Image default
Proza

Jelena Štetić, Trick or treat

Krenulo mi u životu. Ne mogu da se požalim. Para više nego ikada. Lako zarađene. Posečem nekakvo rastinje oko kuće, počupam korovčinu, razbijem plavičasti kamen u obliku dijamanta, počistim toalet, popravim napuklu cev u kuhinji, napišem po koju kolumnu za koju mi debelo plate, skuvam laganu klopicu, za šta mi takođe sledi dobra novčana nadoknada. Mada, ruku na srce, ti novci mi ne potraju dugo, jer se ponašam prilično bahato i rasipnički. Odem u radnju, kupim najskuplje tapete, najkvalitetnije pločice, luksuzna vrata i prozore, a o nameštaju da i ne govorimo. Njega menjam češće nego Maša verenike. Ne znate vi Mašu, ali morate mi verovati na reč da je poređenje adekvatno.

Što se tiče mog izgleda, konačno sam doterala liniju, jer sam pored kuće podigla privatnu teretanu, postavila ogledala od zida do zida, najbolje ozvučenje koje sam pronašla, što znači i najskuplje. Menjam outfit svakodnevno. Počela sam i da koristim nove reči, najčešće anglicizme, mada mi i po neka japanska uleti u rečnik, pa me prijatelji i komšije čudno gledaju kad usred priče o vremenu, ili o umetnosti, viknem nešto što im se čini kao sigurni početak ludila. Promenila sam boju kose i očiju, nabacila tetovažu na levo rame, a krpica imam toliko da mi ispadaju iz ormara. No, ne brinem više o novcu, jer kako lako dođe, još lakše mi ispari iz ruku. Meni novac traje kraće od kineske kopije Amor amor parfema. Izvetri dok si rekao vuhu.

E, kad smo kod vuhua, nove reči za stari pojam, imam ga u izobilju. Otkadsmo Miljan i ja postali nerazdvojni, mada nekim čudom još nismo počeli i zvanično da živimo zajedno, vuhuišemo se čas u mom, čas u njegovom krevetu. Za tu, nama omiljenu, radnju smo kupili svako po jedan dupli krevet, naručili crnu satensku posteljinu, a ja sam opremila posebnu sobu za vuhu. To je Miljanov i moj omiljeni kutak. Pravo gnezdo za uživanje. Ogledala od zida do zida, i na plafonu, naravno. Retro kada kao iz belosvetskih časopisa tik uz krevet, sveće, kamera, prigušeno svetlo, muzika, i vuhu može da počne. Miljanova najbolja osobina je što uvek može, a moja što uvek hoću. Skoro smo otkrili i čari vuhua u tuš kabini. Miljan nikako da nabavi kadu, pa koristimo moju, za male razmene nežnosti i masažu na kraju napornog dana.

Komšije su mi pravi biseri. Nata, Ljuba, Đurđica, Bella, Markoni, Olga, Milka, Željko… I naravno, moja ljubav, Miljan. Ispomažemo se. Pozajmljujemo jedni od drugih kafu i ulje. Toliko smo se vezali i srodili, da jedni drugima slobodno ulazimo u kuće. Prava komuna.

Prava idila, reći ćete. A, onda je vrag odneo šalu.

Pre tri-četiri dana su mi se u dvorištu pojavile neke čudne spodobe. Duhovi. Nisam ja neka strašljivica, ali nije mi bilo svejedno. Vraćam se oko ponoći od Miljana, umorna ali zadovoljna (i zadovoljena), kad ispred mene stade neka pihtijasta masa pod zelenim plaštom. Dohvatim foto-aparat, okinem, kad avet nestade, ostavljajući za sobom trag u vidu dimne zavese. Dok sam se borila i rukama rasterivala dim, skoro da nagazih nekakvu poveliku braon žabu, pa i nju poželeh da fotografišem, kako bih pokazala komšijama, jer mi ovako bez dokaza niko ne bi poverovao. Kad okinuh, sevnu blic, a žaba nestade, i ona u oblaku sivog gustog dima. Odlučih da već ujutru, čim stignem na posao, pitam gazdu o čemu se radi.

Gazda mi se zove Edvard Sulen. Ima oko trideset godina, širok osmeh iza koga se krije tvrdi zapadnjački karakter. Sa njim nema pogovora. Meni to i odgovara, jer dobro i redovno plaća, a zadaci koje mi postavlja nisu teški. Za danas je predvideo skupljanje šišarki. Nisam uvek razumevala koja je svrha zadatog posla, ali sam imala toliko nepredviđenih troškova, da nisam ni smela da pitam. Pre nego što je za mnom zatvorio vrata, uspela sam da ga pitam za aveti i žabe. Nasmejao se široko, otkrivajući skoro sve svoje savršene zube, pokazao na svoj sat na levoj ruci, i nestao u kancelariji. Ovi zapadnjaci nikada nemaju vremena, promrmljala sam, ali čekalo me je skupljanje šišarki. Tešila me je pomisao da ću za te novce, već danas, kupiti novi televizor, promeniti tepih u salonu, a možda ostane i za neku lampu za vuhu-sobu. Svakako ću Miljanu kupiti novu plavu satensku pidžamu, jer mu je sutra rođendan.

Usred skupljanja šišarki, pred mene prosto iskoči Edvard Sulen. Bio je vidno uznemiren. Stigla naredba od nadređenih da se za predstojeću Noć veštica pred svaku kuću postavi mrtvački sanduk, pa je moj zadatak bio da odem i naručim dva, jedan za njegovo dvorište, drugi za moje, i da javim i komšijama da svako učini isto.

Znala sam čim se umeša Zapad, odmah pred svakom kućom sanduk… za Halloween… naravno…

Obavim zadatak. Nerado, ali neprekidno mi u glavi ona satenska pidžama koju ću u slast lagano svlačiti sa tela svog ljubavnika, pa nekako sve ispade manje stresno.

Taman se i komšije navikle na te sanduke, pa u njih čak i zaležu da dremnu popodne pod drvetom, kad me zvuk telefona preseče na pola. Prvi put mi je zvučao zloslutno. Bio je to ponovo moj gazda. Jedva je progovorio. Glas mu je zvučao kao onaj starinski pišteći lonac za mleko sa duplim dnom. Takva i takva stvar. Zapad ponovo izdao naređenje, a sa Zapadom nema hoću- neću. Što bi rekla moja komšinica Bella: „Ko hoće hoće, a ko neće hteće“. Ovoga puta je i sam bio užasnut, jer je on plašljiv čovek, mada ne deluje tako na prvi pogled. Imao je fobiju od smrti i bilo šta što ga je na nju asociralo – nije želeo u svojoj blizini. Ali, kako, za boga miloga, da se suprotstavi Zapadu? I on je bio samo službenik Unije. Otkad je naš Simgrad potpisao sporazum sa Unijom, došao je u naše krajeve, rešen da ostane nekoliko meseci, dok se novi sistem uprave ne uhoda, ali se zaljubio u našu Bellu, pa je ostao i postao jedan od Simgrađana. Naučio je naš jezik i počeo da jede sarmu, što je nacionalno u Simgradu. Kada je prvi put pojeo sarmu, a da prethodno nije zatvorio nos palcem i kažiprstom, znali smo da je ljubav prema Belli jača od smrada kiselog kupusa. Taj događaj su svi prepričavali kao malu pobedu nad Zapadom. Nije tačno da sa Zapada dolazi samo sim-kola, omiljeno piće Simgrađana, izopačenosti i boleštine. Zapad nam je poslao i ovako plemenitu dušu, gospodina Sulena, ali i Lice- knjigu, klub u koji smo se svi učlanili, pa smo tamo razmenjivali slike, muziku, mudre izreke, kometarisali aktuelne događaje, zaljubljivali se i družili u svako doba dana i noći. Klub Lice- knjiga nije imao radno vreme. Svako vreme bilo je radno, dok god je bilo nas Simgrađana da ga otvorimo i udahnemo mu novi život.

,,Moram ovo da ti kažem, nerado, ali moram…“ Stenjao je Sulen. „Zapad naredio da svako od nas pred Noć veštica podigne po jedno groblje u svom dvorištu.“ Mislim da se onesvestio na kraju, jer se čulo neko krkljanje i tresak.

Groblje?! Bilo mi je dosta i Zapada i njegovih naredbi! Kako da to tražim od svojih komšija? Razumem ja te zapadnjačke običaje, ali što Zapad nekada ne uvaži naše. Jesu naši preci svoje mrtve sahranjivali pod pragom, ali groblje ispred kuće, pa to neće proći. Izaći će narod na ulice, a to bi moglo ozbiljno da naruši odnose sa Unijom.

Pozovem jednog po jednog komšiju. Psuju, grde, gunđaju. Pitaju kakve su sankcije za neposlušnost.

Izbacivanje iz Unije, kažem ja kratko, jer vreme prolazi, a Zapad posmatra svaki naš korak. Zaćutale komšije. Jedino je komšija Grada, koji je došao iz susedne zemlje, u posetu komšinici Evans, glasno prokomentarisao da sa Zapadom nema diskusije.

Svanulo jutro, šta će, takav je red. Vrtim se celu noć u svom krevetu, čak i Miljan nije, po prvi put, došao na vuhu. I njega muči teška odluka. Izađem u avliju, izglancam one grobove, jer mi se neka mačketina uneredila na jedan, pa od komšije do komšije. Crni se mermer, sijaju slova. Svaki svoj grob uglačao i nakitio.

Vratim se kući, gledam u onaj sanduk, pa mi nekako smešno. Da mi nije bilo smešno, verovatno bih ga razlupala macolom koju koristim za razbijanje plavog kamena.

Smešno mi da puknem, pa ona macola sve ispada iz ruke.

Tako se naš Simgrad pretvorio u groblje, mi u grobare, ali neće to doveka, kažu sa Zapada. Samo dok ne prođe Halloween. Samo još koji dan. A za par dana neće nikome pasti kruna sa glave. Kad može Sulen sarmu, što ne biste i vi po koji sanduk pred kućom… Mudro zbori Zapad.

Miljanu se svidela plava pidžama. Sve ima svoju cenu.

(Inspirisano igricom Sims social… na Facebooku… Ko je ne igra ništa nije propustio, a ko je igra, taj je propustio svašta… jedan vuhu pod pravim čaršavima… ako ništa drugo. Trick or treat, izgovaraju deca na Noć veštica, dok obilaze kuće tražeći slatkiše, i ucenjujući domaćina, da će, ako ih ne dobiju, biti prisiljena da urade nešto nevaljalo.)


Jelena Štetić (1971, Beograd), diplomirani filolog neohelenista. (Diplomirala na Katedri za neohelenske studije Filološkog fakulteta u Beogradu). Piše priče i pesme, koje su više puta nagrađivane i objavljivane u časopisima i zbornicima. Živi u Zemunu.


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas zanimati i:

Milena Nikolć – Kesa za infektivni otpad

Related posts

Adem Deniz Garić, Priče

Libartes

Dušan Arsenović – Smeh

Libartes

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Libartes