Piše: Ljiljana Čavić
Počeci kratke forme
„Na početku su svi filmovi bili kratki”, kaže Rebeka Dejvis u svojoj Dugoj istoriji kratkog filma, mada se još uvek nisu tako zvali.
Krajem XIX veka, ograničeni tehnološkim mogućnostima, a po uzoru na već afirmisane vidove zabave, filmovi su uglavnom prikazivali jednu ili nekoliko kratkih tema. Najćesce su to bili komični skečevi, nekada putopisi, a uvek sa ciljem da zabave široke narodne mase. Najranija filmska publika se do ushićenja divila svakoj sekundi viđenog kadra bilo cirkuske dive, bilo egzotičnog grada ili ljudi u svakodnevnim situacijama. Za ovu je publiku, od presudnog značaja verovatno bilo uzbuđenje samog čina svedočenja najnovijoj tehnologiji čovečanstva – „pokretnim slikama”.
Prvi filmovi prikazani su javnosti 1894. na kinetoskopu Tomasa Edisona. Kinetoskop je bio uređaj za individualno gledanje pokretnih slika i potsećao je na gledanje kroz špijunku budeći latentno voajerstvo u nama. Najpoznatiji iz ovog vremena je verovatno film braće Lumijer Dolazak voza u stanicu (L’Arrivée d’un
train en gare de la Ciotat, 1985) poznat po urbanoj legendi po kojoj je, na premijernoj projekciji, publika bila toliko prestravljena slikom voza u prirodnoj velicini koji tutnji ka njoj da je bežala vristeći u zadnji deo prostorije.
Početkom dvadesetog veka, napredak u tehnologiji snimanja i montaže, omogućio je nastanak filmova iz više kadrova, jedan od poznatijih je Put na Mesec (Le voyage dans la Lune, 1902) Žorž Milijea (George Méliès).
Nakon 1910. publika ali i konkurencija pomerali su granice i postavljali sve veće i veće zahteve. Filmovi su postajali duži, broj traka se povećavao, rađao se dugometražni film. Na dugi film gledalo se sa više poštovanja nego na kratku formu. Njihova dužina i kompleksonst dozvoljavali su im da budu upoređivani sa pozorištem ili operom, a i dobro naplaćeni. Srednja klasa je u navali u naredne tri decenije sama finansirala izgradnju raskošnih „slika palata” kojima ce se u bioskopskim dvoranama diviti.
Ratni uspon i pad kratkog filma
Ričard Farmer, stručnjak za britanski ratni film, kaže da je period od 1939.do 1945. bio period bujanja kratke forme u Britaniji, koja je bila od visokog značaja tokom Drugog svetskog rata. Upotreba kratke forme u ratnoj propagandi mnogo je više zanimala vlast nego filmske menadžere i poktrovitelje. Ratna tematika kratkih filmova, kao i njihova pretežno informativna priroda i realizam, doprineli su postepenom povlačenju kratke forme iz bioskopskih dvorana.
Tokom 50tih i 60tih „beg od stvarnosti” holivuskih dugometražnih filmovima i njihova profitabilnost, potisnuli su kratkometražne filmove u drugi plan. Kada su retko i bili prikazivani, publika ih je koristila kao pauzu za toalet ili kupovinu kokica. Do kraja 60tih kratki film je u potpunosti isčezao iz filmskih dvorana komercijalnih bioskopa.
Kratki film i sloboda izražavanja
Iako potisnuti iz komercijalnog sveta, popularnost kratke filmske forme nikada nije opala u svetu vizuelne umetnosti, umetnici su kroz kratku formu eksperimentisali već od 20tih godina proslog veka. U svetu umetnosti film je smatran za „nepodnošljivo dete” i uvek je iznova problematizovana njegova umetnička vrednost tako da ne čudi što su se za poigravanje sa njim u poslednjih sto godina uglavnom odlučivali najbuntovniji umetnici. Od nadrealizma Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija čija je scena sečenja
očne jabucice u Andaluzijskom psu (Un Chien Andalou, 1929) i danas neprevaziđena, preko francuskih avangardnih umetnika 60tih Agnes Varda i Kris Markera, Endi Vorhola itd. Kratki film je bio polje slobode kinematografije, u kome su se neograničeni akademskim normama ili zahtevima tržišta, slobodno izražavali umetnici.
Kratki film danas
Danas se pod kratkim filmom smatraju oni dužine do 40 minuta (po Akademiji za filmske umetnosti i nauku u Americi) ili do 30 minuta (po Britanksoj filmskoj akademiji) i najčešće su to nekomercijalni eksperimentalni okviri u kojima filmski stvaraoci istražuju i izražavaju ideje neodržive u komercijalnom filmu. Mladi filmski stvaraoci su privrženi kratkoj formi jer je daleko jeftinija i jednostavniji za obradu i produkciju, naručito u današnje vreme široke upotrebe digitalnih medija.
Neki smatraju da je za mlade filmske stvaraoce kratki film jedan od načina za ulazak u filmsku industriju. Džordž Lukas, Stiven Spilberg i Martin Skorseze počeli su svoje karijere 60tih upravo tako, poput Čarlija Čaplina, Baston Kitona i Stanlia i Olia pedesetak godina ranije.
Rođenjem MTV-a i nastankom video spotova, animacija, upotrebom interneta, Youtuba-a, Vimeo-a, kratki film je u ponovnom usponu a sve veći broj festivala kratkog filma i brojevi njihovog prikazivanja to i dokazuju. Današnje vreme potrebe za sublimiranim informacijama i efikasnijim prenosom poruka i ideja, otvara nove mogućnosti upotrebe krakte forme. Iako neki misle da je sadasnji uspeh kratkog filma trenutan i prolazan, ipak je verovatnije da ć e ova forma uvek biti prisutna.
Kada je kratki film otvorio put dugometražnom, on je nastavio da se razvija slobodnije, produkcijski manje zavistno i nekomercijalnije, kao autentična umetnost sa svojom dramaturngijom, strukturom, publikom, poput poezije ili kratke priče. Sposobnost kratkog filma da poentira, da bude precizan i upečatljiv, ili pak nadrealan i snolik, da koristi nove tehničke mogućnosti i ispituje nove vizuelne ideje, stavlja ga van konkurencije dugometražnom filmu, gde će i ostati.