorna sam, iako sam sinoć rano legla u krevet, ne odgledavši do kraja film koji sam čekala čitavu prethodnu nedelju. Probudila sam se u pet do jedan posle ponoći, sa neodređenom teskobom i pritiskom u grudima. Sećam se da sam pomislila kako je osećaj pritiska, nalik krupnom zalogaju koji  zastane u jednjaku pa se upaničite da ćete se ugušiti, verovatan znak dolaska mog sudnjeg časa. Ali, nisam se uplašila. Pomislila sam: jedan fatalni infarkt doneo bi olakšanje. Pa neka ga, nek se desi, za sobom ne žalim. Svejedno mi je. Sa tom mišlju ponovo sam zaspala, i probudila se u pet do dva, pa opet sat kasnije… i sve je bilo istovetno – i pritisak, i nedefinisana nelagoda, i iznenadni ponor u spavanje bez snova – kao da proživljavam mrmotski dan u kome je sve već unapred poznato, i koliko god se trudila da promenim sled događaja, on ostaje isti. U šest sam konačno skupila snagu da ustanem, slomljena od iscepkane noći i bez volje da se suočim sa rutinom jesenje subote u nastajanju.

Poslednjih par meseci subota je naporna. U stvari, subota počinje petkom uveče. Tada me odjednom obuzmu tamne misli koje bezuspešno pokušavam da oteram od sebe. Što više pokušavam, to se više i brže roje – poput jata šišmiša u obletu zvonika.  Guste su, nametljive, glasne, preteće, crnosluteće: banka će mi, zbog neuplaćenih rata za kredit, blokirati račun pa nećemo imati dovoljno novca da podmirimo osnovne potrebe… a ionako ga nikada nema koliko treba, ćerka u ponedeljak neće položiti ispit pa će očajavati i moraću da uložim sav svoj nepostojeći optimizam i odglumljenu nadu kako bih joj objasnila da budućnost pruža mnogo šansi, muž me ne voli kao pre… a ni ja sebe više ne volim i – najužasnije od svega – strepnja da ću doživeti čak osamdesetu, praćena istim ili crnjim mislima-šišmišima. Mala sam, bezvredna, nemoćna pred najkrupnijim životnim pitanjem: šta je svrha mog daljeg prisustva? Život je postao nasilje nada mnom. Doputovala sam do ruba starosti, lepota je nestala, duh ustajao, i ništa sam.

Kažu da se ljudi vremenom menjaju, ali da jedan deo nas zauvek ostaje dete. Ja se, međutim, ne sećam kada je devojčica u meni umrla. Jesam li oduvek glupa, jesam li ranije gajila iluzije o sebi kao natprosečnoj, ili sam došla do spoznaje suštine življenja kao nametnutoj ulozi? Ne znam, ne razumem kako sam upala u ovo stanje. Ali i to mi je postalo svejedno.

Ustajem u šest, odlazim u kupatilo da piškim i isperem usta od gorčine. Mlaz mokraće je isprekidan, slab, kao da mi je i bešika, ma koliko pod pritiskom, napola mrtva. Istresam konzervu hrane za mačke u mačorovu posudu.  Petnaestogodišnji metuzalem još uvek je prilično živahan i pri dobrom apetitu. Lako je tebi, govorim mu, imaš devet života, i možeš da ih bacaš sve dok ne potrefiš pravi. Vrzma mi se oko nogu i glasno prede. Rep mu je uspravljen i ponosit poput pozdravnog barjaka. Ponekad imam utisak da me jedino mačak razume. Kako bih drugačije protumačila njegovo uporno nastojanje da mi se, dok ležim, ugnezdi na grudima, kao da osluškuje koliki se bol unutra valja? Merka me ispitivačkim, ćilibarskim pogledom iza kojeg, navodno, ne postoji ništa osim želje za hranom i parenjem… a ja ipak u lunarnim očima prepoznajem saučešće nad mojom dušom. Voliš li me, pitam, ili sam ti samo potrebna?

Pristavljam za kafu, ispijam je bez užitka, brzo, mada ne znam kuda i zašto žurim. Najradije bih ležala ili ceo dan sedela i gledala u tačku na plafonu, ali sam tada najranjivija i misli-šišmiši će iskoristiti svaki trenutak tišine i neaktivnosti  da me opkole. Radi, radi…, kažem sebi, dokon um je đavolje igralište. Ali šta da radim? Prozori su oprani prošle subote, plakari sređeni pretprošle, ručak za danas i sutra spremljen sinoć. Pa sigurno postoji još nešto što bih mogla uraditi, samo što se ne sećam šta… Odlazim na terasu; stan nam je na osmom spratu, i odatle vidim travnjak, parking, terase i prozore susednih zgrada. Život u njima tek je počeo da se budi; odnekud čujem bebu koja plače, još dalje laju psi. Primećujem da je trava dobila žućkastosivu boju i da naslagane hrpe opalog lišća i granja liče na grobove, što mi vraća misli o sveopštem, neumitnom propadanju. Vetar ljulja grane i zvuk podseća na zveckanje kostura. Osećam kako hladnoća i praznina oblačnog neba ulaze u mene i počinjem da drhtim uprkos debeloj flanelskoj spavaćici.

Ranije sam se plašila visine i izbegavala terasu. Činilo mi se da, što više gledam u ambis, postoji veća šansa da će me neka hipnotička sila povući nadole. U tome nije bilo nikakve privlačnosti, nego straha da ću se prevaliti preko ograde, ili, nekim čudom, propasti kroz terasu, raspuknuti se o beton i pretvoriti se u krhotine, nedostojanstveno i ružno poput  obične saksije. Sada ne izgleda strašno. Naprotiv, gledanje sa visine nalikuje sedenju na vrhu tobogana, i zamišljam kako bi izgledao vrtoglavi let niz osam spratova ka primamljivom travnatom vorteksu i mekanim vlatima koje bi me prigrlile u smrti. Ima li lepše simbolike od one kada, u poslednjim trenucima svesti, dotaknemo zemlju, nije li to prirodnije nego umiranje u bolničkom krevetu?

Čujem muževljeve korake, zvuk vodokotlića i vode iz slavine u kupatilu. Znam šta će se potom dešavati: poželeće mi dobro jutro, pitati jesam li fino spavala i, ne sačekavši odgovor, utisnuti mi mlak poljubac u obraz. Što dalje od usta… kao da smo napravili prećutni sporazum o zaobilaženju usana. Jer, i usna šupljina nam je odavno izgubila svežinu i smrdi na trulež nedovoljno svarene večere, duvan i pokoji karijes. U obraze se ljubimo automatski. Tokom nedelje retko se i srećemo, a vikendom zajedno doručkujemo, ručamo, večeramo, ili odgledamo nešto na televizoru. Kada legnemo u krevet, svako se okrene na svoju stranu, ostavljajući dovoljno prostora za fantomskog trećeg između naših tela. Taj nevidljivi treći drži nas, silom odbijanja, na ravnodušnoj udaljenosti. Osim ako je baš previše hladno u sobi… pa se tada pribijemo jedno uz drugo i uzajamno grejemo ledene noge. Čak i tada, uprkos mojim, od hladnoće naježenim bradavicama ili pokušajima da oživim ono što je umrlo, penis mu liči na malecnog puža koji se uvukao u kućicu. Nije mi do nežnosti i maženja, nemam više potrebu za pripadanjem; pokušaji su eksperiment u svrhu dokazivanja da je sve svršeno, bez nade u vaskrsnuće strasti. Pa i ona namah probuđena fizička žudnja – u našim ranijim danima nevinije nazvana zanosom  – nestala je. Svoje telo skoro i da ne osećam drugačije nego kao bol kojem ne mogu odrediti žarište, osim u slučaju kada me noću probudi tinjajuća grudva u grudima i nakratko poverujem da sam ga konačno ulovila.

Muž me pita kakvi su mi planovi. Rekla bih mu da planiram da odem, zauvek, i pretvorim se u ništa, ali bih tako napravila nepotrebnu pometnju. Gadi mi se narcisoidnost samounišenja, a svesna sam  i nepobitne sebičnosti tog čina.Ne želim da mu pričam da sebe osećam kao teret, ne želim dubokoumne razgovore o veličanstvenosti života, ne želim savete da se obratim stručnjaku koji bi dešifrovao hijeroglife moje duše. Želim samo da nestanem.

Odgovaram da ću peglati. Imam mnogo veša za peglanje. Kuhinjske krpe, stolnjake, posteljinu. On klima glavom, mada ga zapravo i ne interesuje šta ću raditi. Oblači se i izlazi po hleb, mleko i novine.  Otresam nevidljive  trunčice sa naslaganog veša i klizim peglom po stvarima koje sam, može biti, ispeglala još prošlog vikenda. Ali to je nevažno dok god su ruke uposlene, a mozak na neko vreme sačuvan od najezde misli-šišmiša u vrtlogu pomahnitale i beskorisne mentalne aktivnosti.

U deset se budi ćerka, traži da joj proštepam oparan šav na suknji. Ona večeras ima sastanak s dečkom. Primećuje, krmeljava i lica naduvenog od spavanja, kako loše izgledam. Iscrpljeno. Zarozano. Zapušteno. Kao da sam preko noći ostarila.Treba da koristim antiejdž kreme za lice, da odem kod frizera, po kući obučem nešto pristojno.To isto mi je rekla i prošle subote. Računam: ako starim takvom dinamikom, možda ću ubrzo biti sablast. Silim sebe da joj se osmehnem, kako dete ne bi brinulo, i uveravam je da imam sitne, uobičajene klimakterične tegobe. Prekidam sa peglanjem i otvaram šivaću mašnu.

Zatim doručkujemo. Nisam gladna i jedva gutam. Muž glasno komentariše naslove iz novina. Coktanjem naglašava važnost: jedno „ccc“ znači dnevnopolitičku vest, dva vest iz crne hronike, tri su rezervisana za skandale. Još uvek u spavaćici, perem sudove, dugo i detaljno. U jedanaest zvoni telefon: najavljuju se prijatelji, došli bi predveče. Ne mogu ih odbiti, to je i prilika da pronađem izgovor za neki posao. Pravljenje kolača, seckanje i ređanje koječega u tanjire za meze. Ponovno peglanje velikog trpezarijskog stolnjaka. Brisanje prašine. Ribanje kupatila. Sve dok se ne umorim dovoljno da bih potisnula osećanje prezasićenosti sopstvenom prazninom.

Nekome vreme leti, a meni se čini da je subota beskrajna, i da će, iza subote, opet biti subota.  U ponedeljak ću otići na posao, lečiti ljudima kašalj i zapušene noseve, a one bolesnije upućivati na drugi sprat. Popiću par kafa sa dežurnim sestrama, nasmejati se onda kada se od mene to očekuje, pogledati se u ogledalo pred polazak kući i ne naročito zadovoljno zaključiti da sam pregurala još jedan dan u sumornoj nedelji sumorne godine mog sumornog bivstvovanja. U autobusu će me gaziti, vonjaće na znoj i beli luk, pa ću, od navale mučnine, izaći par stanica ranije i šetati ulicom kroz koju prolazim svakog dana i gledati izloge koje gledam svakog dana. Borim se da oko sebe uočim mrvicu lepote, da vidim svet u zrnu peska i nebo u divljem cvatu, međutim, i sama rečenica –  „treba se boriti” asocira me na glagol tragično nesvršene radnje.

U šest stižu gosti. Napolju je sumrak, mada ga ja osećam od jutros. Kada bih mogla da materijalizujem trenutke koji su se desili, moj dan bi bio sastavljen od praznih kadrova. Sama sam, razmišljam dok sedim između prijateljice i muža. Sama, a da to nisam izabrala sopstvenom voljom. Oni pričaju, povremeno mi se obrate, ja klimnem ili odmahnem glavom, govorim „da”, „svakako” ili „ne”. Toliko dobro glumim normalnost da mi je muka od sopstvenog licemerja. Sa mužem započinjem igru neme razmene mišljenja:

Osmehni se, reci nešto, pomisliće da smo se posvađali.

Baš me briga.

Ali unosiš napetost u atmosferu.

Baš me briga.

Ne znam šta se to dešava s tobom u poslednje vreme.

Znači, primetio si da sam drugačija.

Naravno da jesam. Zabrinut sam.

Naš neizgovoreni dijalog završava se na barikadama njegove zabrinutosti.  Znam da će ona proći čim gosti odu, nakon što pitanje „šta će ljudi pomisliti?” nestane pred mnogo važnijim – ima li nečeg interesantnog na omiljenom televizijskom kanalu. Uvek je tako: nedorečeno, nezavršeno, pa potom bačeno među bezvredne stvari. Mi ćutimo i kada razgovaramo, plašeći se zaostalih mina u razrušenom gradu zajedničkih sećanja. Naš muk je glasniji od bučne svađe kakvu nikada nismo priuštili jedno drugom, i utoliko je strašniji. Liči na udaranje glavom o zidove tapacirane ćelije u ludnici, bez nade da će me čuti i razumeti onaj s druge strane nevidljivih vrata.

Između gibanice i kolača izlazim na terasu da udahnem vazduh. Tišti me nebo koje mi se, nalik džinovskom pokrovu, spušta na ramena. Na parkingu, osvetljena slabom svetlošću kandelabra, stoji devojčica u narandžastoj jakni. Dugačka kosa vijori joj na vetru. Nema više od desetak godina. Šta će ona sama u mraku, na tom nezanimljivom, pustom mestu?- pitam se. Osećam zebnju, kao da je to moje dete. Vidim – gleda pravo u terasu, u mene. Vrat joj je izvijen naviše, fantastično i nestvarno dugačak, poput žirafinog, a okruglo lice toliko blizu da ga, čini mi se, mogu dotaknuti sa osmog sprata. Znam da je to nemoguće i da verovatno imam halucinaciju, ali nestvaran  susret je, u moru bezvrednih dana, takoreći moja debitantska zabava. Devojčicina kosa miriše na Kosili, a u ruci drži klik-klak. Izgleda pomalo zastrašujuće ozbiljno sa tim svetlucavim, tamnim očima. „Nisam te ovako zamišljala”, šapuće.  „Zar si me zamišljala?” – pitam, iako uopšte nisam planirala išta da pitam. Situacija je toliko apsurdna da nema prostora ni za kakvu logiku.  Biće da sam konačno izgubila razum, ali, ako se i desilo, barem je zanimljivo. „Čik da nisam”, izgovara teatralno kolutajući očima. „Mislila sam da ćeš postati Super Žena.” Glas odaje razočaranje.

„To ne postoji.”

„Obećala si mi”, kaže mršteći prćasti nos. „U leksikonu nikada nisi napisala da ćeš biti lekar. To je tako obično i dosadnooooo …”

„Mi se poznajemo?”, pitam, mada znam odgovor: ona je prasak iz koga sam nastala.

Ja sam njena budućnost, ona je moja prošlost. Ima moju jaknu sa izvezenim medvedićem na kragni, moj klik-klak sa plastičnom plavom alkom, moje lice, moju kosu, moje oči.  Na desnoj ruci nosi narukvicu – srebrnu, punu zveketavih praporaca i sa ugraviranim imenom božanstva ženskog principa, Shakti, koju je stariji brat, sredinom sedamdestetih, ukrao iz radnje indijske robe u Karnabi stritu.

Kikoće se. Klik-klak u njenoj ruci počinje da se njiše levo-desno.

„Nisi me valjda zaboravila?”, smejulji se. „Pa ja sam ti.”

„Nemoguće.”

„Pogledaj me malo bolje”, kaže i unosi mi se u lice, donoseći dah proleća, miris žvake s aromom jagode, diskretno pomešan sa slatkastim parfemom. Sećam se: majčin „Bejb”, sakriven pod naslaganim čaršavima u ormanu, krišom prsnut na tanušne zglobove mojih ruku.

Neobično je kad sretnete nekog koga niste videli decenijama i ustanovite da se iz čaure deteta izmigoljila sredovečna osoba, ali još je neobičnije kada sretnete dete koje ste bili nekada. Nisam iznenađena samom sobom od pre tri i po decenije. Vidim je u boljem svetlu nego što ona, verovatno, vidi mene.

„Podseti me: ko sam želela da budem?”, pitam.

„Dobro si se setila da pitaš ko a ne šta. Zar je to važno – pekar, lekar, apotekar? Bitno je da budeš ponovo zadovoljna sobom.”

„Bolje je biti neko nego nešto.”

„Na kraju ćeš potpuno propasti zbog izgubljene vere”, govori zamišljenog, pomalo tužnog izraza lica. „U sebe.”

„Sećaš li se”, nastavlja, iznenada razvedrena, baš kao neko kome je doletela uspomena na sjajan doživljaj, „kada si maštala da ćeš moći i biti SVE? Sanjala si veliku ljubav koja će te odvesti na kraj sveta, pisala pesme, htela da postaneš antropolog koji izučava plemena u Amazoniji, i imaš najmanje troje dece … Šta se desilo u međuvremenu, zašto nisi ostvarila nijedan san?”

Sležem ramenima: „Ne znam, ti mi reci …”

„Eh, da imam tvoje iskustvo, možda bih i znala odgovore…”, mrmlja.

Pitam se šta, zapravo, znači pojam iskustvo. Iskustvo, ta blistava, naknadna istina, uvek obasja put kojim nije trebalo poći. Ono nas uči da vidimo ludosti koje smo već počinili i osećamo nedostatak stvari koje smo propustili da učinimo.

U meni se postepeno podiže tiha, lepljiva panika. Zar ni samoj sebi više ne mogu pomoći, zar je ovaj susret uzaludan, bez odgovora? Pa šta mi je ostalo ako sam i sebe uspela da izgubim?

„Treba više da plačeš”, šapuće mi blago.„Suze su sasvim okej. Seti se šta je mama govorila, da je plakanje spiranje trunčica sa srca.”

Ne mogu uzaludno da plačem i trošim suze ni na šta. Konačno, na srcu mi nisu trunčice, već stena. Dosadilo mi je da bacam sažaljenje na moju malenkost, da saosećam sa ženom kakva sam postala i tešim se frazama o boljem sutra koje nikada ne mrdne dalje od subote.

„Nije kasno”, kaže devojčica, čitajući mi misli.„Ako još uvek možeš da me vidiš, razumeš i voliš, onda ima nade.” Skida narukvicu i stavlja je na moju ruku. „A možda… ipak možda nisi tako beznačajna kao što ti izgleda. Odnosno, kao što meni ne izgleda. Veoma bih volela da ispuniš deo mojih snova. Potrudi se, učini to za moju ljubav.”

Tesan mi je okov sa zvončićima, jedva provlačim stisnute prste i šaku kroz njega i pretpostavljam da ću teško moći ikada da ga se oslobodim. Hladan vetar ljubi mi obraze i suze mi naviru od navale nežnosti prema detetu kakvo sam nekada bila: ljupko, željno života, mudro u svom neiskustvu.

Nje više nema; nestala je, dugovrata, u podnožju moje sive zgrade.  Kuda li je otišla, pitam se, u koju se raku sakrila, hoću li je ponovo sresti sutra ili za koju godinu? Raste li ona uporedo sa mojim starenjem? Ako više i ne osećam njeno prisustvo, tu je komad nakita koji mi je ostavila u amanet.

ŠaktiŠakti… zvecka narukvica. Čujem je kao duge, valovite linije, kao oklembešene grane vrbe koje se noću njišu na vetru. Neko je svih ovih godina pokušavao da me ubije, razmišljam, ali nije uspeo. I dalje sam živa. Nešto klija u meni. Nisu pupoljci čuđenja jer – odavno me ništa ne čudi. Izgleda da je to, iznova, život, moj, veoma svestan strukture odeće na mojoj koži, mirisa vazduha, boje noći, muzike vetra i, u vetru, praporaca.

Bacam pogled preko terase poslednji put te večeri. Neprijatno je, hvata me vrtoglavica.Vraćam se u sobu u kojoj se i dalje pričaju stvari koje ne mogu uhvatiti u mrežu misli. S vrata im se obraćam: „Izvinite, imam neodložan posao, da ja napokon budem Ja.” Gledaju me zbunjeno, i – znam – nije to zbog moje rečenice, već zbog toga što, dok stojim na pragu, plešem. Ne razumeju da sredovečne žene ponekad zaplešu iz iznenadnog poriva da zadrže osećanja koja prate sećanja, ali i da bi utvrdile čvrsto tlo pod nogama.

Odlazim u spavaću sobu, skidam sa vrha ormana staru pisaću mašinu, stavljam je na maleni, niski pisaći sto koji služi za odlaganje neopeglanog veša. Ubacujem papir u mašinu, u klečećem položaju. Nije mi neudobno. Žuri mi se. Kucam prvu rečenicu:

„Subotom se budim rano, pre nego što mi budilnik na satu označi vreme u koje, radnim danima, ustajem da bih otišla na posao.”


Milka Knežević Ivašković Rođena 1961. godine u Beogradu. Diplomirala književnu publicistiku na Filološkom fakultetu, na odseku Opšte književnosti. Autor deset knjiga proze, od čega većinu čine romani.  Dobila nekoliko nagrada za priče. Aktivista za prava životinja. Piše uz muziku (bluz i trens). Veliki fan Stivena Kinga. Životni moto: Pisanje je kao disanje.  Član Udruženja književnika Srbije.

 

 


Ova priča je objavljena u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale priče objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Boris Mišić – Igra krvi i prašine

 Boris Jašović – Samoupravni Prometej

Stevan Šarčević – Zidovi

Ostavite komentar