Image default
Proza

Ljiljana Đokić, Zaboravljeni zanat

Posvećeno Kristobalu Balensiagi, modnom kreatoru

„Znaš li koliko se dugo plete čipka oko duše?“ – Sedam godina, s e d a m dugih godina !“ Duša, pardon čipka, danas nije u modi. Danas se traže instant stvari, ono što možeš brzo proizvesti, potreba – zadovoljenje, potreba – zadovoljenje, potreba – zadovoljenje, potreba – zadovoljenje, jednolični ritam koji stvara lažni osećaj postignuća.

„Možeš li da mi napraviš čipku za juče?“

„Ne mogu, ne umem brzo. Ja umem da pletem samo dugo, ako možeš da sačekaš sedam godina, rado ću početi da je pletem. Biće divna, baš po tvojoj meri!“

„Mogu da ti pokažem uzorak, da osetiš pod rukom njenu nežnu tananost, da osmotriš svet kroz veo blagosti, hoćeš li?“

„Sedam godina je vreme, znaš li šta će se sve desiti za sedam godina! A hoću li biti lepa, hoće li se kroz veo videti moja lepota?“

„Misliš, da li će te veo učiniti lepom, lepšom, najlepšom? Zavisi kome se prikazuješ, koliko će ti prići blizu, koliko će se dugo zadržati u posmatranju. Znaš, pogled i misli je teško zadržati na jednom mestu, danas teže no ikad. Nemaju ljudi vremena“.

„Sve mi to moraš reći da bih ti odgovorila, mada kad malo bolje razmislim, nisam ti ja dobar savetnik za lepotu, ja samo pletem čipku, pardon, dušu. No ipak, mogu da se potrudim, draga si mi. Hoćeš da ga probaš?“

„Gledaoci će biti udaljeni barem deset metara, zadržaće se najviše deset minuta, biće ih barem deset puta više od deset, šta ti to kaže?“

Uzela je komad crne, rukom pletene čipke, greška – dušom pletene čipke, i prislonila ga svom umornom licu. Tišina. Jedna je posmatrala iznutra, druga spolja, kako drugačije?! Na prvi pogled, ni jedna nije videla jasno kroz veo, tek neke obrise i konture, ona mog, a ja njenog lika. Stajale smo tako jedna naspram druge, licem u lice, ali nam se promenio fokus gledanja. Jedna je nastavila da traži vizuelni prolaz kroz grančice, cvetiće, pahuljice i kristale oblikovane od paučastih niti crnog svilenog konca, druga se na njih usredsredila. Ona nije videla ništa spolja, moj pogled nije grabio unutra. Ovog puta ja ostadoh na liniji čipke, pardon, možda samo moje, ali ne i njene duše. Ponovo sam otkrivala lepotu tokom pletenja, skrivenu mojoj nameri. Razotkrivala sam ono što sam tako dobro poznavala! I radovala sam se, radovala kao malo dete, bez trunke griže savesti što u toj radosti ne učestvuje duša s druge strane čipke.

„Ne savetujem ti čipkani veo. Možda im se učiniš lepa, ali ne zbog vela. Neće ga prepoznati kao čipku, već više kao mrlje na tvom licu. To svakako ne želiš, zar ne?!“

„Bože sačuvaj, to nikako ne želim. Ako je tako kako ti kažeš, nije čipka za mene, šta kažeš na pliš, brokat, ili neki drugi materijal?“

„Veo preko lica? Nisam sigurna. Ha, ha, šalim se. Moraš poći drugom savetodavcu, za pliš i brokat, ionako sam zagazila u nepoznati teren. Ipak, kao što rekoh, moja specijalnost je čipka, pardon duša. Pliš i brokat su preteški materijali za moj ukus.“

Znate, ja retko radim za poznatog kupca, ne umem da ih zainteresujem za svoj zanat i umeće. Najčešće to radim radi pletenja samog, pletem, pletem, pletem, zvoni jednoličan ritam postignuća. Čekam da se promeni moda, i da svet osvoji duša, pardon, čipka!

izvor fotografije: http://libertybellemag.com


Ljiljana Đokić je rođena u Beogradu, 1961., gde i danas živi. Zaavršila PMF, takođe u Beogradu, odsek Računari i informatika. Direktor je sektora u velikoj IT kompaniji. Hobi su joj šetnje i umetnost. Voli pozorište i balet. Do sad nigde nije objavljivala. Na pomolu je i roman.


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Gala Odanović – Deda srećne ruke

Povezani članci

Jelena Milošević – Jednog ženskog dana

Stevan Šarčević – Buđenje

Slavko Mali – Apokalipsa

Ostavite komentar