Sa engleskog prevela Jelena Perišić.
Ples života
(Za govorni ples)
Ovo je život,
borba bez pravila;
on, za invalidska kolica prikovan,
trup mu ojačan,
ona, podatna, gipka
k’o list kukuruza,
napeta k’o gitarska struna.
Predigra; oči, osmesi, izazov,
kolica se zavrteše, i ona se zavrte,
pomirenje, prepoznavanje
bujice strasti; manevar.
Pogledaj! Možemo! Da!
Valjaju se po drvenom podu,
neobuzdano, k’o praljudi,
nestašno k’o jaganjci,
k’o britva oštri – mladunčad tigra;
ona, preko prevrnutih kolica izvijena,
udova istegnutih, uzdignutih, plodna
zavodnica, boginja, žena;
on muškarac snažan, nežan, krepak.
A sveštenik i pesnik aplaudiraju,
obznanjuju potrebu,
ples života.
Jelenak
Dromoda1 Dromáda (irski), jedan od tzv. townlands (eng), odn. oblast/distrikt u okrugu Mejo ,
Dan Carića.
Berem jelenak
Na listu mu hijeroglifi
Tamnosmeđe kvrge što nose
Poruku drevniju
Od slova il’ Biblije
Od jezika il’ dijalekta
Od ogama2ogham (eng), keltsko pismo u upotrebi 4-7 v. n. e. il’ runa.
Urezani pre
Crteža iz kamenog doba
Pre Tore il’ Teuta
Pre religije il’ pisma
Pre Grčke il’ Rima
Pre filozofije
Pre bogoslovlja.
Pre Adama.
Pripoveda o
Opstanku, obnovi
O skladu, ravnoteži
O lepoti, obzirnosti.
Potekla iz pera prirode,
koja pita
Kada će Čovek
Naučiti da čita?
MakGahernovo jezero
Krošnja jove sada je gola,
Pokoji list tek visi u zlatnim ritama
Dva labuda još ribare u trsci,
Davno su otplovila tri labuda mlada.
Novembarsko sunce se probija kroz oblak
Baca jarki svetli zrak
Hvata čaplju u klizećem letu,
Obasjava gladnog grgeča u skoku.
Kakav je bio, gde je živeo?
Hodočasnik željan znanja pita;
Ko je nadahnuo majstorovo pero?
Zašto mu mastilo teklo je crno
Krivice puno, u pričama o tami?
Odgovor što tmurnim tonom reži
Otkriva spržene duše zabludele
Preblizu onom što s istinom druguje,
Suviše bistri, priča se.
Hodočasnik izviđa još jedan vidik-
Pa okreće glavu ka suncu što zalazi.
O slušanju Šona Tirela
(Pozorište Sv. Jovana, 4. januar)
Sedeo je, blago razbarušen
Džon reče: „Zajedno ostaše”
Ket reče: „Dobro pleše
Vidi, obema stopalima stepuje”.
Note su odabrane;
Visile su, njihale se, otpale
Prostor ispunile
Ćušnute u kutove
Zgrljene u
Celinu najljupkiju.
Note se biraju.
Note lagane, krhke su
Izmamljene, tetošene, polaskane,
Na igru zvane. Brzale su, usporile,
Zauzdane, zapletene, u sklad uronjene.
Pesme se pevaju
Večeras tu nije raskošni bariton
Samo čuperak tugaljivi, krti
Što poseže, bliži se
Podriva mi samu dušu.
Den O Hara na ulici dablinskoj
Dostojanstvo, kontekst vraćen
Prezire suzu lako izmamljenu.
Bobija Sendsa kuju u stihove
Njegove su reči plemenite
Reči tihe; reči pesničke.
Žice se golicaju
Note oklevaju, lebde; padaju k’o slap
U reku zvuka
Kapanje postaje bujica,
Što natiče, plavi, nadjačava
Dušu ličnu, primitivnu
Titraji probadaju opne
Ušiju ovih, gluvih k’o kamen, bez sluha,
Obmanjuju, zbunjuju,
Za sobom ostavljaju
Toplo zadovoljstvo.
Dok čekam svoju biopsiju
Sa strmo nagnutog krovnog prozora
na vrhu atrijuma
na pregradni zid odapet
oštri pravougaonik
jarke sunčeve svetlosti, nalik na ram
pravih linija, čistih ravni,
preciznih geometrijskih oblika,
poput slika
Pita Mondrijana;
oblici vertikalni, horizontalni,
predmeti razmišljanja,
plusevi i minusevi života,
lišeni osećanja,
lanaca što vezuju,
zbrkanih sećanja,
znanja što zbunjuju,
svedeni na taj strogi osećaj za red,
podebljane, proste linije
naših dolazaka i odlazaka
razjašnjeni;
igla omamljuje,
do tačke iščezavanja,
ništavilo
našega pre, našeg posle.
Trošni opiljci
Obličja poput skulptura Hepvortove
u TV studiju
amorfna lica
identitet izdubljen
krepkost progutale
praznine
trošni opiljci
davno izbljuvani
na pod sirotišta
prazne oči prikovane
za srednje udaljen bezdan
srž probodena
surove istine otkriva
nam vajar.
Kaleidoskop
Bežimo sa nedeljne propovedi,
prkosni i zaljubljeni,
pravac na Kim.
Tamo smo zastali
na rubu sveta,
planinski kvarc nad nama,
Atlantski okean ispod;
iz ljubičaste krhotine ametista
jedna je kapljica sunce izmamila,
na najnežnijem povetarcu svetlucala;
svu lepotu života uhvatila
u svom kaleidoskopskom okretu,
smisao života smo tražili i tu –
o njemu umovali –
shvatili da kapljičin večni put
veoma je nalik našem,
na tren zaiskri na ovom svetu,
pa pada nazad
u okean koji oduvek je bio
i zauvek biće.
Zbrka od niti
Katkad se urlikom probiješ kroz prozorsku pukotinu,
katkad si kišne kapi što po crepu mi dobuju, al’ uglavnom
čekaš, ćutke, u crvenocrnoj zbrci od niti između mene i stropa;
Uvek kad neko oplakuje izgubljenog sina, brata, oca,
zanovetaš mi da viknem ti ime, da se ne zaboravi.
I pitam se viđaš li Kanija Šona il’ Tipa il’ Padra,
na okupu, treštene, one noći kad Talat je s neznancem zametnuo kavgu;
navijali su dok šamarom te prikivao za tlo; i mene su uvukli,
u taj metež gumenjara i čizama sa klinovima i jevtinog života.
Video sam kako ti je čelična kapica rascepila čelo, zapitao se je li to zbilja delić mozga
… i pobegao.
Narednog jutra sedeli smo u zadnjem delu Merfijevog kamiona,
na putu ka Harlsdenu, radi popravke prsnute cevi. Bacio sam pogled na
čeličnu kapicu Talata Toma, na tankoj crvenoj liniji na pohabanoj koži.
Mislio sam, bolje.
Štap na kamenu
Jedan smo drugog znali tek k’o čovek čoveka
Emigracija se za to postarala:
On u Londonu, ja na Ahilu
Ja u Londonu, on na Lutonu.
Zajedno smo živeli, a ostali
Neznanci u iznajmljenoj sobi,
Što govorili su, ne razgovarali,
Svojih uloga lišeni.
Sećanja je pregršt, dakako –
Dan se zlatio u Dukineli
Kad nazvao je Mik Jenki;
Kameni smo zidić zajahali,
O Mekušcu i MakAlpinu pričali,
O putevima, mostovima,
Gostionicama, pabovima;
Muškarac posta od dečaka!
Pijančenje uz ručak u Vondsvortu;
Nas trojica sad živimo u Londonu,
Pa ipak, ćaskali smo samo tad.
Nasledstvo smo podelili, kao i plen,
Ne na ravne časti, al’ u vedrom duhu,
Porik mu je – k’o i meni – oduvek miljenik.
Noći u kaslbarskoj bolnici
Posle sudskog poziva, noćne more emigranta:
„Hajde, dok još te zna”
Između nespretnih ćutnji,
Došle su reči mucave podrške;
I preživljavao je – iznova i iznova.
Zamalo da uspem, poslednjeg puta –
U Vestport sam stigao pre vesti
O našoj konačnoj ćutnji.
Sada, dok hodam Dromodom,
Njegov kvrgavi štap, ukradeni plen,
Lupka po neizrečenom
Na pokatrančenom putu.
Sa engleskog prevela Jelena Perišić.
Majk Galager je irski pesnik i urednik. Poeziju, prozu i haiku poeziju objavljivao je u Evropi, Americi, Australiji, Nepalu, Indiji, Tajlandu, Japanu, Kini i Meksiku. Radovi su mu prevođeni na japanski, holandski, hrvatski, nemački, italijanski i kineski. Pobednik je Majkl Hartnet Viva Voce takmičenja 2010 i 2016. godine, bio je u užem izboru za nagradu Henesi 2011, a pobednik je Dezmond O Grejdi internacionalnog poetskog takmičenja za 2012. godinu. Bio je učesnik Listovelske nedelje pisaca (2018) i osvajač Vestival poetri slema (2019).
Njegovu zbirku pesama Štap na kamenu (Stick on Stone) objavio je Rivajvl pres.
Jelena Perišić, rođena 1985. u Srbiji. Diplomirani je filolog skandinavskih jezika i književnosti i inženjer računarske multimedije. Po zanimanju je prevodilac, a osim muzikom/pevanjem bavi se i vizuelnom umetnošću, animacijom i pisanjem poezije/proze.
Veliki je zaljubljenik u irsku narodnu muziku i jezik, peva na neformalnim muzičkim okupljanjima posvećenim irskoj narodnoj muzici u Beogradu, trenutno uči irski jezik, a nada se da će u budućnosti ozbiljnije zasvirati i violinu. Trudi se da istražuje i prenosi lepotu irskih narodnih pesama na engleskom i irskom jeziku i irskih književnih dela uopšte, gde/kad god je moguće.
Ovaj članak je objavljen u martu 2020. godine, u okviru temata Irski Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.