Image default
Proza

Miloš Petrik – Tribun

 

Počelo je u buregdžinici Pavla Krsmanovića, kada je prodavačica Smiljka Tomić prodala Novici Vasiću burek sa mesom (još vreo), i uručila mu račun, i kusur.

Počelo je, zapravo, prethodnog dana, kada je Novica Vasić pomagao svojoj devojci Lidiji Kolarov da po šesti put spremi obligaciono pravo. Novica je tada bio prosvećen saznanjem da se roba mora prodati po ceni uz koju je izložena.

Bio je kupovao burek po „staroj“ ceni koju se Pavle Krsmanović nije bio udostojio da skloni već treću nedelju. Prvi put u životu, vođen neodređenim, nejasnim osećajem da nešto nije u redu, Novica se pobunio.

„To nije ta cena,“ pokušao je da kaže, ali mu se grlo iznenada osušilo. Prošištao je nešto što je zvučalo kao pokušaj rečenice.

Smiljka Tomić ga je pogledala kao da ga ne razume, što je i bilo istina.

„To nije cena koju ste istakli.“

„Ovo? Ovo je stara cena. Prave cene su u kasi.“

„Ne zanima me,“ rekao je Novica, osećajući da crveni. „hoću burek po toj ceni.“

U tom času odnekud se pojavio i Pavle Krsmanović, i pokazao Smiljki Tomić da se skloni. Stavio je svoje maljave ručerde na pult i uneo se Novici u lice.

„Ne može. Skočila cena. Uzmi ili ostavi.“

Novica je smislio nekoliko dobrih odgovora na to, ali, na žalost, tek sat ili dva pošto se bio okrenuo na peti i otišao kući bez bureka.

Događaj jedva vredan tri minuta kafanske priče. Novica Vasić, međutim, nije ni sanjao lavinu njegovih posledica.

Najviše je Novicu žuljalo to što je znao da je bio u pravu, ali nije imao dovoljno volje da se suprotstavi Krsmanovićevoj bahatosti. Lidija Kolarov, naravno, nije imala reči utehe.

„Šta si ti mislio, da ćeš da ideš od vrata do vrata i ispravljaš ljude? Znaju oni sve to vrlo dobro, ali ih nije briga. I nema teorije da ih nateraš da ti prodaju bilo šta po istaknutoj ceni ako su odlučili da zajebavaju. Eventualno ako bi se nekim čudom angažovala Tržišna inkvizicija.“ Novica nije gubio vreme. Seo je za kompjuter sledećeg jutra, i iščuketao prijavu Inkviziciji.

Nemalo se iznenadio kada je, dva dana kasnije, dobio imejl od inspektorke Vasilise Vučinić, u kome je obavešten da je Inkvizicija izašla na teren, da je utvrdila postojanje nepravilnosti iz prijave, i da je preduzela mere iz svoje nadležnosti. Bio je tako uzbuđen da je đipio iz kreveta kao oparen, preskočivši usnulu Lidiju pored sebe, navukao jučerašnju odeću, i istrčao na ulicu u papučama. Na izlogu pekare Pavla Krsmanovića bilo je zalepljeno obaveštenje da radnja neće raditi naredne dve nedelje, po rešenju Tržišne inkvizicije broj taj-i-taj. Novica Vasić je bio oduševljen.

Svašta bi se moglo reći o Novici Vasiću: da je dosadan, da je naivan, da je glup, pa čak i da ima prevelike uši za glavu kojom ga je priroda obdarila. Jedno, međutim, ipak ne: da je lenj.

Dalje je sve išlo mnogo lakše. Novica se posvetio iščitavanju Lidijinih knjiga, i za kratko vreme mogao je da je preslišava i bez gledanja u udžbenik ili propis. Prodavnica zdrave hrane „Zobnica“ ne ističe deklaraciju uz kikiriki na rinfuz? Rešeno. Kafana „Lokator“ nema odvojene toalete za osoblje i goste? Neće moći. Kiosk sa kineskom hranom „Godina svinje“ nema upozorenja o alergenima na jelovniku? Ne zadugo.

Uskoro je započeo i blog „Potrošački osvetnik“. Za nekoliko kratkih nedelja, pregledi su se merili u hiljadama, a obrazac prijave Tržišnoj inkviziciji (koji je sam bio sastavio; Lidija Kolarov ga je bila šutnula zbog nekog asistenta) skinut je sa sajta preko petsto puta. Ogorčeni potrošači širom zemlje slavili su ga po Tviteru kao gurua.

Nije dugo potrajalo, a Novica je bio pozvan da gostuje na lokalnom radiju; jednom, dvaput, a zatim i u jutarnjem programu javne televizije. Tu se, posle meseci dopisivanja povodom dvadesetak denuncijacija, prvi put i uživo susreo sa inspektorkom Vasilisom Vučinić.

Ne znajući šta da očekuje, Novica je smatrao da se dobro snašao. Voditeljka neprorodno radosnog izraza lica predstavila ga je kao urbanog heroja, što ga je malo iznenadilo. Mucao je bez veze nešto o odgovornosti „svih nas“. Vasilisa Vučinić, godinama nešto mlađa, ali manirom ipak nešto babastija gospođa nego što je očekivao, objasnila je kako Tržišna inkvizicija ne može samostalno da „iskontroliše“ sve trgovce, već se u velikoj meri oslanja na građane da je obaveštavaju, a u kom smislu se naročito ističe upravo Novica. Obe žene su se široko osmehivale, i Novica je mogao samo da izjavi kako za njega vrsta skromnog građanskog angažmana koju praktikuje predstavlja „najnormalniju stvar“.

Kada je izašao iz studija, stigla mu je poruka od Lidije Kolarov. „Hej, baš si bio sladak na TVu. Kada se vidimo?“ Odlučio je da ne odgovori, ali se kezio od uva do uva celim putem do kuće.

Tog dana, „Potrošački osvetnik“ je eksplodirao. Nekoliko puta je padao, i Novica je bio ubeđen da je posredi DOS napad. Brzo je ustanovio je da o tome nema ni govora: postao je popularan. U nedeljama koje su usledile saobraćaj na sajtu je stalno rastao, Novica je počeo da ubira nešto kajmaka od reklama, i dobio prvu glavobolju od celonoćnog odgovaranja na poštu.

Osećao se Novica kao da je vaskoliki domaći Internet počeo da ga smatra institucijom sistema. Uzalud je objašnjavao da on nije taj kome se treba obratiti, svejedno su mu virtuelni sandučići bivali sve puniji prijava po kojima bi u normalnim uslovima imala da postupi Tržišna inkvizicija. Imao je u vidu vrlo dobro svoju dužnost, i sve je takve prijave prosleđivao Vasilisi Vučinić.

Brzo ga je, međutim, Internet ponovo iznenadio: počeo je da dobija i preteće poruke, a i poneko pismo od obožavateljki (čak iako se Lidijini pokajnički imejlovi ne bi računali, a Novica nije smatrao da za to postoji dobar razlog). Pretećih se rutinski rešavao, samo ih je prijavljivao policiji. Nije se osećao ugroženim: njegove adrese nije bilo nigde na Internetu niti u imeniku, a svakom trolu bi jedan poziv od policije bio dovoljna brana od daljih pretnji. Na ova druga povremeno bi odgovarao, učtivo se zahvaljujući na svakoj lepoj reči, i zadržavajući se na tome.

Ovu i ovakvu rutinu prekinula je Jara K. Bilo je nečega u prvom imejlu koji mu je poslala što je Novicu izuzetno zainteresovalo. Možda je to bio način na koji je opisala njegova zalaganja: upotrebila je reči „njegov rad“, što je bilo blisko Novičinom doživljaju sopstvenog pregnuća. Možda je to bila činjenica da je napomenu kako smatra da je njegov rad „velika stvar“ začinila namigujućim smajlijem. A možda je presudila i priložena slika prelepe devojke u poskupom donjem vešu, koja je izgledala prilično uzbuđeno posrnućem bretele na svom grudnjaku. Uglavnom, pozivala ga je na piće, kako bi mu se „propisno zahvalila“ na svemu što je uradio.

Novica ipak nije bio onoliko naivan koliko su ga naivnim smatrali njegovi malobrojni prijatelji. Odgovorio joj je kratko i uzdržano, kao i svima, a onda se dao u furiozno guglanje misteriozne Jare. Fotografija mu je delovala malo previše profesionalno, i ispostavilo se da je bio u pravu: bila je deo serije iz domaće inkarnacije „Plejboja“.

Već sledećeg jutra dobio je novi imejl, sa ponovljenim pozivom da se sastanu. Iritiran, neispavan, razgaćen i krmeljiv (uvek je proveravao poštu pre prve kafe), odgovorio je prilično oštro, ubeđen da je u pitanju nekakva podmetačina. Posle pet strogih rečenica koje je uređivao i raspoređivao pet puta, dao je i link ka „Plejbojevom“ članku gde je bio našao slike, i napisao kako ne razume, ako se već neko lažno predstavlja, zašto to čini tako naivno.

Popodne ga je dočekao odgovor: Jara K. je stvarno Jara K, i bavi se „modelingom“. I stvarno bi želela da ga upozna. Kao dokaz, priložila je fotografiju iste one devojke, u sivoj trenerci, i bez šminke. U jednoj ruci držala je dnevne novine, verovatno još tople, a u drugoj papir na kome je ružičastim sjajem za usne bilo napisano „I ♥ Novicu“. U Novici se nešto prelomilo. Njegovi motivi, govorio je sebi, uvek su bili nesebični. On je samo želeo da ispravi poneku sitnu nepravdu. Međutim, sve je više mislio što je duže gledao Jarine slike, čega bi lošeg moglo da bude u tome da od celog posla bude neke vajde i za njega? Ničeg! Predložio je Jari da se nađu negde u njenom kraju. Ona je, na njegovo iznenađenje predložila kafić nedaleko od njegove zgrade.

Došao je desetak minuta ranije, i zbog toga se osećao kao kada je ostao bez bureka. Naručio je kafu, i uzaludno se trudio da ne gleda ka ulazu. Zakazani čas je prošao, a za njim i sedam nedopustivo dugačkih minuta. Novica se spremao da se po drugi put napravi kao da će ustati, kada je Jara pojavila. Uživo je izgledala nešto niže, sitnije, nego na slikama, ali ništa manje izazovno. Skenirala je prostoriju krupnim zelenim očima, i obasjala osmehom njegov ćošak kada ga je primetila. Novica je želeo da ustane i da joj mahne, ali su njegova kolena u sadejstvu sa vilicom odlučila da će sedeti i keziti se.

Sela je pored njega, rekla da joj je drago što ga je upoznala, dodirnula mu tom prilikom nadlanicu, i izazvala laku srčanu aritmiju. Dva sata Novicinog života jednostavno je nestalo u mirisu parfema i kafe. Ponudio je da je otprati do kuće, a ona je, uprkos njegovom iskustvu i krajnje realnim očekivanjima, to prihvatila.

Novica je bio previše omađijan da bi mu se i za trenutak vratila skepsa koja je još tog jutra obojila njegov imejl Jari. Čak ni kada je put do Jarinog stana neobjašnjivo zašao na neosvetljen parking. Čak ni kada ga je jak udarac u glavu, od koga mu se vid zamutio, bacio na zemlju, Novica nije uvideo svoju grešku.

Zbunjen i poluslep od bola, jaukao je i grebao po asfaltu, pokušavajući da utvrdi u kom je pravcu tlo. Presekao ga je oštar bol u rebrima. Ruke su mu same pošle ka grudima, i pao je licem u plitku baru. Kada je ponovo pokušao da se osovi na noge, neko ga je nagazio preko prstiju.

„Ne ustaje ti se?“, pitao je retorički Pavle Krsmanović. „Znaš koliko si me koštao?“

„Ne… molim vas…“ Molio je Novica. Blatnjava voda iz bare curila mu je niz bradu. Pavle Krsmanović ga je šutnuo u stomak, i Novica je pomislio kako će povratiti sve što je ikada stavio u usta, počev od kafe koju je popio s Jarom, a zaključno sa majčinim mlekom.

„Šta moliš? Sad moliš, kad svi kupuju burek kod onog Seferija. A šta ja da radim?“

„Kakav si jadnik.“ Novica podiže glavu, i susrete se sa pogledom Jare K. Jare Krsmanović, shvati sa užasom.

„Ali… Kako ste me našli? Privatna adresa…“

„Jao, privatna adresa, pa ko bi mogao da je tako neoprezno otkrije?“ Novica se sledio. U vidno polje mu je ušetala inspektorka Vasilisa Vučinić.

„Šta ti misliš, da Tržišna inkvizicija samo zbog tebe postoji?“ Vrh njene cipele susreo se nimalo nežno sa vrhom njegovog nosa. „Svaki dan nova prijava! Da sam ja htela da radim nešto, misliš da bih radila za državu?“

Novica je postao svestan da se oko njega skupio nemali broj ljudi. Poneke je prepoznavao kao lokalne trgovce i vlasnike radnji kojima se nepromišljeno bio zamerio, ali većina mu je bila potpuno nepoznata.

„Aman, pa ko ste vi, ljudi?!“ vrištao je.

Iz gomile je istupio mladić čiju je mesarsku radnju bio prijavio zbog netačno deklarisanog sardžaja masnog tkiva u kobasicama.

„Mi smo militantno krilo Udruženja preduzetnika.“, rekao je, izvlačeći sataru iz kanija. „Spremi se da budeš storniran.“


Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara. Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a napisao je i zbirku priča „Siva hronika“ u izdanju Udruženja ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom. Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta. Udat je, i živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Autor naslovne fotografije: Andreje Momčilović
Pročitajte priču Monstrum, istog autora, objavljenu u decembru 2018, u okviru temata Strašni Libartes:

Miloš Petrik – Monstrum

Povezani članci

Zoran Ilić – Sanda Žanin

Ranko Trifković – Ursa i učkur

Slavko Mali, proza

Ostavite komentar