Image default
Proza

Jovana Deljanin – Ana Karenjina: alternativna sudbina

Mama! Mama!

To nije bilo obično dozivanje. To je bio davljenički krik, vapaj za izgubljenom majkom.

To je bio njen jedini – Serjoža.

U njegovom vrisku bilo je sadržano sve – sva bol i zbunjenost što je čitavu večnost, činilo se, bez nje; zjapeća praznina u njegovoj duši u svoj svojoj celosti; bezgranična čežnja za njenim prisustvom u njegovom mladom životu.

I kako onda da se ne odazove? Tako moćan zov za majčinskom ljubavlju se ne ostavlja bez odgovora, čak i kad se osećaš jadno i uništeno, nedostojno postojanja na ovom svetu.

A da je došao samo trenutak kasnije, dozivao bi beživotno telo, koje se tek hladi od toga što je nekada bilo čovek. Ali stigao je na vreme i zatekao ju je živu, spremnu da usliši njegovu molbu.

Okrenula se. Do pre samo sekund spremna da se baci pod voz i okonča sve, a njegov glas i čežnja su je smesta učinili življom nego što je ikada bila. Dok je širila ruke i čekala da joj utone u zagrljaj, kao da se preporađala. Kako je neverovatna moć trenutka da čoveka razbudi, trgne i od njega napravi potpuno drugu osobu! Dok joj se trčeći približavao, videla je samo njega. Nije bilo vozova, železničke stanice i drugih ljudi. Tu je bio samo on, svetao i topao kao sunce. I samo to joj je i bilo dovoljno.

Obasjana njegovim sjajem, shvatila je – previše je dozvolila toj gospodi Karenjinu i Vronskom da upravljaju njenim životom. Ko su oni uopšte?

Karenjin – hladni i beznačajni starac koji služi kao maska za javnost i izvor sredstava za udoban život. Jeste da sebi i sinu ne može da obezbedi život na visokoj nozi, ali i ne toliko udoban život je bolja opcija nego nesrećan život ili pak smrt. Pa i ona sama je imala žene zaposlene u svom domu sposobne da zarađuju za život. Kad bolje razmisli, iako sa manje novca, bez novih haljina i izveštačenih balova, te žene su delovale srećnije i jedrije nego visoka klasa. Pobeći će sa sinom negde daleko, možda u Francusku ili Englesku, u manje mesto gde nema šanse da sretne ruske poznanike i radiće kao guvernanta. Ko još za svoju decu ne bi poželeo tako obrazovanu i kulturnu guvernantu? Neće biti nemoguće naći takav posao, i to solidno plaćen, razmišljala je. Možda neće voditi život kakav su do sada navikli, ali barem više nikada neće staviti sina u situaciju da je priziva iz čeljusti smrti. Neće ni morati da zove: ona će uvek biti tu za njega.

Vronski – balavo derište koje je nekad volela. Ili su to samo bili ludost i opsesija? Sada kad pogleda, a tako je uvek kad se osvrćemo na prošle ljubavi, to uopšte nije bilo toliko veliko i značajno koliko joj se pre toga činilo. Nikad nije ni volela onog odurnog starkelju, samo je bilo pitanje vremena kada će se pojaviti neko, mogao je biti i drugi čovek u pitanju, koji će joj skrenuti pažnju i začiniti život. Njena greška je bila u tome što je začin pomešala sa ljubavlju, a ljubav sa bolom, koji joj je toliko škodio da je na kraju rešila sebi da oduzme život umesto da iz života odstrani bol. Ipak je bolje ukloniti bol, a novi život u drugoj državi deluje kao odličan način za tako nešto.

Francuska, munjevito je rešila. Bliže im je nego Engleska, bolja je klima, a i ona i sin bolje poznaju francuski jezik i kulturu. Uostalom, Francuska je odlična početna tačka i odande lako mogu da dođu do Italije, Nemačke ili Engleske, a možda čak i da se otisnu preko okeana. Očigledno se nakon što je izbegla gotovo izvesnu smrt osećala toliko živom da joj je sve delovalo neverovatno lako i moguće.

Ostaviće bebu, odlučila je dok je kupovala dve karte za voz za Francusku. Povratak u grad i uzimanje bebe krišom samo bi je unazadili u planovima i pitanje je da li bi uspela da se vrati na stanicu pre nego li sretne nekog poznatog. A niko je osim njenog brata ne bi razumeo. Za njega je sastavila pisamce u kome mu objašnjava zašto odlazi i uverava ga da će joj mnogo nedostajati on i Doli i da će im obavezno pisati čim se snađe tamo. „Bebu ostavljam vama na milost“, napisala je u post skriptumu.

Kroz glavu joj je prošla i siva seoska mačka sa pet mačića iz njenog detinjstva, koja je jedno od njih uporno gurala od sebe i drugih mačića. Nije ga umivala, nije mu davala da sisa i nije ga učila životnim veštinama koje svako malo mače treba da zna. Posle toliko godina, konačno je razumela – bolje je da uspe četiri od pet, nego nijedan. Zato je uzela samo Serjožu: znala je da su veće šanse da uspeju ako krenu samo njih dvoje. A nikad nije ni volela tu prokletu bebu, simbol svojih promašaja i posrnuća.

Zato je voz za Francusku polako polazio bez tog malog, neželjenog putnika. Bacivši poslednji pogled na stanicu, ugledala je njega kako usplahireno traži nešto – nju. Vronski je trčao tamo-amo, a onda je iz petnih žila pojurio za njenim vozom. Očigledno ju je prepoznao neko od ljudi sa stanice i kazao mu u kom se vozu ona nalazi. Tražio je njen pogled kroz mnogobrojne prozore i naposletku ga i našao, ali samo za trenutak, koji je Ani potvrdio da čini pravu stvar. Prvi put ju je nehotice dočekao na železničkoj stanici i započeo novo poglavlje u njenom životu. Sada je iz njega ispraća, a ona nastavlja dalje da ispisuje nove i, nadala se, lepše stranice u svom životnom romanu.


Jovana Deljanin je od malena sanjar i radoznali ljubitelj srpskog jezika, lepe pisane reči, životinja i zvezda. Danas je profesorka srpskog jezika, predaje srpski ljudima iz svih delova sveta, piše blog.

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Nataša Božić – A ti?

Jovanka Živanović, Usuditi se

Vera Arsenović – Dvoje

Ostavite komentar