U svojoj tridesetipetoj godini Ana otkriva Majstora. Do tada je već bila otkrila Zen budizam, putovanja, romane Paola Koelja, engleski humor, erotiku, društveni angažman, makrobiotiku i mnoge druge stvari i pojmove, ali sada u tridesetipetoj godini, na ivici depresije, Ana otkriva Majstora i potčinjavanje Pravom Muškarcu. Ona je zapravo lik koga nema. Obučena, spremna za izlazak, zajedno sa svojim dečkom, dok razmišlja šta da obuče, dok odlazi na kurs slikanja, dok bira karte za turističko putovanje. Dok misli, dok se oblači. Ona je uvek nedostajući lik, lice, koje se rodilo, ali kao da se i nije rodilo. To ne može da podnese, prihvata ponudu, odlazi na ručak sa najodvratnijim tipom sa posla. Onim što je uvek neuredan i što stalno kasni.
Na mojim rukama su tragovi kiseline. Droga koju sam uzeo uzela mi je mogućnost proceduralnog poimanja, ali ne i proceduralnog delovanja. Noge me nose mrtvim gradom, ne prepoznajem nijednu ulicu, ta rutinirana mašina, koja sam ja, vodi me sigurnim korakom. Između dva trotoara, kada prelazim ulicu, kao da protiču eoni. Dođe mi da zaurlam od straha, ali noge me nose nepogrešivo. Ruke uspevaju da podignu jelovnik, zenice su mi raširene, ali znam dobro gde sam. Ruke uspevaju da kupe kartu, da nađu peron. Konobar je malo začuđen, ali moj eksperiment je uspeo i ja sada znam da su logika, poimanje simbola i proceduralnost zapravo niže moždane funkcije. Više moždane funkcije vezane su za poimanje kože, dodire, maženje, strah ili strast….
Mali Perica je opasan anarhista. Na zidu ima poster sa Če Gevarom, ima i crveno-crnu anarhističku zastavu koju je kupio za petnaest dolara. Ponekad dolaze njegovi drugovi, piju, puše, maštaju o Revoluciji. Posle igraju kompjuteske igre i slušaju heavy-metal. Dok gitare postojano vrište Mali Perica zamišlja sebe kao narodnog tribuna, ponekad ide ispred neprekidne mase radnika koji goloruki kreću da se suprotstave Moći, Mašini, Kapitalu. U tom snu, Mali Perica kao da fizički raste, u trenutku kada osvešćene mase kliču njegovo ime veći je od okolnog drveća….
Sa strahopoštovanjem Ana je odlazila kod Majstora koji je jedan prijatan stariji gospodin advokat i član glavnog odbora jedne liberalene političke partije u našoj maloj Kraljevini. Ima čak i sedu bradicu. U svom podrumu Majstor je napravio malu ordinaciju u kojoj učenice treniraju da za Majstora podnose intenzivni bol. To je njihov put, put podređenih. Majstorov put je drugačji, to je samo moć, čista i nepatvorena moć nad ženama kojima kad tad bude dosta feminizma i nove uloge u novoj ekonomiji, i onda one pronađu Majstora. Mistično ili nemistično, na ovaj ili onaj način, tek koža im ubrzo postane poprište Majstorovih kreacija čeličnim iglama.
Ja sam niko i ništa, običan drogirani pacov koji je izmislio svet oko sebe. Sedim u zamračenoj sobi, ispijam pivo i trulim. Živim za višak vrednosti i kapital nekih vlasnika akcija. Danas je kod mene jedna debela amaterska umetnica, inače saradnica u penzionom fondu. Hronično sam impotentan pa ću je zadovoljiti jezikom ako dođe do toga. Nadam se da neće doći ni do toga. Nekad je to dovoljno, žene se generalno lože na moć, ova se još loži na novac i dobar i obilan zalogaj. Zato smo otišli u restoran. Pojela je tamo stek od četristopedeset grama, konobar se zaprepastio. Posle smo se vratili, pozlilo joj je pa je povratila odjednom, srećom na linoleum. Sada perem isti, peku me ruke od njene želudačne kiseline. Ona me posmatra odozgo sa stolice, izula je cipele, zagazila je svojim erotizovanim čarapama sa likrom u prljavštinu i drži se za stomak. Žuta tekućina joj curi niz bradu.
Mali Perica ima suseda koga iritira glasna heavy metal muzika. Više puta se taj skot žalio kućevlasniku. Dolazila je jednom i policija, zapretila Malom Perici. Od tada Mali Perica ne sme više glasno da sluša svoje omijlene grupe. Tako i večeras, onaj kreten odozdo opet viče i lupa, preti da će da dođe Malom Perici na vrata. Dosta je Malom Perici tih i takvih malograđana, pušta muziku sve jače, neka baš dođe policija, pokazaće im on. Neka dođe ta svinja na vrata, izbošće ga. Mali Perica vadi veliki bajonet, povlači prstom po šiljku. Čuva svoj strah.
Ana je učila da žene treba da budu okupane i fine. Od njih se ne očekuje da prde i povraćaju. Samo takve (okupane fine i mirisne kao lutke) mogu da naiđu na prave tipove. Ovako, u tridesetipetoj godini, sat otkucava, Ana se još nikada nije porodila, a očekivani uspeh u karijeri je takođe izostao. Samo ti starci koje je trebalo opljačkati za račun privatnog penzionog fonda, osam sati dnevno, četrdeset sati nedeljno. Odvratni starci koji hoće što više novca, da uzivaju pod stare dane, a nju niko ne pita hoće li i ona da živi, hoće li i ona uspeh u karijeri i da se uda jednog dana kada nađe pravog tipa za sebe, samo za sebe.
Potpuno je u komi ili u šoku. „Pomozi mi oko linoleuma”, kažem, ali ona je potpuno šokirana. „Gaduro! Da li me čuješ?” Ostavljam je u kuhinji, bacio sam papirane ubruse koji ionako ništa ne mogu da upiju. Peku me ruke. Kada sam bio mali, nisam zamišljao da će stvari doći dovde, mislim na život. Mislim na prodavnice zdrave hrane, banke i trgovce oružjem, mislim na ljude koji ne razumeju jedni druge, mislim na sebe koji više ništa ne razumem. Ko sam ja? Olupina. Odlazim u kupatilo, uzimam kantu, punim je vodom, taj zvuk smiruje.
Mali Perica je radio i studirao. Od kada je Nova ekonomija pukla, studiranje je sve skuplje i bogati ljudi imaju sve više para i idu na zanimljva putovanja. A Mali Perica nije mogao da studira brzo kao bogati klinci koji su znali šta hoće. ali Perica je „studirao uz rad”, što znači da je učio noću do tri sata, da bi se budio u sedam i odlazio na posao. Subotom i nedeljom nikuda nije išao. Ostajao bi u svojoj sobi mučeći sebe da uči. Stolica je škripala, a on bi se ljuljao i grizao nokte i nastojao da zapamti nerazumljive termine vezane za međunarodnu trgovinu i prosperitet. A i u učenju je smisla bilo sve manje. Taj čudni stvarni svet oko sebe, mrzeo ga je sve više.
„Šta će mi ovaj seronja?” pita se Ana. „On nije kao Majstor, on je slab i bedan. Ne želim da se žrtvujem za njega, bolje je da se nikada i ne udam. Šta će mi on. Sada sam se osramotila, sada sam se ispovraćala na njegov jebeni linoleum. Ali ne zanima me šta će da misli o meni, uopšte me ne interesuje. Ne ide joj baš lako, pa Ana pokušava da se seti tehnika sa kursa menadžmenta, vezanih za asertivnost i samokontrolu. Život je ionako mnogo više od bednih muškaraca koji je i ne zaslužuju. Niko je ne zaslužuje, osim Majstora. Ustaje, grabi jedan keks sa stola. Briše usta papirnatim ubrusom, naglo otvara vrata, izlazi. Žuri kod Majstora.
Ulazim u kuhinju, kakvo olakšanje, ona je otišla. Nikada nisam voleo te normalne i prijatne žene, njihovo rutinsko ponašanje daleko je od onoga što smatramo učtivim. Vole robne kuće, vole stvari, razmišljaju ispred jednakobezvrednih predmeta, ne znaju koji da kupe, brinu se zbog lepote, zavide drugim ženama: debele žene zavide mršavima i obrnuto. Zaboraviću je. Sedam za sto. Zidovi su prazni, odozgo dopire heavy metal. Lupam u radijator, heavy metal je sve jači i jači, ustajem, lupam u plafon, ne vredi. Idem da mu pokažem, cipele mi se klizaju na linoleumu. Jebi ga, jela je svinjetiinu. Masno. Ruke me još peku. Padam. Nije trebalo da uzimam baš toliko hašiša. Glava mi udara u nešto oštro i neprijatno. Mrak.
Idem kod Majstora. „Svi smo mi nule pred ljudima kao što je Majstor. Svi smo mi nedostojni”, misli Ana. Majstor će je kazniti, hvata je strah. Zabijaće joj igle u grudi, zaključaće je u sanduk. Ležaće u sopstvenim govnima. Ma nema veze, ustaće moralno čista. Majstor će je prihvatiti, nežno na svoja kolena. Kao malu devojčicu. Probušiće joj klitoris, staviće joj novu alku. I Ana će otići sva blažena, jer život je borba, boli nju što je niko ne razume. Ona ima i druge strane ličnosti koje idioti sa posla ne razumeju. Samo Majstor razume. Pamti kako uživa dok zajedno gledaju reprodukcije holandskih slikara iz Majstorovog velikog albuma.
Mali Perica stoji na balkonu i puši. Gitare iza njega doživljavaju klimaks. „Mase vole moć. Moć voli mase. Hoću sve da ih pobijem, odvratne malograđane, potrošače, jednoga dana kupiću oružje. Pored toga hteo bih da kupim BMW i veliki TV projektor od osam hiljada. Projektovao bih porno filmove na zid ove sobe. Onanisao bih do besvesti, ponekad bi svratili moji drugari. Fascinirao bi ih veličinom slike. Nabavio bih DVD-ove sa poznatim porno filmovima starije, nemačke produkcije. Ne bih ni izlazio iz kuće. Nikada. Mislim da ne bih ni jeo. Samo bih drkao.
Marko Car: rođen je 1969. u Beogradu. Po zanimanju inženjer. Piše prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog života u „civilizovanom društvu”. Ova tema je njegova životna opsesija. Objavljivao je u književnoj periodici i na Internetu.
Pročitajte ostale radove ovog autora:
Marko Car, poezija (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Autorka fotografije: Jenni Jones
Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.