Image default
Proza

Kiran Devejni, Umirući za pićem u Irskoj

Umirući za pićem u Irskoj

Piše: Kiran Devejni

 

Stolar Majkl Keli, živahan čovek od 80 i kusur godina, insistirao je da se vozi do Ostis bara u Rouzes Pointu iako je živeo nepunih 100 jardi dalje.

Njegov mali terijer Buč je uvek bio sa njim na suvozačkom mestu izanđalog starog plavog „forda kortine“.

„Nisam mladić“, rekao nam je u vreme zatvaranja, dok je spuštao veliku kriglu piva i stavljao svoj kačket.

„Previše sam umoran da bih hodao kući, a Buč ne može da vozi“.

Genijalni narednik je imao razumevanja, ali morao je poštovati zakon.

Pre nego što je, u 2.00 posle ponoći, jednog ponedeljka ujutru, velika policijska operacija dostojna Majami vajsa krenula u akciju, Majklu Keliju je dao 46 usmenih upozorenja.

Samo što je Majkl upalio auto, vozilo odreda je postavilo zasedu, a narednik mu je naredio da duva u alko test aparat.

„Ti prljavo malo kopile“, reče Majkl. „Sinoć sam te častio pivom“.

„Naređenja iz štaba“, odgovori narednik.

Ali je čak i on bio iznenađen da je Majkl prekoračio zakonsko ograničenje samo četiri puta.

Sledećeg jutra u vreme otvaranja, Majkl Keli bio je u pratnji našeg lokalnog advokata Džoa Kartera za kapetanovim stolom u Ostisu.

Majkl se poverio Džou.

„Umirem“.

„Za pićem?“, upita Džo.

„Ne, zgrabila me zver, imam rak“.

„Imam samo šest meseci života“.

„Večeras ću u pabu razgovarati sa sudijom i siguran sam da ću uspeti da odložim slučaj za nekoliko godina“, rekao je Džo.

„Ja sam samo siromašan stolar. Koliko će me to koštati?“

„Jedan “krested ten” viski i možda možete da mi sredite vrata i prozore, stalno produvava“.

Majkl Keli je nastavio da vozi svoj „ford kortinu“ 100 jardi tamo-ovamo prema Ostisu, siguran da će biti negde drugo pre nego što njegov slučaj dodje na sud.

***

U Dinglu u Keriju, Šejmus, harmonikaš, je živeo uz planinu, ali je pio litre i litre ginisa i svirao svakog popodneva u gradskom baru.

U 72. godini bio je mlađi od Majka Kelija.

Njegov problem… kako otići tamo i nazad bez gubitka vozačke dozvole ili svaki put plaćati pedeset evra za taksi u jednom pravcu.

Svakog dana u Dinglu, Šejmus je odlazio u poštu i kupovao markicu i razglednicu, adresirajući razglednicu na sebe.

Kada bi razglednica bila dostavljena sledećeg jutra, poštar bi ga povezao.

Uvek bi ga neko dovezao kući.

***

Moj prijatelj Tom Metjuz, pripovedač, karikaturista i rok muzičar, ispričao mi je odličnu priču sa venčanja na koje je išao u Dablinu.

Prijem je bio u punom jeku i niko nije primetio šestogodišnjaka kako luta okolo ispijajući ostatke iz čaša.

Kada je mališan počeo da se sapliće, nevesta je rekla ujaku da ga odveze kući.

Ujak je dobrano popio, ali je pristao da bude taksista.

Samo što su prešli put sa prilazne strane hotela kada je njihov automobile zaustavio mladi saobraćajac.

„Imam dobar razlog da verujem da ste konzumirali alkohol“, rekao je saobraćajac.

„Zahtevam da duvate u ovu mašinu“.

Ujak je duvao u alko test aparat i pokazalo se da je tri puta više od dozvoljenog limita.

„Hapsim vas zbog sumnje da vozite u alkoholisanom stanju“, reče saobraćajac.

„To je smešno“, rekao je ujak.

„Mašina mora da je neispravna“.

„Položio sam zаkletvu i bio sam pionir celog života“.

„Ako ne verujete,probajte na ovom šestogodišnjaku“.

***

Obučen u kompletnu admiralsku uniformu,  Alan Devlin rekao je publici u dablinskom pozorištu Gajeti,  “zaj*bi ovo igranje vojnika“,  usred Gilbertove i Salivanove predstave HMS Pinafore….i sjurio s pozornice.

Pošto je još uvek nosio radio-mikrofon, zapanjena publika ga je čula kako psuje dok prolazi kroz vrata pozornice, kroz uličicu iza pozorišta i zatim u Nirijev pab.

U kostimu sa ceremonijalnim mačem, naručio je kriglu ginisa i rekao barmenu: “Publika je gomila govnara večeras“.

Alana su šikanirali na poslu – ali kada se predstava prebacila u zapadni deo Londona, Kameron Mekintoš je shvatio vrednost Devlinovog imena na bilbordu.

Rekao je svom agentu: „Vratite ga nazad, samo se pobrinite da ovaj put bude trezan“.

Alan je bio jedan od najživopisnijih glumaca u Irskoj, ali užasan čovek kada je piće u pitanju.

Završio je kao beskućnik u Dablinu, Londonu i Gelveju u različitim fazama svoje glumačke karijere,ali se uvek nekako vraćao.

Igrao je kriminalca iz istočne četvrti u Viltonovom pozorištu na Vest Endu, režisera Kena Kembela u Haf Mun pozorištu, I izveo jednu od najboljih uloga života u Čehovljevom Galebu.

Niko se nikad nije posr’o na njega.

„Oduvek je bio srećan čovek“, našalio se zajednički prijatelj, umetnik i arhitekta Denis Banister.

Ali Alanova bitka sa demonskim pićem postajala je problem i išlo je ka tome da postane graditelj sopstvene propasti.

Popio je sve što je zaradio i često se sukobljavao sa kolegama glumcima i rediteljima.

Još je gore što se sukobljavao i sa svojim prijateljima, dablinskim krčmarima I barmenima, i bio mu je zabranjen pristup u svaku birtiju u gradu.

To nije značilo da ne bi dobio svoju dozu kad je umirao za pićem.

Jednog nedeljnog popodneva, kada sam živeo u ulici Bagot i sam tražio svoju dozu, krenuo sam prekoputa do onog poznatog bircuza Doheni i Nezbit, gde se gomila pijanaca okupila na pločniku.

Alan je bio jedini bez čaše u ruci.

„Učini mi uslugu, Kirane, i kupi mi jedno pivo“, rekao je.

„Mislio sam da ti je zabranjeno“.

„Jeste, ali imam dogovor sa većinom ustanova ovde“.

„Ako mi neko nabavi piće, mogu ga popiti napolju“.

Bilo je to irsko rešenje irskog problema, i nije bilo jedino.

***

Na veliki petak, ljudi su uvek umirali za pićem.

Tolika je bila moć katoličke crkve u Irskoj, da su donedavno bili zatvoreni skoro svi pabovi i barovi.

To je važilo i za diskonte pića.

Ali za one koji znaju, uvek je bilo izuzetaka.

U Dablinu, Godišnja izložba pasa je imala posebnu dozvolu.

U Rouzes Point golf klubu je bilo dozvoljeno da se prodaje alkohol, jer se održavalo prvenstvo Zapadne Irske.

Oni koji blage veze nisu imali sa golfom, iznenada su razvili interesovanje za igru i klub je bio prepun.

Zbrinuti su bili i putnici, moglo se popiti piće u baru železničke stanice ako ste mogli pokazati voznu kartu na uvid.

Dovoljan je bio dokaz da idete samo jednu stanicu.

A onda tu su bili i vozovi.

Jednog Velikog petka uveče, vraćao sam se vozom u Sligo iz Dablina, u baru prepunom alkoholisanih sveštenika, propalih pionira i drugih ljudi koji su planirali da provedu šestosatno putovanje pijući.

Oh, zaboravio sam – bilo je i nekoliko redovnih putnika.

Negde ispred Longforda, Kristi, barmen, samo što mi je natočio penušavu kriglu, kada mu je zazvonio mobilni telefon.

Slušao je minut-dva i rekao onom na drugom kraju žice:

„Nema problema. Mogu to uraditi“.

Zatim je nestao u zadnjem delu šanka i vratio se malo kasnije sa dve pune Tesko torbe.

Kada je voz zastao u Kariku na Šenonu, krupan muškarac sedeo je u kamionu sa pogonom na sva četiri točka koji je bio partkiran na platformi.

Prozor kamiona je bio otvoren. Kristi se nagnuo kroz prozor vagona i dodao torbe.

Novac je promenio vlasnika i ubrzo zatim smo nastavili put.

„Šta je to sve bilo?“, pitao sam.

Kristi se nasmešio.

„Gomila farmera organizuje kućnu zabavu u planini. Ponestalo im je pića pa su zvali da naruče sveže zalihe“.

***

Admiral lord Horejšio Nelson ponosito je nadgledao dablinsku ulicu O’ Konel, bio je posve siguran na svom postolju od 1809. do marta 1966. dok je s visine gledao na podanike.

Ali Nelsonova vladavina naglo se završila kada ga je republikanac Lijam Satklif poslao u orbitu bombom koju je napravio na svom kuhinjskom stolu.

Pre nego što je umro 2018. godine, u 84. godini, Lijam mi je dok smo pili u Grogans baru rekao:

„Lokalni narednik specijalnog ogranka vraški je dobro znao da sam ja krivac, ali niko nije umro i nikada mi se nije približio“.

„Sledećih 15 godina nisam morao da platim pivo u Dablinskom pabu“.

***

Tokom Kovid pandemije, kada su pabovi bili zatvoreni, Irska vlada je najavila ublažavanje ograničenja kako bi nekolicini preduzeća omogućila ponovno otvaranje.

Umetnik, Brajan O’Nil, redovni Groganac, objavio je fotošopiranu sliku hostela na Fejsbuku.

Na ukrašenoj crnoj nadstrešnici koja visi preko prednjeg dela paba, nalazile su se reči: „Vrtni centar“.

***

Zloglasni britanski dželat Albert Pjerpoint pogubio je više od 450 ljudi, uključujući 13 u dablinskom zatvoru Mauntdžoj tokom svoje slavne 25-godišnje karijere.

Kada se penzionisao, kupio je šljokaru u Engleskoji nazvao je „Pomozite siromašnom borcu“.

Poslednje četiri godine svog života Albert je proveo u staračkom domu u Sautportu, gde sam ga intervjuisao pre njegove smrti u 87. godini, u julu 1992. godine.

Ponosno mi je pokazao svoju omču koju je držao u drvenoj kutiji ispod svog kreveta.

„Uživao sam u tome što sam bio dželat i krčmar“, rekao je ponosno.

Volim da se omča rastegne, pre nego što ja potegnem.

***

Rozes Point je od Donjeg Rozesa odvojen terenom za golf. U Donjem Rozesu postoji uspešna zajednica, ali nema pabova, a da bi stigli do Ostisa, seljani se suočavaju sa dva kilometra vožnje krivinama koje prolaze pored kasarne Garde.

Jedina alternativa je hodanje po golf terenu noću po mrklom mraku.

Moj veliki prijatelj Noel Kilgalon redovno je šetao kući nakon zatvaranja sa svojim nemačkim ovčarom zvanim Dante.

Sada je Noel najavljivao veliku promenu u svom načinu života.

„Bavio sam se golfom“, rekao je.

„Kupiosam autić za golf i set palica“.

„Mogu da se vozim preko staze do Rozes Pointa, parkiram kola u klubu, odšetam do paba i da se odvezem kući u vreme zatvaranja“.

„Biću na privatnom posedu tako da mi narednik ne može ništa“.

„I šta više, učim Dantea da vozi“.

Uvek je bilo ljudi voljnih da cinkare one koji su vozili pod uticajem.

***

Dermot Hils, prijatelj pisac koji je živeo u Magerou, bogu iza nogu, imao je svoje rešenje.

Pio je u pabovima gde  niko nije zaboravio da je on poznato ime u Sligu i  većini ostatka Irske…….i svi su ga poznavali.

Jedne noći promašio je krivinu na putu I zakucao svoj stari “folksvagen golf” u električni stub ostavivši Maugerou u mrklom mraku.

Izvukao se nepovređen i uleteo u Elens bar za pomoć.

Njegove komšije su zaključile da auto ne vredi mnogo i skinuli su diskove za porez i osiguranje sa vetrobranskog stakla. Takođe su uklonili tablice, skinuli brojeve sa motora i šasije i sakrili automobil pod plast sena.

Te noći duvao je jak vetar i ujutru je automobil bio u polju gde ga je narednik našao.

Uprkos naporima komšija, narednik je znao da je to Hejlijev automobil.

Na zadnjoj polici ostavio je potpisanu kopiju svog najprodavanijeg romana „Zavoj za dom“.

Još jedna prijateljica spisateljica, Liland Bardvel bila je Dermotova komšinica.

Kada je već zagazila u 10. deceniju, vozila se kući sa našeg redovnog nedeljnog ručka  u baru Hari u Rozes Pointu.

Zaustavio ju je američki turista.

„Pokušavam da pronađem Magerou“, rekao je turista.

„Zašto ulice ovde nemaju imena?“

Liland je odgovorila: „Jer znamo kuda idemo.“

Nakon sledećeg ručka, kada je bila na putu za grad da uzme penziju, Liland je zaustavio narednik.

Spustila je prozor.

Narednik je posegnuo i izvadio ključeve.

„Dani vaše vožnje su gotovi“, rekao je.

„Ali pre nego što vas odvedem u Sligo, da li biste mi potpisali primerak svoje knjige?“

Predao joj je kopiju njenog međunarodnog bestselera: „Devojka na biciklu.“

Dermot Hili se otreznio dok je narednik pozivao svoju vikendicu, pa je izbegao zabranu vožnje, ali mu je sud kasnije naložio da plati dve hiljade funti da zameni električni stub.

***

Bilo je prekasno za Majkla Kelija, majstora za varanje alko testa.

Dok je ležao u svom krevetu u Rozes Pointu, okružen porodicom i prijateljima, poslednji put je otvorio oči.

„Pazi na Buča, mog malog psa“, rekao je.

„Pijte za moje zdravlje u Ostisu“.

„I recite tom naredniku da ćemo se uskoro videti“.

A onda je umro.

Sa engleskog prevela Sofija Sokić. 


Kiran Devejni rođen je u istočnom delu Dablina 1954. godine. Živi u Rozes pointu u okrugu Sligo. Pisao je za London tajms i mnoge druge svetski poznate listove.

Tokom svoje tridesetogodišnje karijere na televiziji izveštavao je i producirao programe širom sveta za TV AM, Kanal 4, ITN I Skaj njuz u Ujedinjenom Kraljevstvu, CNN u SAD-u, a sve do penzije producirao je Vinsent Braun program za TV3 u Irskoj.

Seli se iz Dablina u Sligo 2009. godine kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Njegova knjiga Piloti Dramklifa (The Drumcliffe Pilots) o V. B. Jejtsu i njegovoj fascinaciji okultnom i misterioznom Evom Gor But pohvaljena je kao “obimno delo vredno čitanja” od strane pisca Dž. P. Danlivija.

Njegov poslednji roman “Talasi Torija” (The Waves of Tory) govori o romansi između ostrvljanke i pripadnika posade nemačke podmornice i odvažnoj zaveri da se Hitler prokrijumčari u Južnu Ameriku.

Trenutno radi na svojoj trećoj knjizi Eldorado, priči o brodolomu i preživljavanju u kanadskoj divljini, njeno objavljivanje planirano je za proleće 2021.

Tokom svoje radijske i televizijske karijere producirao je više od stotinu dokumentaraca od kojih su neki osvojili brojna internacionalna priznanja uključujući nagradu Soni u Britaniji i dve zlatne medalje na Internacionalnom njujorškom festivalu radija i televizije.

Njegov dokumentarni film o Poslednjem kralju Irske rađenom za RTE radio dobro je prihvaćen od strane domaće i publike u inostranstvu.


Sofija Sokić rođena je 13. juna 1991, studentkinja je Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Uživa u čitanju knjiga o filozofiji i sociologiji. Pored čitanja, dizajnira nakit i prevodi.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Sara Kopeczky Bajić, Krug života

Vladimir Bulatović – Slom

Goran Segedinac – Glad

Ostavite komentar